Grčka : rat za nezavisnost, stvaranje države i preporod nacije (BP)

18.12.21 Danas

Knjiga Dušana Spasojevića Grčka: rat za nezavisnost, stvaranje države i preporod nacije obeležila je ovogodišnju izdavačku jesen.

Prikazima su je propratili eminentni autori u nekoliko medija – visokim ocenama, bila je okosnica Dunav festa u Kuli Nebojša, bila je povod naučnog seminara na Institutu za evropske studije, feljtonizirana je u Politici, i sad je, naravno, pred drugim izdanjem (Čigoja štampa).

Nije tu kraj njene brze slave.

Autoru su uzeli intervjue vodeći grčki listovi, Katimerini i To vima, a velika atinska izdavačka kuća Kastanjotis štampaće je na grčkom u prvoj polovini naredne godine.

Tad će je helenističko društvo u Londonu predstaviti i engleskoj publici.

Recenzije se očekuju i u naučnim časopisima. (Prava mala saga.) Pisac ovog članka nije impresario ni autora ni njegove knjige, iako je spomenut u knjizi kao onaj koji je ohrabrivao njen nastanak, ali je slobodan izraziti uverenje da se ni tu ne očekuju iznenađenja.

Oslonac za tvrdnju nalazi u činjenici da su joj predgovor pisala dva ugledna istoričara i profesora – iz Soluna Spiridon Sfetas, iz Beograda Milan Ristović – obojica sa punim respektom.

Profesori u principu nisu naklonjeni uljezima u svoja područja rada – a Spasojević je, kao što se vidi, opasan uljez – međutim, bili su daleko od toga da mu ne izraze dobrodošlicu u klub.

Spasojević, naime, nije istoričar, premda je njegova knjiga – knjiga rasnog istoričara.

On je studirao pravo i ekonomiju.

Čitaocima Danasa, međutim, njegovo pisanje nije nepoznato, na ovim je stranicama objavio više osvrta – evo, ispostavlja se kao simptomatično, najčešće upravo na ona izdanja koja su naginjala istoriji.

Prelomna tačka možda je bio prikaz Čerčilove biografije čiji je autor Boris Džonson, a koju je Spasojević kod nas predstavio promptno, čim se pojavila u Londonu.

Ono što nam ovo prisećanje govori, to je da tako rade oni koji vole istoriju.


Naravno da naklonost nije dovoljna da bi se došlo dovde dokle je on stigao.

Ali od nje se počinje.

Knjiga političkih studija i diplomatskih analiza Između Turske i Evrope, koju je štampao 2016. bila je međukorak, priprema za ovaj veliki koji je preduzeo.

Pokazao je već tada da ima štofa: da zna da misli, i, što je isto tako važno, da zna da piše.

Ali, kao što nije dovoljna naklonost, nisu dovoljni ni ovi darovi koje sudbina nameni tek ponekom.

Zgodno je da se u prilog tome kratko ispriča ova pripovest: pre Spasojevića u Atini je, takođe ambasador, bio Dušan Bataković, baš istoričar – nije, međutim, napisao knjigu o Grčkoj.


Spasojević ga u apendiksu spominje, s klasičnom otmenošću, kao dobrog prethodnika i druga, koji ga je, štaviše, zavetovao da uradi ono što on sam nije.

Ali šta je za to trebalo učiniti?

Za to je trebalo zagrejati stolicu.

Retki su čak i pismeni i sposobni ambasadori spremni na taj napor.

Spasojević je onoj svojoj ljubavi za istoriju, i svom talentu, dodao tačno taj element.

Njegova Grčka plod je, tako, mukotrpnog i predanog rada, i jedne opsesivne energije.


Išlo mu je na ruku što je znao grčki, mogao je da se osloni na masivnu domaću građu, na arhive i knjige, rukopise i memoare, i on se, koliko se da primetiti, nije štedeo, jednako kao i kod stranih izvora.

Ovo je knjiga enciklopedijske inspiracije.

Ono magistralno što je uradio bio je izbor teme: 2021. padala je dvestota godišnjica od početka grčkih ratova za nezavisnost, i on je birajući je ušao, kako se to danas kaže, u pucanj.

Time je obavio veliki deo posla. Treba odmah otkloniti moguć prigovor da je reč o prigodnoj knjizi.

Njoj jubilarni vetar javne pažnje nesumnjivo duva u leđa, ali bi ona imala iste koordinate vrednosti i da nikakve godišnjice nema.

Knjiga, naime, od nje nije zavisna pre svega kao naučni rad.

Mi smo ga, doduše, u naslovu nazvali pean, i nismo sigurni da će se to dopasti autoru, kao što mu se ne dopada ni druga reč pored te prve – revolucija, koju on u knjizi izrikom izbegava zbog rđavih konotacija što ih ona po njegovom mišljenju sa sobom nosi – pa ipak držimo da obe imaju opravdanja.

Spasojević je o drami grčke borbe za nezavisnost pisao u širokom zamahu, racionalno i hladno: vodio se činjenicama, a one nisu govorile samo o sjaju borbe nego i o trenucima mizerija, kad su se Grci tukli ne samo sa Turcima nego i među sobom – u tri građanska rata – podsticani surevnjivošću vođa ili interesima evropskih sila.

Njega, dakako, nije nosio onaj zanos i idealizam Bajrona, Šelija, Puškina, ili Igoa, koji su grčkoj revoluciji pevali himne. (Bajrona i Puškina je u knjizi, inače, posebno, vanredno dočarao.) Ali je makar simbolički i on nekako stao u red sa tim velikim ljudima, ispisujući kraj sve svoje uzvišene i stroge objektivnosti pohvalu pregnuću jednog naroda koji je stvorio prvu modernu državu na Balkanu.

Otud taj pean u naslovu.

Koja ga borba za slobodu, uostalom, ne zaslužuje?

Već su i drugi koji su pisali o knjizi isticali njenu jednostavnost i preglednost.

Spasojević je to postigao time što je napravio produktivnu strukturu knjige.

Podeljena u pet glavnih poglavlja i stotinak manjih (sto dva, ako baš hoćemo tačno), ona je ugodno skrojena i za autora i za čitaoca: njemu je bilo lakše da je tako piše, čitaocu sad da je čita.

Fragmentarnost je, međutim, samo prividna – osnovna nit priče nigde se ne gubi, jer je upravo do nje Spasojeviću naročito stalo.

On istoriju i doživljava – poput njegovog velikog uzora Slobodana Jovanovića – kao savršenu, veliku priču. Takvu je zapravo i ispričao ovde.

Dirljivu – da završimo – onda kad je opisivao tragičnu sudbinu Rige od Fere, legendarnog ustanika, kojeg su Turci zadavili u istoj onoj Kuli Nebojši u kojoj se jesenas govorilo o Spasojevićevoj knjizi.

Ili kad spominje srpske ustanke pod Karađorđem i Milošem – čiji su san o slobodi delili grčki ustanici, i tad još posejali seme prisnosti između dva naroda, koja evo na neki čudan, mistični način, i danas traje.

Radivoj Cvetićanin

01.12.21

Godišnjak FPN

Preispitivanje nasleđa koje je Balkanu u amanet ostavljeno političkim, vojnim, diplomatskim, duhovnim, identitetskim i kulturnim procesima s početka 19. veka pobuđuje veliko čitalačko ushićenje. Ono je udahnuto nacionalnim revolucijama, stremi rušenju opstalih zabluda zamršenih dvadesetovekovnim događajima i, namesto površnosti istorijske obaveštenosti kojoj je svako pomalo sklon, nudi dubinsko razumevanje egzegeze modernih država i društava koji i danas naseljavaju iste prostore. Jedino se takvim nadahnućem može poimati Grčka kao sused Srbiji, premda ne dele državnu granicu, vrednovati istinitost njihovog viševekovnog prijateljstva, koje je i danas povremena brana zajedničkim interesima u međunarodnoj areni, ili razumevati kako su se kroz istoriju Britanci, Rusi, Francuzi i druge velike sile pogađale o interesnim sferama na Balkanu.
Naučno je lako osporiti pridiku ponovnom čitanju i pisanju o istoriji balkanskih naroda. Jednako tome je smelo prihvatiti se tog posla osuđenog na nepotpunost, nedovršenost i vrednosnu priklonjenost. Učestalo manihejstvo svedoka ranijih vremena, ali i savremenih tumača, pojačava eho reči Tomasa Mana da se njihovim delima pružaju saznanja o autorima, a ne o istoriji samoj. Zbog toga su pouzdanost, čvrsta utemeljenost, širok istraživački zahvat usmeravan naučnim alatima i jasan jezik saopštavanja argumenata poželjne vrline savremenih poduhvata o istoriji. One oduvek, pa i danas, iz senke sveta zasićenog silestvom informacija izdvajaju dela koja, ravnotežom naučnih, utilitarističkih i beletrističkih, motiva prijemčivosti, zadovoljavaju stroge kriterijume čitalaca.
Monografija Dušana Spasojevića Grčka: rat za nezavisnost, stvaranje države i preporod nacije, (ne)opravdano redak izdanak istoriografije o Grčkoj na srpskom jeziku, pokušaj je prikaza grčke države i naroda u istorijskom bogatstvu spleta procesa koji su izrodili nacionalni identitet i karakterizaciju Grka kakvim danas svedočimo. Mirenje antičkog i vizantijskog nasleđa, plaćanje ceha povoljnoj geografiji i surovoj geopolitici, ostrvsko-kontinentalna rasutost i temperamentom obojena razjedinjenost naroda, bitka za helenstvo ili romejstvo savremenog identiteta, stvaranje, sopstvenim oslobođenjem i nezavisnošću, prve pukotine u međunarodnom sistemu ustanovljenim Bečkim kongresom 1815. godine, samo su neki od živopisnih sastojaka mozaika grčke istorije, koliko državne toliko i narodne, kako balkanske tako i evropske, koje nam autor jezgrovito opus tessellatum saopštava u knjizi. Biografiju Grka, kako sam autor priznaje, nije moguće razumeti bez gradivnih činilaca njihovog identiteta: pravoslavlja, neprekinutog istorijskog kontinuiteta antičkih i današnjih Grka, jezika. Prvobitno kao noseće ideje rata za nezavisnost, preobražene, postaju bitak posleratne izgradnje države i današnjih nacionalnih osećanja.
Skrupulozna misao autora o sržnim idejama koje podupiru nacionalnost savremenog Grka dopire do čitaoca poput talasa koji zapljuskuju blizu 14.000 kilometara grčkih obala. Oni su brojni, raznovrsnog oblika, intenziteta, sa različitim stepenom uticaja na razuđenost obale i floru i faunu koje je naseljavaju. Baš kao i pregršt autorovih argumenata, opisa i objašnjenja ideja i događaja koji su u susret i od početka grčkog rata za nezavisnost oblikovali modernu grčku nacionalnu državu.
U prvom velikom talasu autor nas ubedljivom naracijom uverava u moć crkve kao „posebne grane države” (str. 52), odnosno pravoslavne vere i njenih glasnogovornika u stolećima za nama. Čitaoci se upoznaju i sa genezom, semantičkom i suštinskom, savremenog „oživljavanja antičkih naziva Heleni i Helas” (str. 61) u vreme rata za nezavisnost. I baš kao što su grčke crkva i država dva lica istog do današnjih dana, tako su se i antički sentimenti svojevrsnim inženjeringom ugradili u moderan grčki identitet odbacujući društveno neprihvatljive prakse starih Grka i stvarajući čvrst društveni konsenzus za opstanak i trajanje tako oblikovanog identiteta. On se, tvrdi autor, nije nimalo okrnjio već, naprotiv, obogatio u „sudaru i pomirenju antičkog i vizantijskog” (str. 62). Potencijalno čiljenje konsenzusa autor predstavlja kratkom raspravom o grčkom jeziku. Uzajamna konstitutivnost jezika i identiteta viđena kroz antagonizme, rasprave i usaglašavanja stvorila je Grka koji jezičko pitanje posmatra za nacionalno i diže čvrstu branu tuđicama. Uprskos istorijskim mimoilaženjima o ispravnosti govornog ili pisanog jezika, ovaj stub identiteta nije narušen već je u sebi akumulirao istorijsko gradivno tkivo i, prema stavu autora monografije, održao „neprekinuti kontinuitet od antičkih vremena do danas” (str. 72). Naslov dela pred nama u kome se rat za nezavisnost nalazi na prvom mestu lako bi mogao da zavede čitaoca. Namesto prepričavanja istorijskog događaja, ma koliko važnog, autor seže znatno dublje u prošlost, vremenski i sadržajno. Sa jasno predstavljenom namerom: jedino razumevanje etabliranja, promena i tumačenja stubova grčkog identiteta može objasniti savremeni grčki nacionalni karakter. Pridajući kolosalni značaj ratu za nezavisnost (1821–1832) kao kulminaciji nezadovoljstva i težnji ka samostalnoj gradnji nacionalne države, autor čitaocima nudi svoje viđenje Korena grčkog revolta (str. 85–150) koji su do rata neizbežno vodili.
Krokijem dvovekovne istorije, koja je prethodila ratu za nezavisnost, autor monografije vodi čitaoca na putovanje nalik jedrenju na drugom velikom talasu argumenata; počevši od opisa spleta društvenih okolnosti koje su budile duh revolta, danka u krvi, harača ili ponašanja fanariotskog staleža u službi Porte, preko buđenja interesovanja Rusije i Francuske za narod i teritoriju „šest grčkih sandžaka” (kasnije jedanaest), pa sve do skiciranja ličnih istorija grčkih velikana među kojima se nalaze i oni čije ime nose beogradske ulice. Među njima su zasebno mesto, od ostalih kojima se na momente pridaje adekvatna pažnja, dobili Riga od Fere i zla sudbina koja ga je zadesila austrijskim ‘izručenjem’ u Zemunu, i Adamantios Korais, „ideolog modernog grčkog identiteta” (str. 120) i prenosilac ideja francuskog Prosvetiteljstva.
Rusko-turski rat (1768–1774) i uticaj Katarine Velike, sporazumi u Kučukkainardžiu, Jašiju, Tilzitu, uspostavljanje i propast Jonske republike, obrisi međunarodnog poretka nakon Bečkog kongresa iz 1815. umešno su i sa pravom merom uklopljeni u nameru autora monografije da ukaže na podjednako značajan uticaj unutrašnjih i spoljnih činilaca u oblikovanju konteksta pogodnog za početak rata za nezavisnost. Maestralno prikazana dinamika grčkog narodnog otuđenja od carigradske patrijaršije i fanariota, na jednoj strani, i rasta zadojenosti duhom slobodarstva sve širih društvenih staleža, sa druge, verodostojno je skicirala predeo koji su ubrzo naselili Prijateljsko društvo, Janis Kapodistrijas (odbio članstvo u Društvu 1817. i 1820. godine) i njihovi istomišljenici.
Kao svojevrsno osveženje, ali i peripetija dramskog teksta, posle poglavlja o korenima revolta, kada čitalac sa uzbuđenjem očekuje kulminaciju, autor se opredeljuje za umetak zasebnog poglavlja o Kritu (str. 151–170). Ne bez razloga. Prolog o dugovečnosti Krita i Krićana, od Minojske civilizacije do „turkokrićana i kriptohrišćana”, sa kratkim osvrtima na vekove pod Venecijom (str. 156) i tursko osvajanje, služili su slikanju razlika Krita i ostatka Grčke pod Osmanlijama. One su bile vidljive u odsustvu danka u krvi, višem stepenu islamizacije stanovništva, krvavom nasilju nad pravoslavcima, ali i odsustvu spoljne podrške kada bi se ‘hajnidi’ osmelili na pokušaje oslobođenja turskog jarma. Učinili su to Krićani i 1821. godine, na samom početku grčkog ustanka.
Autor je, u omaž junaštvu koju su stanovnici Krita pokazali uprkos krvavoj turskoj odmazdi, i poslednje, zaboravljeno poglavlje (str. 345–370) knjige posvetio Iraklionu, Sfakji i Anoji.
Opis toka ustanka, revolucije ili rata za nezavisnost, koje autor uzima za sinonime u grčkom slučaju, zauzima najveći deo monografije (str. 171–341). Ovaj treći veliki talas, u kome vidimo kulminaciju događaja ’nagoveštenih’ prethodnim poglavljima, u sebi sadrži i nekoliko morskih struja u vidu: albanskog faktora i delovanja ustanika u Vlaškoj i Moldaviji. Svaka od njih je uticala na početak, tok i krajnji uspeh grčkih ustanika. Uspon i pad Janjinskog Ali-paše, njegove političke ambicije za centralizacijom vlasti, korišćenje slabosti Selima III i loša procena snage i upornosti Mahmuda II, okršaj sa Suliotima, albanskim pravoslavcima, na ovom mestu su samo tračak podrobnih opisa ukomponovanih u pitak tekst koji dokazuje autorovu tvrdnju: odmetničko delovanje paša i slabljenje integriteta Osmanskog carstva pružili su prekopotreban prostor grčkim ustanicima za dobru pripremu.
Karakterizacija Aleksandrosa Ipsilantisa, koji se samo zahvaljujući tome što je bio ’bleda senka’ Janisa Kapodistrijasa našao na čelu Prijateljskog društva, autoru je poslužila i za vrednovanje ustanika u Vlaškoj i Moldaviji kao prokletih, odbačenih i poraženih (str. 208). Prokletstvo od carigradskog patrijarha, odbačenost od ruskog cara i poraz od turske vojske opisani kroz tromesečnu dinamiku vojnih dešavanja u Jašiju i Bukureštu i pripisani taštini ustaničkog vođe, sa dozom pesimizma čitaoca uvode u srce i dušu grčkog rata za nezavisnost: Peloponez.
Grčki rat za nezavisnost bio je koloplet ličnih, vojnih, diplomatskih i političkih previranja koja su vrtloženjem ustanike vodili u pobede i poraze, spoljna savezništva i unutrašnje podele, ugrožen opstanak i neizvesnu budućnost. Trajanje ustanka obeleženo je, opisuje autor, sa tri građanska rata, početnim pobedama i snažnom turskom odmazdom, šahovskim nadmudrivanjima velikih sila, pažnjom i naklonjenošću intelektualne elite i javnog mnjenja tog vremena. Zato i ne čude zasebni odeljci o nosiocima ’ruske, engleske i francuske’ ideje u grčkoj unutrašnjoj politici (Teodoros Kolokotronis, Aleksanros Mavrokordatis, Janis Koletis), opsadama Mesologije i pobedi kod Navarina, Puškinu i Bajronu, Ruskom memorandumu, te Londonskom ugovoru.
Opsežna studija koja umnogome nadilazi opis grčkog rata za nezavisnost i zadire u brojne naučne discipline, čije je makar osnovno poznavanje autoru bilo nužno za pisanje dela pred nama, završava se baš onako kako je i sve vreme vođena: umereno, racionalno i jasno. Grčka se izborila za nezavisnost, ali ne i za samostalnost, sažimanjem možemo predstaviti pogovor kao završni čin ove uzbudljive knjige. Autor se potrudio i da ne dovodi u zabludu srpskog čitaoca priznanjem da ovde nije posredi knjiga o srpsko-grčkim odnosima. Povremeni izleti ka tome su, ipak, primetni. Tumačeći nekrolog povodom pomena knezu Milošu, autor nas upoznaje sa stavovima o srpsko-grčkim vezama kao „tajanstvenim i iskovanim istorijom” (str. 83). U knjizi svoje mesto pronalaze i reči Rige od Fere o „duhovnom izvorištu naše srpske braće” (str. 114) ili delovi u kojima Karađorđe od Srbije upoznaje grčke zaverenike. Pažljivom čitaocu neće promaći ni prilika da se na osnovu predstavljenog teksta analogijama sudi o uspehu grčkog rata za nezavisnost i neuspehu ’srpske revolucije’.

Pravo je bogatstvo predstavljene monografije u tome što jednako može intrigirati stručnu javnost, baš kao što se može uzeti za početno štivo čitaocu zainteresovanom za grčku istoriju. Sasvim sigurno se može naći i među univerzitetskom literaturom u oblasti balkanologije. Najposle, svojom metodološkom vrednošću, može biti i putokaz za dalja istorijska istraživanja ovog podneblja.
Marko Dašić