Ja sam pisac vec dve stotine godina. Daleke 1766. jedan Pavic je objavio u Budimu svoju zbirku pesama i otada se smatramo spisateljskom porodicom.
Roden sam 1929. na obali jedne od cetiri rajske reke u 8 i 30 casova izjutra u znaku Vage (podznak Škorpija), po asteckom horoskopu Zmija.
Prvi put sam bombardovan kada mi je bilo 12 godina. Drugi put kada mi je bilo 15 godina. Izmedu ta dva bombardovanja zaljubio sam se prvi put i pod nemackom okupacijom prinudno naucio nemacki. Tada sam kradom naucio i engleski od jednog gospodina koji je pušio mirišljavi duvan za lulu i nije baš dobro znao engleski. U isto vreme prvi put sam zaboravio francuski (posle sam ga zaboravljao još dva puta). Najzad, u jednoj školi za dresiranje pasa, gde sam se našao bežeci od anglo-americkog bombardovanja, jedan ruski carski oficir emigrant poceo je da mi daje casove ruskog iz knjiga pesama Feta i Tjutceva. Druge ruske knjige nije imao. Danas mislim da je ucenje jezika bilo vrsta mog pretvaranja u razlicite opcinjujuce životinje.
Voleo sam dva Jovana – Jovana Damaskina i Jovana Zlatoustog (Hrizostoma).
Mnogo više ljubavi sam ostvario u svojim knjigama nego u svom životu. Sa jednim izuzetkom koji još traje. Noc mi se u snu slatko lepila za oba obraza.
Do 1984. bio sam najnecitaniji pisac u svojoj zemlji, a od te godine nadalje najcitaniji. Napisao sam roman u vidu recnika, drugi u obliku ukrštenih reci, treci u vidu klepsidre i cetvrti kao prirucnik za gatanje kartama tarot. Peti je bio astrološki vodic za neupucene. Trudio sam se da što manje smetam tim romanima. Smatram da je roman kao rak; živi od svojih metastaza i njima se hrani. Kako vreme protice, ja sam sve manje pisac svojih knjiga i sve više pisac onih buducih, koje po svoj prilici nece nikada biti napisane.
Na moje zaprepašcenje knjige su mi do sada prevedene oko sto puta na razne jezike. Ukratko, ja nemam biografiju. Imam samo bibliografiju. Kriticari u Francuskoj i Španiji zabeležili su da sam prvi pisac 21. veka, a živeo sam u 20. veku, kada se morala dokazivati nevinost, a ne krivica.Najveca razocaranja u životu donele su mi pobede. Pobede se ne isplate.
Nisam nikoga ubio. Ali, mene su ubili. Mnogo pre smrti. Za moje knjige bilo bi bolje da im je autor neki Turcin ili Nemac. Bio sam najpoznatiji pisac najomraženijeg naroda na svetu – srpskog naroda.
Novi milenijum za mene je poceo 1999. godine (sa tri obrnute šestice) trecim bombardovanjem kada su NATO avioni bacili bombe na Beograd i Srbiju. Reka na kojoj živim, Dunav, otada nije više plovna.
U 21. vek ušao sam preko pozorišnih dasaka. Palindromske godine 2002. Vladimir Petrov „pustio je prvu interaktivnu pozorišnu lastu u Moskvu i osvojio rusku prestonicu bez bitke“ postavivši na scenu „Moskovskog hudožestvenog akademskog teatra Cehova“ moj „pozorišni jelovnik – Za uvek i dan više“. Iste godine Tomaž Pandur izgradio je kulu sa 365 sedišta i u njoj je kao u cirkusu na pesku igrao „Hazarski recnik“ u Beogradu i LJubljani pretvarajuci na ocigled publike rec u meso i vodu u vreme. Godine 2003. petrogradski „Akademski teatar Lensov“ docekao je jubilarne bele noci i tristagodišnjicu svoga grada predstavom mog komada „Kratka istorija covecanstva“.
Sve u svemu mogu reci da sam za života dobio ono što mnogi pisci dobijaju tek posle smrti. Mislim da me je Bog obasuo beskrajnom milošcu podarivši mi radost pisanja, ali me je istom merom kaznio možda baš zbog te radosti.
14.07.14 TANJUG
Tri decenije Hazarskog rečnika
Prvo izdanje epohalnod dela Milorada Pavića „Hazarski rečnik” izašlo je pre tri decenije, a dosad je prevedeno na 36 jezika. Pavić je proglažen za „predvodnika evropske postmoderne”
BEOGRAD- Od prvog izdanja "Hazarskog rečnika" Milorada Pavića navršava se 30 godina, a to najprevođenije delo srpske književnosti je dosad prevedeno na 36 jezika širom sveta.
U oktobru će se navršiti 85 godina od rođenja a krajem novembra je pet godina od smrti (Beograd, 15. oktobar 1929. - Beograd, 30. novembar 2009). U manje od pet godina od tada, objavljeno je više od 55 prevoda "Hazarskog rečnika" kao i ostalih Pavićevih knjiga. Njegove knjige štampane su dosad ukupno u 327 izdanja.
Pavić je podsetivši da se Hazarski rečnik pojavio 1984. godine u "muškoj i u ženskoj verziji", pisao da je "čitalac mogao da bira koju će verziju uzeti da čita".
"Često su me pitali gde je suština razlike između muškog i ženskog primerka moje knjige. Stvar je u tome što muškarac svet doživljava van sebe, u svemiru, a žena svemir nosi u sebi. Ta se razlika ogleda i u muškom, odnosno ženskom primerku mog romana. Ako hoćete, to je slika raspada vremena, koje se podelilo na kolektivno muško i individualno žensko vreme".
"Hazarski rečnik", koji je "leksikon u 100.000 reči", proglašen je nezaobilaznim štivom a njegov autor za "predvodnika evropske postmoderne".
Pavić, profesor beogradskog Filološkog fakulteta a prethodno Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, izučavao je srpsku književnost 17. i 18. veka, autor je studija o Vojislavu Iliću, Gavrilu Stefanoviću Vencloviću, srpskom baroku, klasicizmu, predromantizmu.
Prvu knjigu poezije "Palimpsesti" objavio je 1967, tri godine kasnije "Istoriju srpske književnosti baroknog doba", a prvu zbirku priča "Gvozdena zavesa", 1973. godine.
Četiri godine posle "Hazarskog rečnika" koji je te 1984. godine nagrađen i Ninovom nagradom za roman godine, objavio je roman "Predeo slikan čajem" (1988). Treći roman "Unutrašnja strana vetra", objavio je 1991, a tri godine kasnije "Poslednju ljubav u Carigradu (priručnik za gatanje)".
Pavić od 2011. godine ima spomenik na Tašmajdanu u Beogradu, a dve godine ranije postavljen je spomenik u Moskvi.
Deo književnikovog legata, čiji je zvanični osnivač Skupština grada Beograda, a koji je otvoren septembra 2012, u stanu u Ulici braće Baruh 2 na Dorćolu u kojem je Pavić živeo, je, između ostalog, radni sto iz 18. veka na kojem je napisan Hazarski rečnik, rukopis romana, više rukopisnih beležnica za druge knjige, zatim lična biblioteka od preko 3.000 naslova, svi prevodi Pavićevih knjiga.
Grad Beograd je, kako je navedeno na sajtu Beoinfo, vlasnik dobara koji se nalaze u legatu a autorska prava na Pavićeve knjige ima njegova supruga.
Miloradu Paviću je Spomen ploča postavljena na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, 2011. godine. Fakultetetska biblioteka nosi njegovo ime, podsećajući da je Pavić do 1990. godine bio profesor, a nekoliko godina i dekan tog fakulteta.
Po Pavićevim tekstovima izvedene su dosad četiri pozorišne predstave u Rusiji, Rumuniji, Republici Srpskoj i megaspektakl u Poljskoj, a izvode se i radio-drame "Krevet za troje" i druge.
