Gospođo, quo vadis?

29.07.13 Blic

Ako je prema naslovu, ovaj roman je obična farsa: dovođenje u semantičku vezu stradanja svetog Petra u Rimu i doživljaja tamo neke gospođe zasmejava svojom neprimerenošću, odsustvom dobrog ukusa. Pripovedačke ambicije su, međutim, bile sasvim drugačije: preplićući tri varijante iste povesti (o običnoj ženi „u izvesnim godinama“) i obeležavajući ih motoima iz „Alise u zemlji čuda“ (Sjenkjevič je, valjda, sinuo naknadno), autorkin cilj je bila beskompromisno introspektivna knjiga u čijoj bi se baruštini ogledala svaka „dama“ čije je šiparičke ideale pregazilo vreme. Ispalo je naopako: samoposmatranje se okončalo i pre nego što je počelo samoreklamerskim izjavama koje su, uglavnom, zabavne (tvrdoglava je, kaže, i vrlo kreativna, neobično umna, u sedamnaestoj se prepoznala u „Stepskom vuku“), flertuje s idejama o kojima je čula samo na jedno uvo (feminizam tu prednjači), ne stidi se da uopštava intimno iskustvo (pa čitaoca obasipa poukama o muško-ženskim odnosima i odgajanju dece od kojih se diže kosa na glavi, a iznedrile su ih popularne tv-serije), dok lične mane apstrahuje, pripisujući ih sopstvenom polu ili životnom dobu. Sve u svemu, „sofisticirana gospođa“ se začas pretvori u malograđanku koja veruje da je glupost šarmantna, a prostakluk izraz slobode duha...
Naravno, junaci i naratori romana mogu da budu i osrednji i površni ljudi, bilo ih je i idiota, ali to ne bi trebalo da su vrline, već samo sredstva u izgradnji umetničkog teksta. Gde nema umetnosti jezika, umeća pripovedanja, nema ni književnosti.
Vesna Trijić