Grozota ili...

01.01.20 Polja

Ako bismo morali da pronađemo jednu reč koja bi najbolje opisala književni rad i književnu biografiju Slobodana Tišme, onda bi to bila metamorfoza (preobražaj). Brojne su
transformacije Slobodana Tišme, konceptualnog umetnika, muzičara i književnika. Svaki put, držeći se prevashodno margine, Tišma se istovremeno skriva i otkriva u stalnom preobražaju.
Grozota ili... je, neuobičajeno za dosadašnji Tišmin kredo da će se kloniti političkog diskursa u svakom segmentu svog umetničkog angažmana, roman koji ima dozu političkog i društvenog angažmana, kako to sam pisac želi da predstavi, dozu koja više figurira „u pokušaju“ i kloni se konačne realizacije. Na samom početku romana stoji citat Nani Balestrini da je „pisanje kao i život, samo pokušaj“ i ovaj citat je poput alibija uvod u niz narativnih meandara koji zaobilaze oko glavne teme dotičući je neprekidno u veoma zavodljivoj igri izbegavanja da se o njoj deklarativno i otvoreno govori. Pisac, ironično opisan kao „Matori senilni skrivoman“, zgrožen užasima Srebrenice o kojoj je slušao i čitao iz druge ruke, odlučuje da napiše roman. Iz ugla čitaočevih očekivanja, roman ostaje samo „u pokušaju“ jer se pisac ne poduhvata teme u meri u kojoj ni sama reč Srebrenica neće biti pomenuta više od nekoliko puta. Narator za sopstvenu nemoć da se sa temom uhvati ukoštac okrivljuje svoj kukavičluk, gubitak smisla, starost... U pozadini ove fiktivne nemoći da se piše, ispisuje se kompleksan roman sačinjen od Tišminih poetičkih „vjeruju“ u saglasju sa traganjem za novim izrazom koji će o Srebrenici govoriti više no mnogi realistički oblikovani narativi.
Tišmino žanrovsko određenje romana kao „arte-povera poeme, samo za obojene“, uz upozorenje da se radi o „vrlo prljavoj partituri u kojoj je svaki pogrešan ton kao uvreda za univerzum“ mogao bi predstavljati izvesnu vezu sa njegovim mladalačkim interesovanjima za konceptualnu umetnost i potencijalnu mogućnost da se tumačenje odvija dalje u ključu književnog koncepta. Budući da umetničke instalacije arte povera nastaju od „siromašnih“, prirodnih materijala kao što su zemlja, kamen, drvo, krhotine stakla, otpaci novina, gvožđa itd., jasno je da određena sirovost i surovost ove „siromašne umetnosti“ predstavlja suštinski putokaz ka zaokretu od larpurlartističkih motiva poput okeana ili muzike sfera i drugih motiva iz Tišminih prethodnih romana, ka temama naturalističkog prosedea koje nemaju naturalistički stilski okvir.
Tišmina poznata poetička pozicija „slabe jedinke“, odnosno lika isuviše nežnog psihičkog sklopa kojim dominira anima, a ne animus, preuzeta je iz njegovih prethodnih romana, ali ovde više nema tako jasno pozitivnu konotaciju. Njegova „slaba pozicija“ više nije alibi za svesno odabranu marginalnu poziciju umetnika, već počinje da biva preispitivana kao pozicija u kojoj neshvaćenost i posebnost iz prethodnih romana poprima oblike konformizama udaljenosti od konkretnih problema stvarnog života. „Matori skrivoman“ u obličju dečaka Stiva Naiva više nije predstavljen kao lik koji strada zbog sopstvenih odluka da se izmesti, odustane od konkretnosti materijalnog života poput Pište Petrovića iz Bernardijeve sobe, već postaje lik koji odustaje od svojih odluka usled straha od prevelike doze užasa i tuge i posledično od urušavanja sopstvenog sveta. Tišma više puta potcrtava da njegov lik pisca nema dovoljno hrabrosti da ode u Srebrenicu i suoči se sa ljudima i njihovim svedočenjima. Na tom navodnom nedostatku hrabrosti izrasta čitav poetički kredo, od odluke da se umesto istorijskog romana ispiše žanrovski drugačija knjiga, do činjenice da ova forma daje alibi da se stvarnost objektivizuje i depolitizuje, te da se neulaženjem u detalje i dokumenta sačini jača i objektivnija slika poraznosti nasilja kao takvog.
Zaobilazeći glavnu temu, Tišma šeta čitaoca naizmenično prošlošću i sadašnjošću tragajući za situacijama gde će mu pokazati kako se nasilje očituje na ličnom planu. Čas se prošlost, na vremenskoj spirali, rasteže i skuplja, čas se preklapa i menja mesta sa savremenim događajima pa tako postaje moguće da lik naratora postane novi književni lik – dečak (siroče čiji se očuh ubio, a majka nasilno odvedena, kidnapovana) koji odrasta u domu gde ga kao „štićenika“ preuzima nasilnik i kriminalac, stariji domac, Ljubo Džavo. U zamenu za realističke opise srebreničkog nasilja, pripovest se lomi između prividno realističkih biografskih opisa, i čiste imaginacije, odnosno, kako sam Tišma navodi, halucinacije, koja zaposeda realistični oblik sve dok se ne otkrije da se događaji nižu često i bez logičnog uzročno-posledičnog sleda, ili se junaci oporavljaju kao da se nasilje nikada nije ni dogodilo u maniru crtanih filmova ili stripa gde nasilje ne izaziva direktan strah jer ne rezultira povredama i smrću, već se strah i patnja zapravo prevazilaze humorom i olakšanjem kroz direktno suočavanje sa njihovom fantastičkom verzijom.
Pretposlednje poglavlje „Moj slučaj ukratko, zar opet“ nosi podnaslov „Autobiografija matorog senilnog skrivomana“ i poigrava se čitaočevim očekivanjem da se roman završio i da će na tom mestu pronaći biografiju pisca. Ono počinje Andrićevim citatom iz Znakova pored puta, da pisac ne treba da stvara priče od svog života jer bi se time ogrešio o istinu.
Tišma odmah podvlači da istina nije jednoobrazan pojam i da se na ovom mestu Andrić „okliznuo“. Nakon ovog uvoda, jasno je da ni biografija koja sledi nije prava biografija pisca, već kondenzovana verzija Tišmine poetike gde se slaba pozicija pisca posmatra kao pozicija nepripadanja i stoga moćna pozicija slobode, izneveravanja, izdaje svega i svakoga, moć apsolutne, oslobođene kreacije. Ova moć, međutim, opada s godinama, te je starost i gubitak hrabrosti i moći da se bude drugačiji, da se izneveravaju svačija očekivanja jedna od paralelnih tema ovog romana koji je istovremeno egzemplar čitavog niza taktika i mogućnosti kako pisac može da zadrži svoje pozicije moći a da ne izneveri sebe i sopstvenu slobodu. Odaljavanje od predmeta i pripovedanje gotovo na ivici prepoznatljivosti jedna je od mogućih taktika gde se udvajanjem tema, likova, kompozicionim paralelizmima itd., postiže željena distanca sa koje je moguće pripovedati i poentirati.
Dihotomija, dvojnost naslova Grozota ili... dalje se podržava i u dihotomijama dvojnosti likova – pisca, „matorog senilnog skrivomana“ i njegovog (iz)mišljenog biografskog parnjaka – dečaka i potom mladića, Stiva Naiva, u umnožavanju verzija događaja koji često imaju najmanje dva moguća ishodišta, u žanrovskoj dvojnosti (realizma i fantastike), u vremenskom paralelizmu – sadašnjost, vreme kada ostareli pisac piše roman, HHI vek, i prošlost piščevog detinjstva i mladosti koja se takođe umnožava u dve prošlosti, onu moguću (period posleratne Jugoslavije) i onu nemoguću, godine kada se događa Srebrenica.
Prostor se takođe udvaja, deli se na zemlju do Drine i onu preko Drine. Pojava citata preuzetih od Andrića time postaje funkcionalnija i otkriva kako se posredno uvodi komunikacija sa njegovim delom i na metaplanu romana.
Prethodni romani, pisani u prividnoj jednostavnosti, afirmisali su koncept margine, odnosno onoga što Tišma naziva „slabom pozicijom“ umetnika, čoveka nejakog, povučenog, skromnog... kome uživanje u umetnosti nije put za samorealizaciju već za samospoznaju.
Gnušajući se političkog diskursa i uporno ostajući na distanci, Tišmini likovi su do sada bili daleko od društvenih zbivanja, verujući da je stvarnost kakvu poznajemo samo Platonova pećina senki i da se iz nje mora izaći kroz tunel sačinjen od umetnosti. Ova plemenita, ali i zapravo lagodna pozicija skrivanja i odricanja od učešća u stvarnosnoj prizemnosti, obeležila je Tišmina nastojanja da se čistotom umetnosti ne samo prevaziđe već da se u neku ruku i prevaspita svakodnevica i očisti od nanosa taštine, materijalističkog, dehumanizovanog...
Grozota ili... jeste roman o nasilju. O užasnutosti nasiljem. I o nemoći da se ono razume, prevaziđe ili da mu se suprotstavi. U toj nemoći, povezujući staru temu o slaboj jedinki, Tišma prvi put biva zapitan da li je slabost zalog nenasilju, da li je slaba pozicija prirođena moći umetnosti da menja na nenasilan način, da li je slabost vrlina ili je zapravo nedostatak hrabrosti da se čovek suprotstavi zlu i nasilju. Iz tog ugla sagledano, Grozota ili... mnogo je više roman osvešćenja i promene paradigme, gde hrabrost umesto slabosti postaje ključ iza kojeg stoje odgovornost, akcija, humanost i etika, no što je to roman o bilo kom konkretnom događaju.

Jasmina Vrbavac