Petar Zec je rođen 1950. godine u Sremskoj Mitrovici. Na Filološkom fakultetu u Beogradu diplomirao je na Grupi za jugoslovensku i svetsku književnost 1976. godine. Pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu diplomirao je 1977. godine. Na Filološkom fakultetu u Beogradu završio je postdiplomske studije 1986. godine odbranivši magistarsku tezu Omer-paša Latas kao roman i kao mogućnost pozorišne i televizijske adaptacije. Petar Zec odbranio je 1994. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu doktorsku disertaciju pod naslovom Dramsko u delu Ive Andrića (Andrić skriveni dramatičar).Osnivač je i suosnivač pet beogradskih pozorišnih scena: Pozorište Dvorište, Otvoreno pozorište Doma kulture Studentski grad, večernja scena Boško Buha, teatar Gardoš i Plato kafe teatar – jedinstvene umetničke pojave u srpskom teatru. Petar Zec je uradio oko stotinu pozorišnih predstava širom Srbije i Jugoslavije: San letnje noći (V. Šekspir); Don Žuan (Ž. B. P. Molijer); Malograđanska svadba (B. Breht); Mušica (A. B. Rucante); Don Kihot (M. Servantes); Sluškinje (Ž. Žene); Mara-Sad (P. Vajs); Zaveštanje (F. Vijon); Lisistrata (Aristofan); Ženski orkestar (Ž. Anuj); Ženidba i udadba (J. Sterija Popović); Izbiračica (K. Trifković); Ožalošćena porodica (B. Nušić); Vrati mi moje krpice (V. Popa); Hleb i so (Lj. Simović)...Režirao je i napisao scenarija za deset TV filmova: Useljenje (P. Čudić); Zlostavljanje (I. Andrić); Raj (M. Crnjanski); Znakovi (I. Andrić); Zla žena (J. Sterija Popović); Pokondirena tikva (J. Sterija Popović); Susedi (I. Andrić) i TV seriju O štetnosti duvana (A. P. Čehov) u produkciji RTS-a, video-film Boj na Kosovu u produkciji PGP-RTS Beograd, TV film Mejdan Simeuna đaka (P. Kočić) u produkciji NTV Banja Luka.Kod najuglednijih izdavača Rada, Prosvete, Apostrofa, Platoa, Dunava, Zadužbine Petar Kočić i Univerziteta Megatrend u Srbiji i Bosni i Hercegovini objavio je deset knjiga i udžbenika: Andrićev teatar senki, Kako sam režirao pakao, Andrićeve maske, Filmsko-televizijsko čitanje Andrića, Televizijski mejdan Simeuna đaka, Pozorišni meridijani, Sezona Čehova, Pozorište Dvorište, Patrioti i izdajnici, Patrioti i ljubavnici.Objavio je i više eseja, studija, članaka i feljtona u listovima i časopisima Politika, Novosti 8, Borba, Scena, Večernje novosti, Savremenik, Književni list, Književne novine (član redakcije).Petar Zec, kao profesor glume, istorije svetske i srpske drame, svetskog i srpskog pozorišta i istorije filmske umetnosti predavao je na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu, Akademiji umjetnosti u Banjaluci, Fakultetu umetnosti u Prištini i Fakultetu umetnosti u Nišu i kroz visokostručan, kreativan i predan pedagoški rad odnegovao više studentskih generacija.Za svoje umetničke i naučne radove dobio je mnoge nagrade i priznanja u zemlji i inostranstvu: Vukova nagrada, Miloš Crnjanski, Radoje Domanović, Kočićevo pero, Prohorski anđeo, Zlatna značka KPZ Srbije, Zlatni beočug, Velibor Gligorić, Sedam sekretara SKOJ-a, Bronzani vitez – Rusija, Zlatni kovčežić – Bugarska, Nagrada Njujorške akademije nauke i umetnosti – SAD...Član je Saveza dramskih umetnika Srbije (status – istaknuti umetnik) i Udruženja književnika Srbije. Doktor Petar Zec je redovni profesor istorije, teorije i estetike filma na Fakultetu za umetnost i dizajn Univerziteta Megatrend u Beogradu.
07.08.12
Ostali smo isti kakvi smo i bili
„HiSterija” Petra Zeca
Novi roman-film našeg poznatog reditelja, pisca i univerzitetskog profesora Petra Zeca „HiSterija”, objavljen je u beogradskom „Platou”, a upečatljiv je po tome što je ovo retka prilika u kojoj se Sterija pojavljuje kao romaneskni lik. Knjiga se bavi fikcionalnom rekonstrukcijom Sterijinog života u vihoru Mađarske revolucije 1848–1849, uz poštovanje verodostojnosti svih istorijskih činjenica.Kako je na početku našeg razgovora istakao Petar Zec, roman „HiSterija”kulturološki je omaž i civilizacijski dug besmrtnom komediografu i njegovom dramskom remek-delu „Rodoljupcima”. Junaci ove priče su čuveni lažni srpski rodoljupci – „kesoljupci” i narodni zastupnici poput Žutilova, Šerbulića, Smrdića, Lepršića, Zelenićke, koji se rukovode pragmatičnim, patriotsko-političkim teorijama kojima maskiraju i opravdavaju svoju gramzivost i vlastoljubivost, a na dnevnom nivou menjaju politička ubeđenja, u zavisnosti od izveštaja o tome ko trenutno pobeđuje na frontu... Prethodna dva Zecova romana su: „Otrovani Balkanom” (Laguna), i„Sunce se rađa na istoku, a i gde bi” (Prosveta). Inače, Zec je prethodno režirao TVfilmove po Sterijinim komedijama:„Zla žena”i „Pokondirena tikva” na RTS-u. U subotičkom Narodnom pozorištu postavio je predstavu „Ženidba i udadba”. Kod „Platoa” muje objavljena studiju o Sterijinom pozorišnom delu „Patrioti i izdajnici”.
Sterijino ime uklopili ste u okvir jednog psihološkog stanja, koje nikada nije bilo nepoželjnije?
Posredstvom vremena prošlog roman „HiSterija” zapravo govori o neurotičnom vremenu sadašnjem. Histerija je pojačana razdražljivost i preosetljivost čula, podložnost živom radu mašte. Karakterišu je grčeviti napadi smeha i plača. Emotivni problemi se konvertuju u telesne. Inače, Sterijina leva ruka je bila gotovo oduzeta kao neki simptom njegovog psihološkog konflikta. Histerik se teško odlučuje na brak, baš kao i Sterija. Histerija mase. Histerija (h)istorije. „HiSterija”, iliti HajSterijakako čitaju mlađi, roman je za čitanje, slušanje i gledanje. On je političan, istoričan i erotičan.
Kako zatičemo Steriju pred to burno, revolucionarno vreme u „HiSteriji”?
Tada pisacaktivno učestvuje u Narodnom odboru Vršca, koji mu je ličio na gomilu džeparoša, torbara, razbojnika i ukoljica,paralelno intimno radeći na komediji „Rodoljupci”, objavljenoj tek posle pedesetgodina od njegove smrti. Rodni grad Vršac stoji na početku i na kraju Sterijinog dela zatvarajući njegov književni i životni krug zaveštan istini. Proširio sam i produbio perspektivu opisa duhovnog i fizičkog lika Sterije. Naš slavni komediograf je inače ostavio veoma malo beležaka o sebi,a gotovo nijednu o sopstvenom intimnom životu. Nema tajnih dnevnika, poverljivih pisama niti bilo čega što bi zagolicalo radoznalost sem uzbudljivih književnih dela koja, međutim, sadrže podatke iz piščevog životopisa.
Sterija i u ovoj Vašoj knjizi, kao što je to radio u svojim delima, pokazuje besmislenost političkih parola, kao i maskiranih revolucinarnih promena?
Sterija, kao duboko nesrećni poeta u pesmi „Godina 1848”kazuje o nacionalnom buđenju i ratu kao o ogromnim ljudskim zabludama i prolivanju nedužne krvi. I u pozorišnom delu „Balkon”Žana Ženea kao i u Sterijinim „Rodoljupcima” govori se o besmislenosti pobune i revolucije kojima se jedan društveni red zamenjuje drugim, zadržavajući u sebi sve poruke i slabosti prethodnog poretka.Sterija je video bezobzirne samozvane narodne tribune, tj. profitere kako na ratnoj i ljudskoj nesreći i zloupotrebljavajući vlast koriste ubojita demagoška gesla: „Kad se radi o slobodi, onda je poštenje neznatna stvar. Sad je sloboda, u slobodi se mora slobodno živeti, a bez dosta novca slobodno se živiti ne može.” Krilate političke parole ispraznih fraza kratkovidih političara i muvatora naoko bodre, ali u svojoj biti ubijaju ljudski um.Sterija je istorijuživeo punim plućima,kao što je učestvovao u njenom pravljenju,ujedinivši u sebi državotvornu, političku i pesničku ulogu u misiji nacionalnog, duhovnog, kulturnog i prosvetnog uzdizanja mlade srpske države.
Sterija se u Beogradu našao usred bratske nesloge,dinastičkih borbi Obrenovića i Karađorđevića. Međutim, otišao je razočaran?
Razočarani Sterija odlazi u „izgonenije”preko Dunava ostavljajući Beograd kao ružan san.Vrativši se u Vršac ojađeni Sterija se kao konzervativac ne snalazi najbolje u demokratskim i liberalnim previranjima i žudnjama mlade generacije uoči revolucionarne 1848. godine. Poput Sokrata u antičkoj Atini,postao je nepoželjan u kneževini Srbiji,koja tek što je započela svoju modernizaciju po ugledu na Evropu,pod vladavinom Mihaila Obrenovića. Posle dinastičkog prevrata Aleksandra Karađorđevića i osionog Tome Vučića Perišića, srpskog patrijarhalnog silnika, napadan i vređan kao vojvođanski Švaba, Sterija se vraća u Vršac. Tu ispija svoju kukutu melanholije i gorčine u poslednjim usamljeničkim danima čemernog života u histeriji evropske revolucije.
Uvek govorimo da su klasici aktuelni, pa u čemu je aktuelnost Sterije, njegovih „Rodoljubaca”?
Sterijini junaci, otac Žutilov i majka Nančika, znatno pre Žarijevih farsičnih likova Oca i Majke Ibi, sjedinjuju u sebi svu ljudsku glupost, ispraznost, niskost, pokvarenost, gramzivost i proždrljivost licemernih malograđana. I Sterija, poput potonjih dramskih pisaca Beketa i Joneska, priča o ništavilu tragično-farsično obesmišljenog ljudskog življenja. Sterijin svet, kao i ovaj naš,moralno je izvrnut i surov, to je svet apsurda i groteske u kojemje zlo kriterijum za vrednovanje ljudskih postupaka.„Rodoljupci”suupravo iz tog razloga svevremeno aktuelni – „jer smo ostali mi isti onakvi kakvi smo i pre bili”,što bi rekaoDomanović. Kao što Sterijini rodoljupci manipulišu lažjui mi danas smo izloženi svakodnevnompolitičkom laprdanju,baljezganju, što ugrožava i atakujena naš zdrav razum i duhovno zdravlje. Što oni više trtljaju, mi to prihvatamo kao nešto normalno, i to je veća ravnodušnost i manje poštovanje istine. Besmrtne su, moćne i trajno aktuelne Sterijine poruke potomstvu o „zaljuđivanju odljuđenih Srba”. Za Steriju Kosovo je naše večno sudbinsko pitanje, a pogotovu je to danas u svetu kolektivno organizovanog nasilja. Ponovo se aktuelizujei pitanje prodaje Vojvodine baš kao u Sterijinim „Rodoljupcima” iliti rodogupcima.
Marina Vulićević
