01.09.20 Blic
NE MOGU VIŠE DA ĆUTIM
Prstohvat priča Zorana Predina
Danas nam goli carevi prodaju svoju verziju istorije kao istinu koja će nas konačno odvesti u bolje sutra. To njinovo bolje sutra daleko je, predaleko, od naših predstava svelte budućnosti - napisao je Zoran Predin u zbirci “Glavom kroz zid”.
Unutar korica pomenutog izdanja proslavljeni kantautor, pesnik, pevač, čovek koji je obeležio vreme i generacije, Zoran Predin, iznedrio je tridesetak priča (izdavač “Vulkan”, prevod Jagna Pogačnik).
Uzbudljive, snažne, duhovite…
Bilo da govori o zgodama i nezgodama nezaboravnog benda “Lačni Franc”, detaljima svakodnevice, licu i naličju nacionalizma, današnjem životu kome je korporativni neoliberalni koncept uzeo dušu i nadu, ili čemu god, čini to bespoštedno sagledavajući stvari i po dubini i po širini.
“Ne mogu više da ćutim” prva je rečenica prve priče (“Najveća tajna bledskog ostrva”) dok u poslednjoj, naslovnoj, između ostalog, veli da je “glavom kroz zid” njegov “čest i omiljen postupak”.
A između, prožete neodoljivom duhovitošću, nižu se stranice koje su svojevrsni lirski desant.
Opisani događaji na koncertima, sa publikom, raznim pesmama svojevrsni su ogledi i o tome šta smo, ko smo…
U ovom prstohvatu Predinovih priča pomenimo, recimo onu čiji je naslov “Supermen i radna dozvola”. Činjenicu da se najvećem broju ljudi život, koji se odvija u mreži birokratije I crne hronike, sveo na robiju po korporativnim pravilima Predin je blistavo oslikao, između ostalog, u sceni dolaska Supermana pred njegovo visočanstvo, činovnika na šalteru zavoda za zapošljavanje.
Ili…
U priči “Sam svoj bog” piše:”svaki režim oseća duboku potrebu da vaspita što više generacija kao svoje buduće glasače. To nije ništa novo. Novost leži u dehumanizaciji koju je neoliberalizam uspeo da ostvari u rekordno kratkom vremenskom period od dvadesetpet godina. U tom vremenu svet je zamenio sadržaj za ambalažu”. U poslednjim redovima te priče ubojito, a kao tek usput, pita I šta kada vam zloupotrebe stih, pesmu…
Ironično, i naravno duhovito, piše i o tzv. alternativnoj umetničkoj sceni, ako se to tako uopšte može nazvati, ukazujući i na rak-ranu savremenog doba; odsustvo ikakvih ideja i ideala:” “S modom kao statusnim simbolom nema šale. mlađi vršnjak, negovani profesionalni alternativac kojim započinjem priču, nosi rastafarijanske kovrče, jarkozelenu adidas trenerku i odgovarajuće adidas patike. Rege od glave do pete. Na njegovoj desnoj patici zavezane su pertle, na levoj su naizgled slučajno odvezane kako bi mogao da ih vuče po podu dok hoda. Vi koji mislite da je to slučajnost, duboko grešite. Odvezana pertla je naime simbol otpora društvenim normama. Istina je da može da uzrokuje ozbiljnu telesnu povredu u vožnji biciklom, a I dok pešači može razbiti nos, ali deklarativno i neprestano alternativno izražavanje zahteva celog čoveka. Svaka borba zahteva žrtve. A status profesionalnog alternativca masovni pokolj praktičnih promišljanja zdrave pameti.”
Možda bi se moglo reći I da, na ovaj ili onaj način, u mnogim pričama vivisekcira pitanje “šta je odseklo krila zdravoj pameti”- ispisano u “Kako sam postao izdajnik” - a nakon čega sledi “pa nam se događaju do juče nezamislive stvari?”.
Kraj prve priče je tajna za koju moli čitaoca da je nikome ne kaže, kraj knjige otkriva jednu drugu tajnu; otkriva gde se može sresti puno srodnih duša.
Tatjana Nježić
