Mi, Salvador Dali

16.01.05

Pre podne je uredna domaćica koja nije savladala heklanje, po podne intelektualka, a uveče pretpostavlja da je potpuno dekadentna - jer tada piše. Najnovija knjiga koju je Silvija Monros-Stojaković napisala, „Mi, Salvador“, posvećena najpoznatijem katalonskom slikaru (izdala ju je „Čigoja štampa“ povodom jubileja umetnikovog rođenja), više je od monografije. Ona je filozofski pogled na svet.

Zašto dekadentna?
- Dekadentna kažem zbog toga što imam utisak da smo svi zajedno otišli u dinosauruse, samo su životinje izbegle nedavnu kataklizmu. Što znači da nas ni primenjena pamet ni reč nisu spasle. Umetnost je, sa svoje strane, u savremenom svetu vrsta robe preko koje večiti mangupi postaju još bogatiji, dok se pesnici i ostali zanesenjaci zaluđuju ne sluteći da idu naruku toj zastrašujućoj igri, gde nam Mikelanđelo služi da se svi zadivimo, a sutradan da se između sebe koljemo jer nam je mozak ispran.

Uznemiruju vas vesti koje slušate sa ekrana?
- Kad je velika nesreća, kada su ratovi, a stalno su ratovi, imam utisak da nismo zajedno čitali „Malog princa“, kao da nismo svi ostali bez daha ispred nekog od Leonardovih anđela. Pitam se čemu umetnost služi osim da bude roba, da se prodaje u vidu majica s Dalijevim brkovima.

Ne verujete da umetnost može da opameti čovečanstvo?
- Čovečanstvo možda i ne može, ali čoveka koji se njome bavi da. Onoga do koga je doprla ta lepota ili mudrost. On biva bitno drugačiji svakim takvim doživljajem. Posle romana ili slike u pesmi, čovek više nije kao što je dotle bio. On je ponovo rođen. Ali čovečanstvo uglavnom stoji u mestu. Samo trenutak u nama može da nas prosvetli iznutra.

Šta vas je nagnalo da pišete monografiju baš o Salvadoru Daliju?
- Imao je složen sklop razmišljanja i osećanja. Nije mu smetalo da ga zbog toga proglase i ludim. Nije gubio vreme na opovrgavanje glasina. Jer najlakše je ostati na površini i nekoga otpisati prigodnom etiketom. Za njega je pronađeno nekoliko takvih, od ekscentrika, ludaka, do komercijalnog umetnika. A on se zapravo stalno vraćao svom osnovnom porivu: da iznese unutrašnji sadržaj na vidljiv način. Mene je zanimalo da posmatrajući njegove slike dokučim njihov nevidljivi deo. Dali je ovladao zanatom starih majstora. Nije priznavao da kačenjem kilo farbe magarcu o rep može nastati platno akcionog slikarstva. Upravo zato na kraju života on se i vraća iskonskoj mudrosti starih zanata. Bio je okružen pekarom, stolarom, pilićarom u dvorištu zamka u Pubolu gde je tada živeo.

Kada ste ga i kako sreli?
- Moj suprug i ja smo 1983. godine skoknuli do Pubola i pokazali kerberima na ulazu poštanske marke koje sam tada imala sa likom Kim Il Sunga, druga Tita (i dalje ću ga tako zvati!). Hteli smo da ga pozdravimo u podne. Rečeno nam je da se upravo sprema da doručkuje. Kazali smo odakle dolazimo - Jugoslavija je tada nosila egzotičan prizvuk - i da smo daleki rođaci. Dali je požurio da se montira. Na glavu je stavio kapicu katalonskog seljaka, ogrnuo se jaknom od leopardove kože, jer, što možda ne znate, govorio je da je još oholiji od čoveka u leopardovoj koži samo leopard u čovekovoj koži. Bolovao je od Parkinsonove bolesti u poodmaklom stadijumu, ali od svoje predstave nije odustajao. Bila sam srećna što mi se konačno ostvarila želja da ga upoznam, ali i bez tog susreta, njime sam bila nadahnuta.

Vaša opčinjenost Dalijem, dakle, potiče odranije?
- Od kada sam kao sedmogodišnje dete videla reprodukciju njegovog „Svetog Jovana od krsta“. U kući nisam mnogo saznala o njemu. Za rođendane sam dobijala monografije Pabla Pikasa. Moj deda, ljut na Franka, opskrbljivao me je knjigama velikog diktatorovog protivnika koji je govorio: „Vrlo rado ću da naslikam glavu generalisimusa, samo mi je pošaljite“. Dali jeste ostao u Španiji, ali ni on nije naslikao kaudilja. U skladu sa onim što je govorio: „Mi ne znamo kakvi su bili politički stavovi Jana Vermera iz Delfta, mi samo znamo svetlo nad Delftom“.

Da li je Dali na vas ostavio utisak da je ludak ili čudak?
- Pre svega bio je poseban. Čovek u kome se stekla prevelika pamet, sa potpunim odsustvom potrebe da izigrava pamet. Recimo, novinarima je uvek na pitanje da li treba da mu donesu tekst na autorizaciju odgovarao: „Ma napišite šta god hoćete - sve sam to ja“.

U vašem opusu prevodioca i pisca nalazi se i knjiga „Ortegina klepsidra“ o mogućoj primeni stavova španskog mislioca Hosea Ortege i Gaseta na savremene balkanske prilike. Koji biste stav, ukratko, ovom prilikom citirali?
- Onaj koji je izgovorio kada je Španija izgubila atribute velike prošlosti: Aman-zaman, ljudi, nemojte da kukamo i zapomažemo nego zbijajmo redove, upregnimo pamet kako bismo videli šta možemo zajedno. Jer čovek biva sa drugima ne samo iz ljubavi nego i da se nešto obavi zajednički. Ne treba se ni voleti do besvesti pa posle padati u očajanje i krvoproliće. Čovek je projekat za budućnost.

Milena Marjanović

19.12.04

Pred kraj godine u kojoj se obeležava stogodišnjica rođenja Salvadora Dalija "Čigoja štampa" objavila je knjigu Silvije Monros-Stojaković "Mi, Salvador Dali". Naša Argentinka sa Čubure smatrala je da je veliki izazov pisati o najvećem Kataloncu, o čarobnjaku koji je svoju svakodnevicu, ljubav, prijateljstvo i umetnost pretvorio u praznik, a o kome se čini da se sve već zna.

Zašto se knjiga zove "Mi, Salvador Dali"?

- Zato što lepo zvuči na srpskom i zato što svako od nas može da sačuva nešto svoje jedinstveno i neponovljivo. Za tim je išao Dali, uprkos tome što se mislilo da je skoro pristao da ga proglase za dvorskog pesnika. On je znao da je to što ga smatraju skandal majstorom samo deo marketinga, a da će posle njegove smrti čitava buka nestati i da će ostati samo velelepno delo.

To nisu samo slike, kod metafizičkih slikara, nije u pitanju samo estetika, već i poruka ka drugim bićima. On je jedan od retkih, a svakako među najboljima u našem dobu, koji je uspeo na način starih majstora da ovlada samom tehnikom, da dočara stvari kakve jesu, pa da posle ide i dalje preko doslovne stvarnosti - kaže Silvija Monros-Stojaković.

Dalijevi temelji

Ova esejistička monografija u prvom delu "Život" dokumentuje i tumači "temelje građevine" velikog majstora - detinjstvo, čuveno prijateljstvo Dali, Bunjuel, Lorka, stvaralaštvo i ljubav prema Gali, spretno uplićući odlomke iz Dalijevih knjiga, pisama, proglasa, kao i iz relevantne literature.

Dosluh promućurnog katalonskog seljaka sa iskonskim tajnama zemlje

Silvija Monros-Stojaković je 1983. godine, s namerom da "utanači genealoško stablo sa Dalijem", upoznala velikog Salvadora.- Sa suprugom sam otišla u selo Pubol, u zamak koji je on izgradio za Galu. Tamo je napravio bele slonove u prirodnoj veličini prekrivene zvončićima, koji na vetru priobalja Kosta brave stalno trepere, tako da ona uvek bude pesmom okružena. Kada smo mi stigli do njega, ona je već bila mrtva. Sačekali smo da maestro natakne kapicu katalonskog seljaka i leopardovu bundicu, (inače je govorio da je suroviji prizor od čoveka u leopardovoj kozi samo leopard u čovekovoj koži.) Tada je već imao Parkinsonovu bolest, primio nas je tako što je jeo tipično katalonsko jelo, bele kobasice sa pireom od jabuka. I stalno nas je nutkao "ajte i vi", mi smo uživali gledajući ga kako poslušno jede. Trebalo je savladati sve te "anđele i druge čuvare". Do zamka se stiže uzanim ulicima tog malog mesta koje miriše na konjsku balegu, na kokoši, kozice, i ako me je išta oduševilo to je da je taj čovek, koji je ravnopravno razgovarao sa najvećim naučnicima sveta koji će obeležiti svoje doba, sa krunisanim glavama i crkvenim velikodostojnicima, koji je svojim smelim transverzalama predskazao mnogo toga, sačuvao dosluh mudrosti sa prirodom. Dosluh promućurnog katalonskog seljaka sa iskonskim tajnama zemlje.

Susret trojice španskih genijalaca desio se u čuvenoj Rezidenciji studenata (gde su predavanja držali jedan Ajnštajn, Ortega i Gaset, Unamuno, Bernard Šo, Gropijus, Česterton, Tagore), a alhemija njihovog prijateljstva imala je trajne posledice na svetski film, poeziju i slikarstvo.

Preplitanje zajedičkog stvaranja i šarmantne obesti druženja ovih ljudi koji su bili vezani "lancima erotike, vere i smrti" već je postao mit 20. veka, a Silvija Monros sa jednakom pažnjom govori i o snimanju filma "Andaluzijski pas", zajedničkim opsesivnim motivima, ali i o tome kako je Dali trebalo da u Pariz donese mrave iz Španije, Bunjuelovom omiljenom koktelu sa 3/4 džina i 1/4 džina, studentskom pripitomljavanju gladi, kao i o tragičnom otkriću da je već ostareli i bolestan Dali odavno mrtvom Bunjuelu snimio "zvučni pozdrav", kada je jednu katalonsku pesmicu otpevao lomnim glasom.

Ljubav spas od ludila

Priča o Dalijevoj ljubavi prema njegovoj Galuški, njegovom "plišanom bademu", Anđelu ravnoteže, u knjizi Silvije Monros ni u jednom trenutku ne preti da sklizne u frivolni trač, voajersko nagađanje, u dodvoravanje onima kojima je ime Dali ništa do asocijacija na (doduše odličan) parfem.

Ljubav prema Gali, poznata koliko i njegove slike, i "zvanično" je, prema naučnom nalazu psihijatra Rumogere, spasila Dalija od ludila. Ona je bila "gala njegovog života, gozba njegove svakodnevice, menadžer, on je radeći njene portrete ispitivao dalje perspektive, optičke efekte, elemente vezane samo za slikanje".

"Možda ga je", kaže Silvija Monros, "izlečila baš time što mu je poverila da od njega očekuje da je on od ljubavi raspukne, pošto je on razmišljao kako da je se reši, kako da se unapred osveti biću bez koga zna da više neće moći. Kada ga je izricanjem svoje želje Gala preduhitrila, Dali je osetio da je pročišćen i od sebe samog". Priča o najčuvenijem prazniku ljubavi i umetnosti ispričana je duhovito i odmereno, i ne bez prepoznavanja.

Izvan opštih mesta

Drugi deo knjige nosi naziv "Delo" i obrada je slikarskih etapa kroz analizu nosećih slika. Uz po pojedine slike dat je i osvrt na biografsku utemeljenost tema, kao i napomene o estetičkim, stilskim i tehničkim pomacima autora. Tako knjiga svojom analitičnošću i izbegavanjem proizvoljnosti, uz 11 reprodukcija, te iscrpnu hronologiju, spisak Dalijevih dela i bibliografiju, samu sebe, bez ustezanja, preporučuje kao vrlo konkurentnu obaveznu literaturu.

- Na svakom koraku iščitavanja knjiga o Daliju nailazila sam na zavrzlame, retko kada su se podaci podudarali, osim kod opštih mesta. U Srbiju su do sada dolazila neka polupiratska izdanja i kompilacije, sa pogrešno transkribovanim imenima. Sada možete da se opuštenije prepustite čitanju i da budete sigurni da je ono Dalijevo ludilo koje sledi u daljim ravnima, zasnovano na činjenicama - kaže Silvija Monros-Stojaković.

Tatjana Čanak

06.01.05 Pobjeda

Beograd, 4. januara (Tanjug) - Beogradski izdavač Čigoja štampa predstavio je novo izdanje, esejističku monografiju Silvije Monros Stojaković „Mi, Salvador Dali”, objavljenu povodom obilježavanja stogodišnjice rođenja velikog španskog slikara Dalija (1904-1989).

Izdavač Žarko Čigoja rekao je da se ovom knjigom, iako na samom kraju godine, pridružujemo svijetu u obilježavanju godišnjice epohalnog katalonskog, španskog i svjetskog slikara Dalija, neobične umjetničke figure koja je ostavila dubok trag u kulturi 20. vijeka.

Prema riječima autorke knjige, filologa i našeg poznatog prevodioca sa španskog Silvije Monros, knjigu o slikaru o kome je bezmalo već sve rečeno, napisala je upravo kao još jedan izazov, pri čemu je udjela u tome, pored njenog pokojnog supruga Gradimira Stojakovića, imao i njen mačak.

„Ako ne vjerujemo u naš sud, poznato je da mačke izaberu najbolje mjesto, a on je od svih mjesta u stanu na Čuburi, za svoj san najradije birao ležeći položaj ispod jedne slike Salvadora Dalija, sa kojim sam inače u srodstvu preko bake po majci”, ispričala je Monros.

O slikaru koji je „išao ispred svoga vremena, raskošnom divu koji je bio i ostao genije”, Monros je kazala da je ravnopravno vodio stručne razgovore sa najistaknutijim naučnicima smatrajući da je nauka sestra poezije.„Nekim svojim slikama Dali je i 20 godina ranije najavio suštinu naučnih sagledavanja stvarnosti, kao što je slučaj otkrića DNK”, istakla je ona.

Prema njenim riječima, Dali, kao i stari majstori, možda jedini u savremenom dobu dočarao je tačnu teksturu svile, čipke ili oblaka, otkrivajući nadrealistima tradiciju.Skandal majstor poput isto tako genijalne Marije Kalas, Dali je svoj život naslikao i svoju sliku živeo, kazala je Monros.

„Pod opravdanom pretpostavkom da je znak poruka, a slika je znak, te ako je Dali slika, onda je on i poruka. On je poruka o nama, jer Salvador Dali, to smo mi”, zaključila je Monros.

Prema njenim riječima, knjiga o Daliju neće imati uobičajenu promociju sa književnim kritičarima, već će Rambo Amadeus 28. decembra u 21 čas u Domu omladine izvesti „paranoično-artističko” tumačenje monografije.