Gostoprimstva

29.08.11 Koraci

Razmišljati o životu pre čitanja Gostoprimstva bilo je jednako teško kao razmišljati o smrti nakon čitanja ove knjige. Ne zbog toga što se smrt pojavljuje kao nešto zastrašujuće, daleko, kao strano telo koje nas protiv naše volje odnosi na drugi svet (u ovoj knjizi, zapravo, to i nije drugi svet), već zato što ulazi u sve delove našeg života, postaje saigrač u svakodnevici i počinje da plaši upravo onim što ne bi trebalo da nas zastrašuje – bliskošću (i sam Montenj je rekao da želi smrt da sačeka dok kupus sadi!).
Film Wristcutters: A love story možda ne bi bila loša priprema za Korunovićevu knjigu (iako sam ga ja odgledala nakon što sam pročitala knjigu) jer tačno može da vas uputi kako da ne tumačite odnos smrti i života u odnosu na Gostoprimstva – u filmu postoji jasna granica između onog što je gore i onog što je dole, život je, tipično, prikazan jačim bojama, dok je deo u kome se prikazuje prostor mrtvih tamniji, svedeniji, prašnjavaiji.
Film i knjigu spaja ideja da postoji život posle smrti, i obojica protagonista uvode sebe u život mrtvih, samo što u Gostoprimstvu lirski subjekt zakoračuje u taj svet bez ikakve agresije nad sobom, čime i ne postavlja nikakvu granicu između života mrtvih i života živih, dok u filmu glavni glumac preseca sebi vene i funkcioniše u gradu živih kao mrtav, čime stiže u prvu Korunovićevu pesmu: „znam da postoji utihnuli grad / sa prostranim parkom na ušću reka / mirnim poput zimskog kalemegdana...“. gde smrt upućuje na mir, sklad i lepotu kakvu može samo prolaznost da stvori. Zatim: „već ukoliko budeš dovoljno stroljiv / i ne dopustiš da sve što život nosi / bude bitnije od tebe samog / imaćeš strpljenja za odmor / u gradu koji nije mnogo drugačiji od ovog / osim što u njemu / umesto nas živih / rade dišu i postoje / jedino mrtvi.“ Deo u pesmi koji se odnosi na strpljivost i odmor mogao bi da se poveže s Solonovom teorijom sreće života, za koju kaže da zavisi od spokojstva, odlučnosti, samopouzdanja i zadovoljena duha i da sreću, bez obzira na to kako smo proveli život, ne treba niko da nam pripisuje dok ne vidi kako smo odigrali svoju poslednju ulogu na sceni, koja je, samim tim, i najteža. Korunović usložnjava vreme i obrće ga tako što nam suptilno sugeriše da bi bilo dobro iskoristiti ga u svetu živih kako bismo na miru mogli da uživamo blagodeti sveta mrtvih a koji nije mnogo drugačiji od ovog, pa tako i dolazimo do pitanja : koja je razlika između živih i mrtvih? Možda je ono što u jednom segmentu razlikuje ova dva stanja upravo pitanje odmora (ne misli se, naravno, na godišnji odmor) u kojem ne postoji neizvesnost njegovog prekida i gde nam je dopušteno da razmišljamo o nečemu, živimo nešto što nismo mi sami. Prisustvo smrti, u tom slučaju, ne znači i odsustvo života, već nam nudi i pruža sve ono što postoji u životu mrtvih, samo tiše, zamišljenije i sažetije.
U drugoj pesmi Korunović širi motiv odmora iz prve pesme, i kao što u filmu Wristcutters postoji porodica koja nije mogla da živi bez svih članova porodice u svetu živih i kao takva našla sreću i zadovoljstvo u svetu mrtvih, za ručkom, i televizorom, tako se i u knjizi javlja motiv porodične smrti koja ne predstavlja tragediju, već gotovo pa preimućstvo onih koji završavaju zajedno u zagrobnom životu, tek otpočinjući svoj pravi odmor, uspavljujuć i siguran. I dok na jednom delu brod prevozi putnike, na drugom delu „nižu se stambene zgrade neophodne institucije“, ljudi čekaju u redu za smrt, što je opet obrnuto oneobičavanje – umesto da institucionalizovanje u takvim okolnostima predstavlja apsurd ono se, naprotiv, javlja kao nešto sasvim normalno, a ako se umore od čekanja, smrtnici mogu da se odmore u obližnjem restoranu, „s tom razlikom što hranu koju će naručiti i sokove u kojima će uživati njihova deca služe odavno prežaljene ruke.“ Treća pesma u zbirci predstavlja demistifikaciju smrti (kao i početak pete pesme u kojem lirski subjekt govori o smrti kao neko ko je iskusio smrt, ko zna mnogo o njoj i ne libi se da o tome govori, pokušavajući da nam je nesebično približi: „nemoj živeti u zabludi / nije reč o telima koja hodaju / bez duše i razuma / kao u romerovom filmu / nećeš osetiti predsmrti užas / kada se nađeš u njihovoj blizini“, od poziva u posetu do toga da se o gradu mrtvih ne govori samo među mrtvima već se to mesto spominje i u vestima, uz neizbežnu vremensku prognozu. Stih „jasno je naznačeno na karti / samo niste mogli pretpostaviti“ može predstavljati otelotvorenje sveta mrtvih kroz svet živih, odnosno da je sve na karti u stvari posed mrtvih koji nastanjuju zemlju a da živi predstavljaju mrtve i da baš zbog toga u takvom svetu i može da se ostvari „ljubav, nedoumica i zebnja“ od kojih „uzdišu tople istrulele grudi“. Ono što omogućava sve jači intenzitet osećanja jeste svakodnevno udaljavanje od života i stapanje sa životom mrtvih koji dopušta emotivnu glad i sitost, stanja koja se u životu posmatraju kao nepoželjna i svaki korak koji nas približava nama samima (u neegoističnom smislu), udaljiće nas od drugih (u egoističnom smislu). Na taj način bi život trebalo da bude obnavljajuć, i da smrt, koja je meta našeg puta, bude katalizator postupaka a da se o njoj ne razmišlja kao o nečem što je konačno, jer ni smrt, koja je jedina sigurna, nije konačna. To vidimo u petoj, sedmoj, desetoj, jedanaestoj i dvadesetprvoj pesmi.
U petoj pesmi danteovska slika ( „...trenutke boli za koje su i sami verovali da su samo stvar prošlosti“) govori o odsustvu prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, sagledavajući ih u jednoj ravni čije jedino kretanje predstavlja koncentrično obnavljanje smrti; ona u svetu mrtvih ne dovodi do smrti, već samo do želje za smrću jer samo ona „ume da se učini neophodnom“. U sedmoj pesmi (mojoj omiljenoj) smrt je povezana s ljubavlju kao što je život povezan sa smrću – ne možeš zaista živeti ako nema umiranja, kao što ne možeš zaista biti mrtav ako ne voliš u smrti. I ovde ću stati s analizom ove pesme, jer sve što bih rekla zvučalo bi kao bleda senka života i smrti – zato ću je prepisati, jer predstavlja stožer zbirke a u sebi sadrži gotovo sve aspekte koji se pojedinačno javljaju u ostalim pesmama: „kada budeš među mrtvima / tada zaista možeš voleti / možeš tada da iskusiš / kakav je osećaj provoditi život s nekim / bez zebnje da će nestati / strast koja vas je spojila / jer nežive želja prožima / upornije od pomirenosti sa sudbinom / koja ih je zadesila / samo što / žudnja više ne raste / u predelu ispod pluća / u zamagljenom razumu / ili pod mladalačkom kožom / niti je ona neumrli poriv / da se dobije ono čega nema / ona je sada samo potreba / da se prepozna razlika / između poslednjih senki života / i prvih tragova ljubavi.“ (nakon ovoga mogu samo da stavim smajli koji briše znoj sa čela i uzvikuje – izvuk’o sam se za dlaku!). U filmu Wristcutters takođe je moguća smrt posle smrti. Oni koji su nezadovoljni u svetu mrtvih, mogu slobodno da izvrše još jedno samoubistvo. Ako ni tamo ne nađu sreću, opet izvršuju samoubistvo, pa tako ubistvo postaje sitnica a smrt, prostrelne rane ili otvori u telu predstavljaju samo još jednu u nizu fizičkih potvrda života koji, ako nije omogućio produbljivanje i poniranje u smrt, omogućio je smrti „potapanje sebe u dubinu do narednog grada živih“. Motiv rađanja i umiranja u 11. pesmi prikazan je stihovima: „ukoliko si u poseti mrtvima neka te ne čudi ako ugledaš po koju trudnicu na ulicama; pod preminulim negovateljskim rukama; ima li ubedljivije potvrde života od toga da se razmnožavaju mrtvi“, što nas dovodi do saznanja da se u smrti neguje život, ali da se u životu ne neguje smrt jer se ljudi uplaše kad im se smrt samo pomene, i što bi rekao Montenj: „većina se krsti pri tom, kao kad se nečastivi pomene. Ljudi idu tamo-amo, trčkaraju, igraju, a o smrti ni reči. Za nju se treba pripremiti blagovremeno.“ Zato Korunović smrti oduzima neobičnost, priča i šeta s njom pod ruku, navikava sebe i navikava druge na nju, u nekoliko reči: uči nas kako da živimo. Montenj, opet: „unapred misliti o smrti znači unapred misliti o slobodi. Onaj ko je naučio da misli o smrti taj se odučio od robovanja. To što znamo da ćemo umreti oslobađa nas svake potčinjenosti i prinude.“ Goran je otišao korak dalje, prešao imaginarnu granicu i kao na pokretnoj traci kretao se kroz život mrtvih. Donosi nam razne istine koje ne bismo dokonali da ga nismo pustili da nas povede sa sobom. Saznali smo da u smrti nije važno ko je kriv i „kao da bi sve što se nekada dogodilo vredelo ponoviti na prihvatljiviji način“. Saznali smo da mrtvi, bez obzira na sva preimućstva koja im smrt donosi, ne osećaju da su dospeli u svet mrtvih, „mnogi se osvrću u neverici“, a ako, pak, veruju onda su u neverici kako to smrt može biti ista kao život i zašto je doživljavaju kao intimnu stvar jer „nisu zamišljali da će u smrt otići sa mnoštvom nepoznatih ljudi“. Pročitali smo da mrtvi nemaju potrebu, iako imaju mogućnosti, da se hvale iskustvom, da oni, pišući, u stvari, umiru i zato „te knjige nisu napisane da ispune bilo čije očekivanje“. U 14. pesmi javlja se strepnja kao osećanje mrtvih, uz ljubav, nedoumice i zebnju iz 3. pesme, odnosno sva ona duševna stanja koja živi doživljavaju kao nešto loše, ta ista stanja mrtvima uliva snagu jer oni, iako mrtvi, imaju još veći strah od smrti i zavide živima koji još uvek mogu da se nadaju smrti. Ne znam da li je Goran, pišući ovaj stih: „ili ravnodušni pred tragedijama koje su mogle da ih zadese“ želeo da bude duhovit, ali je u tome svakako uspeo, s toga ja crni humor ne bih isključila iz ove zbirke koja, bez obzira na svu ozbiljnost i posvećenost temi, obiluje duhovitim i ironičnim iskazima, pri čemu ta ironija najčešće nije transparentna, ali kako se usložnjava smisao ova dva života, tako se otkriva i snaga crnog humora koji nosi temelje tih života. Korunović, ne baš blagonaklonjen svetu živih, ne štedi ni mrtve „jer kao u svakom gradu i u naselju mrtvih možeš naići na ljude koji žive kao neljudi“, i njihovo postojanje snižava do banalnosti, komentarišući, opet, ne toliko svet mrtvih, koliko kritikujući svet živih: „i da je samo pitanje vremena kada će se klonuti poslednja brana pre nego što svaku kap potisnu nepregledna govna mrtvih“, čime pojačava ionako stalno prisutno poigravanje s granicama između ova dva sveta.
I sada se javlja jedan problem: tek počevši da analiziram knjigu, shvatila sam da imam prostora za još samo dva pasusa, od kojih ću jedan da iskoristim za svoje reči, a drugi za Montenjeve – kako bi kraj zvučio iole skladno i pametno.
Pisati o smrti pre čitanja Gostoprimstva bilo je mnogo lakše od pisanja o smrti nakon čitanja ove knjige jer me je Goran ,,naterao” (nakon što sam dobrovoljno pristala na sopstveni predlog) da razmišljam o smrti više, dublje i smelije, čime je samo zakomplikovao moje ionako komplikovano postojanje. I hvala mu na tome!
„Ako ste iskoristili život, vi ste ga siti, odlazite zadovoljni.“

Čarna Popović