Slobodan Tišma (rođen 1946. u Staroj Pazovi) je pisac i muzičar. Objavio je knjige poezije Marinizmi (Ruža lutanja, 1995) i Vrt kao to (Ruža lutanja, 1997), te knjigu priča Urvidek (2005), za koju je dobio Nagradu „Stevan Sremac“. U književnim časopisima povremeno je objavljivao dnevničke zapise pod nazivom Blues Diary. Godine 2009. objavljuje roman Quattro stagioni, za koji 2010. dobija Nagradu „Biljana Jovanović“. Godine 2011. objavljuje roman Bernardijeva soba, za koji dobija Ninovu nagradu 2012.
02.03.15 Dnevnik - Novine i časopisi
Kulise Potemkinovih gradova nošene vetrom
Novosadska trilogija u jednim koricama Slobodana Tišme („Kvadrati, trouglovi“, Čarobna knjiga 2014) sastavljena je od tri njegove već objavljivane i poznate prozne knjige: „Urvidek”, „ Quattro stagioni “ i „Bernardijeva soba“.
Novi romantičar i novi sentimentalista, novosadski Tristram Šendi, fingirani stvaralac „nevidljive umetnosti“ i navodni prodavac magle baulja po Lurvideku, Đurvideku, Urvideku i Šurvideku, tj. Novom Sadu, uspešno sprovodeći zahvat kojim ogoljava stvarnost postrevolucionarne depresije i atmosfere grada skrivenog u magli socijalističkih recidiva i artefakata, kako egzistencijalnih, tako i umetničih. Ostaje otvoreno pitanje da li junak oslobađa ili sakriva stvarnost?
Junak-narator, iz sigurnosti pripovedanja u prvom licu i odabrane (oslobađajuće) pozicije socijalno autističnog autsajdera i aure umetnika neporecive individualnosti - bez odabrane svrhe, dakle bez konvencionalne poente! – iz sigurnosti doma koji čini olupina „mercedesa“, nalikuje na klon junaka kakve su, sa uspehom, „proturali“ i drugi osvešćeni pisci zatečeni u pogrešnoj modli društvenog uređenja.
Od Aksjonova i Dovlatova, preko Vojnoviča i Limonova, lelujale su te kulise Potemkinovih sela i gradova nošene vetrom koji poništava smešnu ideju o pravdi za sve na tom (našem) groblju individualnosti.Trilogiju otvara rečenica tipična za Tišmin pogled na život i umetnost („Jednog dana odlučio sam da se rešim nepotrebnog balasta, svoje kućne biblioteke“) a zatvara iskaz: „Pišta shvata da su preciznost i koncentracija nešto što mu je oduvek nedostajalo i da je to ono najbitnije u svemu. Odlučuje da se pridruži devojkama. Uživa u gađanju.“
Da je, slučajno, potpisnik ovih redova kritičar impresionista, ovaj kratki, (ne)obavezni novinski kritički osvrt mogao bi da glasi i ovako: pisac, Novosađanin, u mraku podsvesti, kopa po sećanju, tragajući u svojoj prošlosti za uspomenama razbacanim poput trouglova i kvadrata koji se naziru u sumraku na omolovanim zidovima starih, ruiniranih zgrada. Pramenje sećanja izgubljeno u nepojmljivoj magli.
Đorđe Pisarev
Bernardijeva soba
Listovi su se rascvetali kao harmonika. Bilo je nečeg tako živog u tom prizoru, nešto živo je bilo sputano i ja sam ga sada oslobodio, počelo je da diše.Svaka stranica je bila pokrivena providnom, tek malo zamagljenom folijom.U prvom trenutku učinilo mi se kao da vidim neka slova, nekakve reči, ali kada sam okrenuo foliju, slova su nestala, stranica je bila prazna.
Urvidek
Nikola Petrović je bio isuviše veliki autoritet da bih njegovo mišljenje mogao tek tako da odbacim, a nisam sumnjao ni u njegovu dobronamernost.Dok sam išao Jevrejskom ulicom, pomislio sam: jednostavno, priča nije dobra jer u njoj nema šale, nema distance. Ja nemam smisla za ironiju, a u ironiji se ogleda i svest o tekstu. Ali, opet, s druge strane gledajući, danas svi ironišu.
Quattro stagioni
Ušao bih u knjižaru i počinjao da čitam neku knjigu sa velikom radoznalošću. Ako bih krajičkom oka video neki drugi naslov, odmah bi ostavljao to što sam čitao i prelazio na tu drugu knjigu, ali ni na njoj se ne bih dugo zadržao, nego bih nastavio da prelećem, da uzimam u ruke i da otvaram, da listam, dok ne bih na kraju, iscrpljen, pao u neku fotelju u nekom prašnjavom ćošku. To je ta pučina književnosti, to izobilje umetnosti, moj prijatelj!