Sava Babić (1934), književnik, književni kritičar, prevodilac i teoretičar prevoda. Redovni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu i osnivač Katedre za mađarski jezik i književnost na istom fakultetu. Piše o savremenoj srpskoj i o savremenoj mađarskoj književnosti, istražuje veze izmedu dve kulture; prevodi s mađarskog jezika, a bavi se analizama i teorijskim istaživanjima prevoda tokom prethodna dva veka. Objavio: Na dlanu (1971); Neuspeo pokušaj da se tarabe obore (1978); U senci knjige (1981); Kako smo prevodili Petefija, Istorija i poetika prevoda (1985); Preveseji (1989); Ljubavni jadi mladog filozofa Djerđa Lukača (1990); Pet više pet, Portreti (1990); Mađarska civilizacija (1996). Preveo je i pedesetak knjiga s mađarskog jezika. Sava Babić je preminuo 2012. godine.
27.05.07
Umeće je biti nevidljiv
Sava Babić
Našem poznatom hungarologu Savi Babiću prošle nedelje u Beogradu ambasador Mađarske Šandor Pap uručio je „Zlatni krst za zasluge Republike Mađarske”. Prva asocijacija na prevodioca, osnivača Katedre za hungarologiju na Filološkom fakultetu u Beogradu i kritičara prevoda Savu Babića je mađarski mislilac Bela Hamvaš. Babić je delo ovog pisca preveo u celini na srpski jezik (45 naslova!). Šta više, da nije bilo napora i sluha Save Babića i mađarska i srpska kultura ostale bi uskraćene za misao ovog mudraca. Naši susedi više puta su iskazali zahvalnost Savi Babiću jer je, pored Hamvaša, preveo više od stotinu dela mađarskih pisaca. Babić je i doživotni počasni predsednik društva „Bela Hamvaš”, a prošle nedelje je kraj jezera Balaton zasadio još jednu lipu u znak sećanja na Belu Hamvaša.
Preveli ste na srpski najvažnija dela sa jezika koji ste silom morali da naučite. Sećate li se kada i kako ste zavoleli mađarski?
Kao dete sam imao otpor prema mađarskom jeziku jer je bio okupatorski. Dosta kasnije, poslali su me za lektora srpskog jezika u Budimpeštu. Tada se moje dečje znanje aktiviralo. Počeo sam da čitam mađarsku literaturu, ali sam prvenstveno učio jezik odlazeći u pozorišta. Postepeno sam čitao više i to je postao paralelni, književni svet u kojem sam živeo. Neki misle da sam se više posvetio mađarskoj nego srpskoj literaturi, ali ja ne mislim tako. Meni je važna vrednost, a ne da li je pisac Srbin ili Mađar.
U nizu Vaših definicija prevodioca interesantna je ona o stvaraocu sa ograničenim suverenitetom. Na koja ste ograničenja mislili?
U jedno vreme to je bila politička definicija, pa sam je nerado upotrebljavao. Međutim, sad je to prošlost i mirne duše bih mogao opet da je koristim. Ograničeni suverenitet je to što delo postoji i prevodilac nema ništa da menja i izmišlja. Ako ima nešto više da kaže, neka izvoli pa neka piše knjigu. Dakle, njegov suverenitet se završava na razumevanju dela i na jeziku koji će upotrebiti. Prevodilac ne stvara, već prevodi u senci pisca i najbolji je kad se ne vidi.
U čitalačkoj potrazi za delom koje ćete prevesti koji su to kvaliteti zbog kojih kažete: „Ovo je moj pisac”
Uvek je to emocionalni pristup kada ja utvrdim: „Evo ga pisac koji meni lično treba!” Tek posle mogu racionalno da obrazložim zašto je to tako, ali prvi pristup je najnaivniji utisak kao i kod svakog čitaoca. Delo me uhvati i, ako je na mađarskom, pomislim da bi ga trebalo prevesti. Ponekad se dogodi da moj prvi utisak nije dobar i nije tačan ali, šta da se radi? Umetničko delo izmiče racionalnom principu.
Bela Hamvaš je jednostavnim, gotovo narodskim jezikom pisao o raznim sadržajima života i kulture. Da li je zbog takvog pristupa on za Vas pre mudrac nego filozof?
Nije to razlog, već sam Hamvaš. On nije voleo da ga „proknjiže” kao filozofa. Iz jednostavnog razloga što je evropska filozofija zapala u ćorsokak. Hamvaš je shvatio da se ta filozofija ne ponaša onako kako kaže i taj raskorak nije mogao da podnese. Zato mu je bila bliža istočnjačka filozofija. U njoj nema razlike između života i dela koje govori o tom životu. Zbog toga je bolje nazvati Hamvaša mudracem nego filozofom, iako je veoma dobro poznavao i zapadnu filozofiju. Njegova veličina je i u tome što je uspeo da spoji ove dve filozofije.
U svojim esejima Hamvaš često zamera čoveku 20. veka što zaboravlja i odbacuje stara znanja. Kako Vi vidite odnos današnjih ljudi prema kulturno-istorijskim tekovinama?
Samo formalno je završen 20. vek. Ništa se nije izmenilo, i u 21. vek ulazimo sa istom prćijom koju smo imali. Ljudi jednostavno neće da shvate da put kojim čovečanstvo ide nije dobar i da ga treba promeniti. Hamvaš ide u prošlost da bi ukazao da postoje valjane stvari koje mogu i danas biti korisne. Stare knjige treba promišljati. Recimo, u njima piše da postoji sedam smrtnih grehova. Danas kad biste zaustavili nekoga na ulici on i ne bi znao, jadnik, da je nešto greh. Bojim se da će 21. vek biti katastrofalan kao i prethodni.
Ko su mislioci, posle Hamvaša, koji Vam prijaju?
Upravo proučavajući Hamvaša došao sam do neopozivog zaključka da svaka kultura ima bar jednog sličnog mislioca.
Hoćete da kažete da i Srbi imaju svog Hamvaša?
Navešću Vam malo pravih filozofa koje Srbi imaju. Prvi bi bio Boža Knežević koji ima dodirnih tačaka sa Hamvašem. Sledeći je Brana Petronijević i tu ćemo stati kad je o filozofima reč. Ali, postoje još dva velika mislioca koji su takođe bliski njemu, ali dolaze iz crkvenih krugova, pa postoji otpor. To su vladika Nikolaj Velimirović i Justin Popović, koji su mi pomogli u pokušaju da realizujem Hamvašev jezik na srpskom.
Birokratski nesporazum
Kako se završio Vaš pokušaj da dobijete od Opštine Beograd parče obale Save ili Dunava na brigu?
– Uuu, gde ste to „iskopali”? Pa, to je bilo u ono nesrećno Miloševićevo vreme. Šetajući besmisleno Dunavskim kejom, došao sam na ideju da bih mogao nešto korisno da uradim. Pisao sam molbe svakom novom gradonačelniku Beograda, ali uglavnom sam dobijao birokratske poruke da ne treba ja to da radim, već odgovarajuće službe. Posle su došla druga vremena, kada je bilo prečih stvari od uređenja obale.
Biljana Stojaković
