Rolan Bart je imao šezdeset četiri godine kada je umro 26. marta, ali mu je karijera bila kraća nego što bi se po njegovim godinama reklo jer je u trideset sedmoj objavio svoju prvu knjigu. Nakon zakasnelog početka bilo je mnogo knjiga, mnogo rasprava. Moglo se osetiti da je mogao uopštavati ideje o ničemu. Ako biste ga stavili pred izlog prodavnice duvana, i onda bi mogao imati jednu, dve, mnogo ideja - čitav mali esej. To nije bilo pitanje znanja (nije morao mnogo znati o predmetu o kome je pisao) već hitrine probiračkog ispitivanja šta bi se moglo misliti o nečemu što je najednom privuklo pažnju. Uvek je postojala neka fina mreža klasifikacije u koju bi fenomen bio svrstan.
U mladosti je izvesno vreme glumio u nekom provincijskom avangardnom teatru u revijalnim komadima. I nešto od teatra, duboka ljubav ka pojavljivanju, boji njegovo delo kad je počeo da upražnjava, u punoj snazi, svoj poziv pisca. Osećanje ideja bilo je dramaturško: jedna ideja se uvek nadmetala sa drugom. Nastupajući na originernoj francuskoj intelektualnoj sceni, ustao je protiv tradicionalnog neprijatelja koga je Flober zvao "prihvaćenim idejama" i koji je postao poznat kao "buržoaski" mentalitet; marksisti su ga razobličili pojmom lažne svesti, a sartrovci lošom verom; Bart, koji je diplomirao na klasicima, označio ga je etiketom doxa (tekuće mišljenje).
Startovao je u posleratnim godinama, u senci Sartrovih moralističkih pitanja, sa manifestima o tome šta je literatura (Nulti stepen pisama) i duhovitim portretima idola buržoaskog porekla (članci sakupljeni u Mitologijama). Svi njegovi spisi su polemičkog karaktera. Ali najdublji impuls njegovog temperamenta nije bio borbeni već slavljenički. Razobličavajući naleti, koji su podrazumevali spremnost na gorčinu zbog besmisla, gluposti i licemerja - postepeno su se stišavali. Mnogo više je zainteresovan za pohvale, deleći svoje oduševljenje. Bio je klasifikator likovanja i ozbiljne duhovne igre.
Mentalne klasifikacije su ga fascinirale. Odavde njegova neobuzdana knjiga Sad, Furije, Lojola, koja - postavljajući rame uz rame trojicu odvažnih šampiona fantazije, opsednutih klasifikacijama sopstvenih opsesija - poništava sve bitne razlike koje ih čine neuporedivima. Nije bio modernist po ukusu (bez obzira na pristrasno jamčenje za takve gurue literarnog modernizma u Parizu kao što su Rob-Grije i Filip Solers) već kao kritičar. Neodgovoran, igriv, formalist - pravio je literaturu činom govorenja o njoj. Na rad ga je stimulisalo ono što je bilo branjeno i njegovi sistemi neobuzdanosti. Svesno je bio zainteresovan za perverzno (zadržao je staromodno shvatanje da je to oslobađajuće).
Sve što je napisao bilo je interesantno, živahno, hitro, zbijeno, ukazujuće. Najveći deo njegovih knjiga su zbirke eseja. (Među izuzecima je rana polemička knjiga o Rasinu. Knjiga neuobičajenog obima o semiologiji modernog oglašavanja - koju je napisao da bi platio svoje akademske dugove - sa nekoliko virtuoznih eseja. Nije produkovao ništa što bi se moglo nazvati mladalačkim; elegantni i uzbuđujući glas prisutan je od samog početka. Ali ritam se u poslednjoj dekadi ubrzavao: svake ili svake druge godine nova knjiga. Misao je imala veću brzinu. U njegovim novijim knjigama, forma eseja sama se raspala, probijajuću uzdržanost esejiste o svome "Ja". Pisanje je preuzelo na sebe slobode i rizike beležaka. U S/Z obnovio je jednu Balzakovu novelu u formi istrajne ingeniozne tekstualne glose. Postojali su zaslepljujući borhesovski prilozi o Sadu, Furijeu, Lojoli; para-fantastični vatrometi promena između teksta i fotografija, između teksta i polumračnih referenci u njegovim autobiografskim spisima; slavlje iluzije u njegovoj poslednjoj knjizi, o fotografiji, publikovanoj pre dva meseca.
Bio je posebno osetljiv na fascinaciju izazvanu oštrom notacijom, fotografijom. Od fotografija bira za Rolana Barta po Rolanu Bartu možda najpokretljiviju predstavu jednog preraslog deteta, Bart u desetoj: nosi ga i privija uza se njegova mlada majka (naslov: "molba za ljubav"). Prema stvarnosti i pisanju, što je za njega isto, imao je zaljubljenički odnos. Pisao je o svemu; opsednut molbama da piše prigodne članke, prihvatao je koliko god je mogao; želeo je da bude, i često i bio, zaveden predmetom. (Njegov predmet postaje sve više zavođenje). Kao i svi pisci, žalio se na preopterećenost, na suviše velike zahteve, na zaostajanje - ali bio je, faktički, jedan od najdisciplinovanijih, najsigurnijih, sa najširim interesovanjem od svih pisaca koje znam. Provodio je vreme dajući brojne elokventne, intelektualno inventivne intervjue. Kao čitalac bio je sitničav, ali ne pohlepan. Naprotiv. Pisao je skoro o svemu što je čitao, tako da bi se moglo pretpostaviti da, ako o nečemu nije pisao, to verovatno nije ni čitao. Bio je više nekosmopolita od najvećeg broja francuskih intelektualaca (izuzetak je omiljeni Žid). Nijedan strani jezik nije znao dobro a stranu literaturu čitao je malo, uvek u prevodu. Jedino ga se, izgleda, od strane literature dotakla nemačka: Breht je bio rani moćni stimulans; skoro setno, uzdržano pripovedanje u Fragmentima ljubavnog govora odvelo ga je do Jada mladog Vertera i nemačke poezije. Nije bio dovoljno radoznao da dopusti da čitanje utiče na njegovo pisanje. Voleo je da bude poznat, sa velikim, uvek obnovljenim zadovoljstvom: u Francuskoj se poslednjih godina često mogao videti na televiziji, a Fragmenti ljubavnog govora bili su bestseler. Ipak, govorio je da je strašno naći svoje ime pri svakom listanju novina ili časopisa. Osećanje privatnosti bilo je izrazito egzibicionističko. Pišući o sebi često je upotrebljavao treće lice, kao da se bavi sobom u obliku fikcije. Pozniji radovi sadrže više probranih samootkrića, ali uvek u spekulativnoj formi (bez ijedne anegdote o sebi koja bi donela neku ideju između redova i prijatnoj meditaciji o ličnom; poslednji objavljeni članak bio je o držanju novina. Celokupno njegovo delo je beskrajni kompleks samoopisivanja.
Ništa nije izbeglo pažnji ovog predanog, izvanrednog studenta sebe: hrana, boje, mirisi, raspaljivali su mu maštu, kao i način na koji ih je čitao. Predane čitaoce - zapazio je na jednom predavanju u Parizu - svrstava u dve grupe: one koji podvlače svoje knjige i one koji to ne čine. Sâm pripada drugoj grupi: nikada ništa nije beležio po knjizi o kojoj je nameravao da piše, ali je ključna mesta prepisivao na kartice. Zaboravila sam teoriju koju je o ovome imao, ali ću improvizovati svoju. Njegova averzija prema šaranju po knjigama izgleda da je u vezi sa činjenicom da je crtao i da su ti crteži, kojima se ozbiljno bavio, bili neka vrsta pisanja. Vizuelna umetnost, koja ga je privlačila, dolazila je iz jezika; bila je, zaista, jedan oblik pisanja. Pisao je eseje o Ertijevom (Ert"s) alfabetu oblikovanom od ljudskih figura, o kaligrafskom slikarstvu Rekišota (Requichot),o Tombliju (Twombly). Podsećao je da se metafora smrti, "telo" rada - obično ne piše na telu koje se voli.
Njegovo temperamentno neraspoloženje prema moralizmu bivalo je poslednjih godina sve otvorenije. Posle nekoliko dekada vredne privrženosti, s izraženim osećanjem dužnosti, ispravnim (to je levo krilo) gledištima, esteta je izišao iz zatvorenosti 1974, kad je sa nekoliko bliskih prijatelja i literarnih istomišljenika, maoista u tom trenutku, otišao u Kinu. Po povratku je o svemu pisao - na jedva tri strane - nije bio impresioniran moraliziranjem; bile su mu dosadne aseksualnost i kulturna uniformnost. Bartovo delo, s Vajldovim i Valerijevim, predstavlja se kao delo čoveka istančana ukusa. Mnogi su njegovi pozni spisi svetkovina razumevanja čula, pisani sa osećanjem. Braneći čula, nikada nije zapostavio razum; nikada nije udovoljio nijednom romantičnom klišeu o suprotnosti čula i mentalne oštrine.
Bartovo delo je skoro savladano setom, ili porečeno. On je mislio da sve može biti posmatrano kao sistem, kao rasprava, zbirka klasifikacija. Budući da je sve sistem, sve može biti prevaziđeno. Ali, na kraju krajeva, on se koristio sistemima. Njegova misao je bila suviše okretna, suviše častoljubiva, suviše podložna riziku. Poslednjih godina bio je oprezniji i ranjiv, a produktivniji nego ikada. Uvek je, kao što je i sâm zapazio, "radio pod zaštitom nekog velikog sistema (Marks, Sartr, Breht, semiologija, Tekst). Danas, čini mu se da piše otvorenije, izloženije..." On sebe oslobađa učitelja i njihovih ideja iz kojih je izvlačio supstancu ("da bi govorio, čovek mora tražiti potporu u drugim tekstovima", objašnjavao je), uvek ostajući u senci sebe samoga. Postao je svoj Veliki Pisac. Na sednicama sedmodnevne konferencije posvećene njegovom delu 1977, bio je usrdno revnostan - komentarisao je, stavljao blage primedbe, uživao. Objavio je ogled o svojoj spekulativnoj knjizi o sebi (Rolan Bart po Rolanu Bartu). Postao je duhovni vođa svog stada.
Neodređena nelagodnost, osećanje nesigurnosti bilo je prisutno, utešno saznanje da se nalazi na oštrici velike avanture. Kad je prošle godine bio u Njujorku, sa skoro ustreptalom hrabrošću objavio je svoju nameru da napiše novelu. Novela se ne bi smela izuzeti od kritike, koja je Rob-Grijea za neko vreme načinila centralnom figurom savremene književnosti, od pisca čije su najlepše knjige - Rolan Bart po Rolanu Bartu i Fragmenti ljubavnog govora - trijumfi modernističke fikcije, rađeni manirom Rilkeovih Zapisa Maltea Lauridsa Brigea, koji ukršta fikciju, esejističku spekulaciju i autobiografiju u pravolinijsko-beležničkoj pre nego u linearno-pripovedačkoj formi. Ne, ne modernistička novela, već jedna "stvarna", rekao je; kao Prust.
Privatno je govorio o svojoj žudnji za spuštanjem s akademskih visina - imao je mesto na Francuskom koledžu od 1977 - da bi se posvetio ovoj noveli, i o svom strahovanju (objektivno govoreći, neopravdanom) za materijalnu sigurnost, ako bi se odrekao svog profesorskog položaja. Smrt majke dve godine ranije bila je za njega veliki udarac. Prisećao se da je Prust tek posle smrti svoje majke mogao započeti A la recherche du temps perdu. Karakteristično je da je očekivao da će pronaći izvore snage u svom razarajućem bolu.
Kad je ponekad pisao o sebi u trećem licu, običavao je da o sebi govori van vremena, aludirajući na svoju budućnost kao da je daleko mlađi nego što je bio. Žudeo je za slavom, iako je uvek osećao (kao što je rekao u Rolanu Bartu po Rolanu Bartu) opasnost od "povratka na nevažnu stvar, staru stvar, koja je on sâm kad je "prepušten sebi"". Bilo je nečeg što je podsećalo na Henrija Džemsa u vezi s njegovim temperamentom i nepopustljivom tananošću njegova uma. Dramaturgija ideja ustuknula je pred dramaturgijom osećanja; njegova najdublja interesovanja bila su skoro neiskazane stvari. Njegova ambicija imala je nešto od džejmsovskog patosa, kao što je imala i njegova nesamouverenost. Da je mogao da napiše svoju veliku novelu, može se pretpostaviti da bi više ličila na poznog Džejmsa nego na Prusta.
Bilo je teško odrediti njegovu starost. Izgledalo je kao da je bezvremen - saglasno tome, njegova životna hronologija se krivi. Iako je proveo mnogo vremena sa mladima, nikad nije afektirao sa mladošću i njenom savremenom neformalnošću. Ali nije izgledao star, iako su njegove kretnje bile spore, njegova odeća profesorska. Njegovo telo je znalo kako da otpočine; kao što je Garsija Markes primetio: pisac mora znati kako da se odmara. Bio je veoma marljiv, ali odan luksuzu. Imao je jak, gotovo poslovan interes da dobije uobičajenu porciju ugodnosti. Mnogo godina u svojoj mladosti bio je bolestan (tuberkuloza) i mogao bi se steći utisak da je do svog tela došao relativno kasno - kao i do mišljenja i do svoje produktivnosti. Imao je čulna otkrića na raznim stranama (Maroko, Japan); postepeno, donekle sa zakašnjenjem, prihvatio je razumljive seksualne privilegije koje čovek njegovog seksualnog ukusa i velike znamenitosti može imati. Bilo je nečeg detinjeg u njemu: u čežnji, u blagosti pogleda i zdepastom telu, u mekom glasu i prekrasnoj koži, u samoapsorbovanju. Voleo je da se zadržava u kafeima sa studentima; želeo je da bude poveden u barove i disko-klubove, ali, na stranu seksualne transakcije njegovo interesovanje za vas bilo je usmereno na to da bude vaše interesovanje za njega. ("Ah, Suzan. Toujours fidele!" - bile su reči kojima me je afektivno pozdravio kad smo se poslednji put videli. Ja sam bio, ja sam bio, ja jesam.)
Potvrđivao je nešto detinje u svojoj nepopustljivosti - koju je delio sa Borhesom - da je čitanje oblik sreće, oblik radosti. Isto tako, bilo je nečeg manje nevinog u zahtevu, britkoj oštrici odrasle seksualne buke. Svojim nesputanim kapacitetom za samorazmatranje registrovao je domišljatost čula u traganju za zadovoljstvom. Dva su identifikovana: čitanje kao Jouissance i zadovoljstvo teksta. Oni su bili tipični. Kao sladostrasnik duha, bio je veliki izmiritelj. Imao je malo osećanja za tragiku. Uvek je nalazio preimućstvo nepovoljnog. Iako je ispitivao mnoge večite teme kritike savremene kulture, nije imao drugo do duh otvoren za nesreću. Njegovo delo ne nudi vizije strašnog suda, sudbine civilizacije, neminovnost varvarizma. Nije čak ni elegično. Staromodan po mnogim nazorima, osećao je nostalgiju za dekorom i literarnošću starog buržoaskog reda. Ali je našao mnogo šta što ga je mirilo sa modernošću.
Bio je izuzetno uglađen, pomalo udaljen od sveta, pun života - mrzeo je nasilje. Imao je lepe oči, uvek tužne. Bilo je nečeg setnog i u ovom govoru o zadovoljstvu; Fragmenti ljubavnog govora su veoma tužna knjiga. Ali on je poznavao i ekstazu i želeo je da je slavi. Bio je veliki ljubitelj života (i poricatelj smrti); svrha njegove nenapisane novele, govorio je, bila je pohvala životu, izraz zahvalnosti za život. U ozbiljnom poslu uživanja, u blistavoj igri njegovog uma, uvek je bilo prikrivenog patosa - sada mnogo oštrije izraženog zbog njegove prerane, uvredljive smrti.
Suzan Zontag, "Sećanje na Barta",
15.11.11
Po rečima ljubavnika
Fragmenti ljubavnog govora, Rolan Bart
Naslov Bartove knjige - Fragmenti ljubavnog govora - ima implicitno sladostrasni prizvuk, nagoveštavajući mogućnost pomaljanja onih intimnih odnosa čije eksplicitno pominjanje obično izaziva nelagodu. Sama knjiga je, međutim, previše teoretska i previše pesimistična da bi imala bilo kakvu erotsku privlačnost. Tu nema nikakve intimnosti niti razmene intimnosti, budući da se Bartov ljubavnik obraća sam sebi (tj. čitaocu). Tema nije „jezik ljubavi“, već ljubav „kao jezik“. Bart ljubavi radi ono što što je radio Balzaku u S/Z ili sebi u Rolan Bart o Rolanu Bartu: razgrađuje je kako bi pokazao da kada se njome govori ona postaje daleko veći kulturološki fenomen nego što smo mi obično spremni da priznamo. Fragmenti ljubavnog govora delo su ili zaljubljenog lingviste ili zaljubljenika u lingvistiku. Iako je čitav tekst veoma moderan, njegova organizacija i argumentacija ipak odaju i starog Barta, radoznalog moralistu po kome svaki oblik ljudskog ponašanja neizbežno vodi do određene maksime.
U predgovoru Bart nastoji da predupredi optužbu koju nikako ne želi da čuje: to da je napisao psihološki prikaz ljubavnika. U tom bi slučaju delo previše izbledelo u očima njegovih francuskih pobornika koji bi na njega gledali kao na buržujsko pisanje koje karakteriše predfrojdovska vera u transparentnost i autonomnost ega. On tvrdi da je ovo delo zapravo strukturalni portret i simulacija, pre nego analiza „ljubavnog govora“. To znači da je ono što čujemo glas ljubavnika a ne autora, ljubavnika koji beleži svoje uspone i, još češće, padove prilikom prolaska kroz to svoje mučno promenjivo stanje. Knjigu treba posmatrati kao pozorišni tekst, zamisliti ljubavnika kako stoji na pozornici i pred publikom izgovara reči koje padaju na pamet veoma inteligentnom, veoma načitanom i nesrećno zaljubljenom Francuzu.
Drugo je pitanje da li će čitaoci tumačiti Fragmente sofisticirano kako je Bart zamislio. Ja lično verujem da neće. Moguće je da će forma u kojoj je tekst napisan, baš kao i Bartov obazrivi mode d’emploi (uputstvo za upotrebu), zahtevati nešto drugo, ali nema sumnje da je ono čega se treba kloniti doživljavanje dela kao psihološkog i analitičkog prikaza. Bartov ljubavnik zapravo ne ljubavi – kako bi i mogao? On se poverava. A budući da je zbog svog imaginarnog statusa vičniji rečima nego delima, on svoje najvažnije priznanje „je t’aime“, kako je to govorio Dž. L. Ostin, određuje kao performativni iskaz. To je tako jer je reč o pukoj simulaciji, ali da je partner negde u blizini, on bi se pretvorio u beznadežnog ljubavnika kome bi sve izgledalo zadovoljavajuće performativno. Stoga Fragmenti ljubavnog govora predstavljaju knjigu koja se u potpunosti bavi stanjima duha ili radije stanjima jezika. Bart je konstruisao model savremenog (francuskog?) ljubavnog „imaginarnog“, način na koji imaginacija reaguje na određene momente ljubavne veze.Autor komponente tog modela u jednakoj meri nalazi i u životu i u književnosti, možda čak i više u potonjem. Veliki deo misli o ljubavi koje ćete naći u ovoj knjizi ne pripadaju Bartu: naći ćete reference iz knjiga koje je čitao i iz razgovora sa prijateljima. U tom je smislu on u pravu kada kaže da je napisao „une encyclopédie de la culture affective“. On nas uči zakonima ljubavi običnog čoveka, dajući nam i više detalja kad god je to moguće, s posebnim akcentom na one romantičarske i psihoanalitičke. Možemo samo da nagađamo koliko od onoga što je u knjizi napisano proističe iz njegovog neposrednog iskustva s ljubavlju. Nešto od toga sigurno proističe, kao što postoje i anegdote koje su prilagođene kako bi izgledale u potpunosti autobiografski. Efekat svega toga je neobičan: dobijamo knjigu koja je mešavina priručnika za ljubavnike i ispovesti.
Forma knjige je impresivna. Pojam imaginarnog ide u prošlost, preko Lakana do ranog fenomenološkog Sartra, zahvaljujući kome Bart tako povlači razliku imeđu psihološkog i strukturalnog. Osnovna poenta imaginarnog, ono što je toliko privuklo kako Barta tako i Sartra, jeste njegova univerzalnost, to što ne pripada nikome posebno. Bart nikako ne bi voleo da pomislimo da je simulirao neku posebnu imaginaciju, pogotovo ne svoju. On simulira univerzalnu imaginaciju, kao i uobičajene ili neuobičajene šablone koje ona prati kada se osoba zaljubi. Po mom mišljenju, ono što Bart želi da kaže kada insistira na tome da su Fragmenti ljubavnog govora strukturalistički portret jeste to da stanja duha koja prikazuje ne pripadaju nekom određenom pojedincu sa imenom i prezimenom, niti su smeštena u tom (po njemu) staromodnom nizu – priči. Ljubavna priča zaista jeste buržuaski mit koji on sardonički odbacuje zbog njegovog jeftinog obećanja da će na kraju sve biti razrešeno ili da će za ljubavnu bol biti ponuđen nekakav lek: to je, kako on navodi u jednoj od malobrojnih poznatih anatema iz svoje knjige dažbina koju zaljubljeni mora da plati svetu ne bi li se s njime pomirio („le tribut que l’amoreux doit payer au monde pour se réconcilier avec lui”). Svako takvo mirenje Bart vidi kao poražavajuće.
U knjizi s namerom ne postoji nikakav tok. Sastavljena je od osamdeset „figura“, tj. osamdeset različitih odlomaka ljubavnog monologa, od kojih je svaki potaknut nekim događajem, bilo stvarnim bilo zamišljenim, u kome su učestvovali zaljubljeni i predmet njegove ljubavi. Bart te „figure“ poredi sa vežbama koje baletani rade kako bi se zagrejali. To su mentalne vežbe koje ljubavnik radi dok proživljava svoje emocije. Svaku „figuru“ opisuje po jedna glavna reč, a osamdeset glavnih reči su organizovane po abecednom redu, kako bi se izbegao utisak da je reč o naraciji. Niz počinje rečju „Propadam“ („S’abîmer“), potom „Odsutnost“ („Absence“), „Predivan“ („Adorable“), nastavlja se najrazličitijim terminima poput „Nestvarnost“ („Déréalité“), „Nepodnošljivo“ („Insupportable“), „Opceno“ („Obscene“), a zaključuje sa „Sjedinjenje“ („Union)“, „Istina“ („Vérité“) i „Želja za posedovanjem“ („Vouloir-saisir“). Zajedno posmatrane, te ključne reči intrigantnije su nego informativne, one su najproizvoljniji element knjige.Učesnici ljubavne veze nisu ni realni ni fiktivni: oni su jednostavno – ili, još bolje, čedno – gramatički. To je situacija u kojoj subjekat voli objekta, to je slučaj očaranosti u kome je prva rekcija glagola zaljubljena u drugu. U skladu sa Bartovim najdubljim uverenjima, nikakve ljudske suštine nisu dozvoljene, samo konstantna promena odnosa između dva algebarska elementa. Subjekat je je (ja), objekat je l’etre aimé (voljeno biće). Je je, paradoksalno, zamenica čiju je upotrebu Bart upadljivo pokušavao da izbegne pišući o sebi u Rolan Bart o Rolanu Bartu, u kome se pojavljivao ili kao il (on) ili kao RB. U ovoj knjizi, u kojoj nekad piše o sebi a nekad ne, prvo lice veoma je bezlično: to je ta frustrirajuće prazna forma subjekta koju filozofi koriste kada žele da izlože argumentaciju. Ta je strategija zabašurivanja jednostavna i, naravno, uvek uspešna. Nikada nismo sigurni kada je Bart to pomenuto je a kada univerzalni ljubavnik.
Sa druge strane nalazi se jednako formalno l’etre aimé (voljeno biće), koje takođe nije ništa više rodno određeno. Bart od nas traži da priznamo istinitost onoga što piše, da bismo, pretpostavljam, mogli da se poistovetimo sa subjektom, gde je to moguće, a objektu dodelimo realnost ili rod koji nama odgovara (identifikovanje postaje komplikovano na onim mestima na kojima u francuskom umesto l’etre aimé stoji zamenica il, zbog čega kod muških čitalaca, koji tu zamenicu pre prevode kao on a ne kao to, sve dobija homoerotsku notu). Ali pošto su odnosi između ljubavnika i voljene osobe ovde pre lingvistički nego ljubavni, l’etre aimé nikada istinski nema pristupa u knjizi. Kao i u slučaju svih drugih oblika trećeg lica, o njemu se govori isključivo u njegovom odsustvu. Objekat je pretpostavka, popustljivi primalac ljubavnog govora. Bart nas uverava da ovaj govor mora da bude upućen nekome, čak i kada se ne kaže eksplicitno kome (što ukazuje da to da bi ova knjiga mogla da bude ličnija nego što se čini).
U Fragmentima ljubavnog govora stoga nema mesta za razgovore između zaljubljenih, iako Bart u jednom briljantnom pasusu analizira formu tih dijaloga ne bi li dokazao da, čak i u slučaju suočavanja snažnih osećanja, formalni imperativi odnose prevagu nad emotivnima kada se odlučuje o onome što će biti rečeno. Toliko o tim slatkim nevažnim stvarima koje De Sosirovi sledbenici mogu prezirati kao premali dobitak u označenima s obzirom na preveliki trošak u označiteljima. Bartova knjiga se bazira na ogromnom obogaćenju imaginacije, a samim tim i jezika koji sobom povlači samoća. Činjenice tu igraju sporednu ulogu: Bart je više puta podvukao da ga više zanimaju njihovi „retentissements“ (odjeci) nego činjenice same.
Ovo nikako nije vesela knjiga. Ljubavnik se u njoj najvećim delom veoma loše provodi, više se žali na izglede koje ima da osvoji l’etre aimé, veoma retko slaveći uspeh. Tekst koji Bart najviše citira i koji u bibliografiji ima povlašćeno mesto u odnosu na ostale jesu Geteovi Jadi mladog Vertera, epohalna romantična priča o ljubavnoj patnji.
Bart se prema tom preterano sentimentalnom delu odnosi veoma ozbiljno i skoro da uspeva da nas natera da ga ponovo pročitamo kako bismo proverili da li je zaista egzemplarno, kako ga Bart predstavlja. Mladi Verter je autoru veoma koristan jer ljubavnika predstavlja kao nekoga ko je i usamljen i tvrdoglav, svojevrsna sveta luda dok je god zaljubljen, luda koja ne zna ni za zdrav razum niti za zakone moralnosti ili ekonomije. Bart ceni sve ono što je u ljubavi preterano, podsećajući da je preteranost, potpuna rasipnost, ono što najviše zbunjuje uske, iskalkulisane buržuaske umove (Žorž Bataj je takođe imao veliki uticaj na Fragmente).
Ljubavni govor, stoga, potpuno zavisi od odsustva voljene osobe. A ljubavnik, ako je Bart u pravu, ovde nije ništa drugo do artikulisanija, odrasla verzija deteta, čiji je govor rezultat težnje da se izbori sa uznemirujućim odsustvom majke. Bart koristi najveće autoritete iz domena psihoanalize – Frojda, Lakana i, posebno uspešno, britanskog dečijeg psihijatra D. V. Vinikota – kako bi dokazao veoma ambicioznu tezu po kojoj se jezik rađa iz infantilnih pokužaja da se „manipuliše“ odsustvom Drugog.
Bart se tu ne zaustavlja: on traži dodatne dokaze koji bi otkrili tajnu mistika, druge grupe potaknutih i tvrdoglavih osoba, sposobnih da koriste jezik kako bi „manipulisali“ strahom od božijeg prekora. Ipak, ni mistici, baš kao ni ljubavnici niti deca, ne govore samo kada se osećaju napuštenima - i tu se čini da nailazimo na nešto namerno jednostrano u Fragmentima ljubavnog govora. Nečega što daje crnu sliku ljubavne imaginacije, kao da je nezamislivo da bi ona ikada mogla da radi u ljubavnikovu korist. Mnoge od stranica Fragmenata odlikuju prustovski solipsizam i melanholičnost.
Uspeh ove knjige leži u načinu na koji ona ljubavnika predstavlja kao neku vrstu dementnog semiotičara koji se konstantno valja po onome što Bart definiše kao „žar smisla“ („le brasier du sens“). Ljubav je ono stanje duha u kome okolnosti iz naših života, ma kako poznate i beznačajne, postaju prenapumpane smislom. Ljubavnik svuda vidi znake, stalno se trudi da rastumači ono što se javlja, ili ne javlja, između njega i voljene osobe.Svaki znak predstavlja povod za beskonačno i neprestano maštanje. Ljubavnik ne trpi dvosmislenost. Tumačenje znakova, naravno, zavisi od pravila kulture u kojoj je ljubavnik odgojen. Bart nas uči kako da na najbolji način „čitamo“ ljubavnu vezu.Fragmenti ljubavnog govora predstavljaju veoma originalnu knjigu što se tiče namera, ali se ne može reći da su svi njeni delovi zanimljivi za čitanje. Neke od osamdeset „figura“ zaista su sjajne, upečatljivije i uverljivije od bilo čega što je Bart ikada napisao, dok su druge, opet, prilično ravne. Knjiga je verovatno preopširna, i čini se da nema dovoljno onih prepoznatljivih bartovskih jeresi i provokacija koje bi održale njen intenzitet na nivou koji je zacrtao autor.
Prevod: Milana Babić
Iz: John Sturrock, “In the words of the lover” u: Times Literary Supplement, no. 3930 (1977)Vidi i: Džon Starok, “Rolan Bart” u: Polja, 456, 2009: http://polja.eunet.rs/polja456/456-19.htm
Iz časopisa: QT 7 (2011)
