Osnovnu skolu, gimnaziju i Filoloski fakultet zavrsila je u Beogradu. Prevela sa spanskog vise od sedamdeset bibliografskih jedinica, a na spanski je prevodila dela Andrica, Pavica, Simovica,Dusana Kovacevica i manje poznatog, ali dalekoseznog Milorada Rodica. Prevodi i sa katalonskog, francuskog i portugalskog, a pise i na engleskom jeziku.
Napisala je epistoralni roman Poslednje Kortasarove skolice /1991/; priredila prepisku Olje Ivanjicki i Leonida Sejke, pod naslovom Ogledalo ljubavi /1994/ ; tokom bombardovanja Beogradasacinila je knjigu Grad na gradovima, objavljenu u dvojezicnom, srpsko-spanskom izdanju /2000/.
Takodje dvojezicno, srpsko-spanski, objavljena joj je knjiga Ortegina klepsidra /2001/, o mogucoj primeni stavova spanskog mislioca Hosea Ortege i Gaseta na savremene balkanske prilike.
U pripremi za stampu joj je Mi, Salvador Dali monografija o Salvadoru Daliju.
Pise pesme, predgovore, pogovore, prikaze i druga pisma. Voli sve zivotinje, a narocito beskucnike.
Zivi u Beogradu, a radi posle ponoci.
12.07.03
Izazov za sladokusca
Silvija Monros -Stojaković, prevodilac i pisac, o cipelama, klineks maramicama i radosti prevođenja
Kad god shvatim da me prevazilazi količina stvarnosti koja se obrušuje na mene, sklad u sebi nalazim razrađujući tu građu putem pisanja
Iako se "najudobnije oseća u patikama", Silvija Monros - Stojaković, prevodilac sa španskog i pisac, (neki je, "po Kortasaru", zovu i Silvija-Školica) dobila je prvi nagradu u Španiji za priču o cipeli.
- To je nagrada koju, već peti put, dodeljuje muzej obuće na jugu Španije, tačnije u mestu Elda. Tamošnji meštani su vekovima okrenuti obućarskom zanatu, pa je zbog toga otvoren i muzej gde su izložene i najveće i najmanje cipele na svetu, cipele znamenitih ličnosti, tu su, recimo, kraljevi, a tu su i cipele iz raznih zemalja, pa je svoje mesto, među njima, našao i naš opanak. Na čelu žirija bio je španski režiser Luis Garsija Berlanga. Njegov film "Pariz - Tombuktu", koji smo imali prilike da gledamo na Festu, govori o tome kako junak voli savršenstvo lutke više nego bilo koje žive žene. Za mene je bio izazov da napišem nešto što će se takvom sladokuscu dopasti.
Ako se to pitanje može postaviti, zašto pišete?
- Kad god shvatim da me prevazilazi količina stvarnosti koja se obrušuje na mene, sklad u sebi nalazim razrađujući tu građu putem pisanja. Neki nepristrasni književni znalci koji su, čitajući me, postali moji pristrasni i kritičari i nimalo površni saučesnici, sad kažu da bi trebalo samo da pišem. Ipak, neko treba i račun za struju da plaća. Pa, ako je neizvestan hleb prevodioca, još je neizvesniji piščev. Naročito za onog pisca koji inače ne piše da bi bio pisac.
Položaj prevodilaca kod nas?
- Ima prevodilaca i prevodilaca... O položaju bih mogla da govorim ako imate dovoljno klineks maramica. Ipak bih to ostavila za interne sastanke našeg udruženja koje se odgovorno odnosi prema svim problemima naše delatnosti.
Da li i dalje prevodite "da biste sa prijateljima podelili književnost"?
- Da, prvenstveno prevodim da bih s drugim podelila svoju radost. Radost već napisanog.
Nastaviće se
Priča "Osamnaest godina" Silvije Monros-Stojaković izabrana je na konkursu za najbolji rad na temu "cipele", koji već peti put raspisuje i dodeljuje Muzej obuće u Eldi. Tema nagrađene priče je satenska sandala, koju je junakinja pozajmila od majke za svoj osamnaesti rođendan.
Silvija Monros-Stojaković, najvredniji prevodilac sa španskog kod nas, približila nam je, između ostalih, klasike Borhesa, Paza, Kortasara, ali i savremene romane "Ljudožderova kći" Rose Montero i "Dok živimo" Maruhe Tores. Poslednja dela koja je sa srpskog prevela na španski su drame "Doktor Šuster" Dušana Kovačevića i "Putujuće pozorište Šopalović" Ljubomira Simovića. Za vreme bombardovanja Beograda vodila je dnevnik, koji je izašao pod naslovom "Grad nad gradovima - cigle zidane pisanjem tokom 77 dana jedne beskrajne noći", a nedavno je izašao i njen prvi roman "Nastaviće se...", parodija latino serija.
Lj. Pupezin
