Sunce se rađa na istoku, a i gde bi

27.12.11

Priča o socijalnoj krizi svih društvenih slojeva, u šizofrenom dobu tranzicije, globalizacije i neoliberalnog kapitalizma

Petar Zec (1950), reditelj, pisac, univerzitetski profesor, osnivač ili suosnivač pet pozorišnih scena, jedinstvena je umetnička pojava u srpskom pozorištu. Uradio je stotinak pozorišnih predstava u Srbiji i širom bivše Jugoslavije. Režirao je i napisao scenarije za deset televizijskih filmova. Objavio je veliki broj studija, eseja, putopisa, monografija, udžbenika, dnevničkih beležaka, feljtona... O delu Petra Zeca objavljene su tri knjige. Manje je poznato da je Petar Zec objavio i dva romana: „Otrovani Balkanom” („Laguna”, 2010) i nedavno „Sunce se rađa na istoku, a i gde bi” (beogradska „Prosveta”, 2011). O prevodu ovog romana na engleski autor pregovara s jednom od najvećih svetskih izdavačkih kuća „Makmilan” iz Njujorka. Privodi kraju pisanje svog najnovijeg romana „Hi-Sterija”, koji se bavi evropskom revolucijom iz 1848.

Vaš romaneskni prvenac dobro je primljen i kod čitalaca i kod književne kritike. Šta očekujete od drugog romana?
Nadam se da ću i s drugim romanom „Sunce se rađa na istoku, a i gde bi” potvrditi i opravdati stečeno poverenje. Jednom položeni ispit treba iznova polagati, a to predstavlja strepnju, muku, prokletstvo, ali, ujedno, izazov, draž i strast.

Roman prati doživljaje mladog beogradskog studenta, koji taksira da bi zaradio za svoju školarinu. Ali, ovo je i roman o „raspamećenom velegradu”?
U osnovi ove ljubavne priče jeste raspamećeni velegrad, s čitavom galerijom iščašenih predstavnika svih društvenih slojeva sluđenih svekolikim životnim problemima. Beograd je za nekog mesto gde leti komarci grizu, a zimi duva hladna košava. Po Le Korbizjeu, naša prestonica predstavlja najružniji grad sa najlepšim položajem. Ivo Andrić kaže da je to varoš dobrih nadahnuća i smelih odluka u časovima svoje i svetske istorije. Taksista, glavni junak romana, veruje da je Beograd grad sa karakterom. On je misterija između dva sveta, u stalnom pokretu, koju nije lako uhvatiti i shvatiti. Beograd, zato, priželjkuje da ga volimo.

Roman govori o našem vremenu, a junaci su ljudi koje svaki dan srećemo na ulici?
Moji junaci su zaljubljeni, razočarani, veseli, tužni, hrabri, kukavice, pametni, pometeni, velikodušni, bezdušni, srećni, nesrećni, neki su sa više strasti nego razuma, a neki, opet, vode dvostruki život, dok drugi nemaju ni svoj jedan jedini. Ima i onih koji su skeptici i cinici, ali i taksista i šankerica, svejedno, veruju da se svet može načiniti i boljim i lepšim, ukratko kazano, svi su vrlo slični ostalim Srbima i uopšte ljudskim bićima širom zemljinog šara. Roman ovaploćuje mit o Erosu kao i onaj o Hronosu. Ljubav i vreme su dominantne sile koje konstruišu i dekonstruišu priču o ljudskom biću.

Roman je i, svojevrsna, moderna replika na Bokačov „Dekameron”?
Mladi i lepi taksista deset dana piše dnevnik i razvozeći mušterije učestvuje u razrešavanju njihovih izukrštanih ljubavnih sudbina, a pri tome i sam traga za svojom izgubljenom dragom. Roman se bavi nizom najznačajnijih tema koje okupiraju sunovraćenog, otuđenog i očajnog savremenog čoveka: od politike, erotike, neuroze, psihoze, ekonomije, religije, umetnosti, medija, rijalitija, interneta, do ličnih i porodičnih drama. A tu je i priča o socijalnoj kriza svih društvenih slojeva, u šizofrenom dobu tranzicije, globalizacije i neoliberalnog kapitalizma. Živimo u zemlji razorenoj politikom, u kojoj se preživljava od umeća kako izvući i potrošiti pare koje se nalaze u tuđem novčaniku.

U romanu ima humora, satire, groteske?
Humorno-tragično-groteskno-satirično-lirski elementi su u strukturi romana dati filmskom tehnikom dinamične akcije, brze montaže i kratkih rezova kroz tragikomične situacije prepune neočekivanih obrta i vrcavih dijaloga.

Šta vas je podstaklo da se, posle toliko uspešnih pozorišnih predstava, okrenete romanu?
Pol Oster za pisanje kaže da je bolest, nešto nalik zarazi ili upali duha. Sioran tvrdi da je svaka napisana knjiga odlaganje samoubistva. Beket piše jer mu ne preostaje ništa drugo. Pisanje je prizivanje i obnova zaljubljivanja. Pisanje je i vraćanje duga onim piscima koje sam sa zadovoljstvom čitao i od kojih sam učio. Pišem, izmišljajući istinu, da bih zapamtio, ali i zaboravio. Pisanje me kao molitva izdiže i ojačava u veri prema životu. Pišući kao da koračam stazom zdravlja. Moje iluzije su jedina stvarnost kao što je i sama stvarnost jedan oblik sna.

Knjiga je sve više, čitalaca sve manje?Kultura čitanja je proces razmišljanja, približavanja i sjedinjavanja sa svešću drugog ljudskog bića. Puni smisao napisanom delu svakako daje čitalac. Danas su tehnika čitanja kao i kultura reči ugrožene i izumiru. Ne mogu da prihvatim da će tehnologija da ubije književnost. Internet informiše, a književnost kultiviše. Nažalost, vrhunska književnost je izgubila svoj društveni značaj, sve manje dopire do ljudi.

Ne verujete da elektronski mediji i Internet mogu da unište knjigu?
Mediji se prožimaju. Brišu se jasne granice između popularne kulture i visoke umetnosti. Javljaju se vizuelni naraštaji stasali na Internetu, filmu, televiziji, stripu, grafitima... Danas se komunicira slikama, a sve se manje razumeju apstraktni pojmovi. Savremeni čitalac je ujedno i gledalac. Efekat stvarnosti koji izaziva filmska slika – izuzetne je privlačnosti i to je ono čega sam duboko svestan u svom romanu. Muzikom sam, takođe, podstakao perceptivno bogatstvo romanesknog.

Živimo na Balkanu, na večitoj vetrometini. Šta nas očekuje?
Balkanski narodi su narodi privremenih sudbina, kako je primetio Sioran. Mali narodi, po volji neba, osuđeni su na propast u istoriji. Mi majstorski usavršavamo svoju nesreću srljajući iz neuspeha u neuspeh, iz poraza u poraz. Iz dana u dan grešimo sve bolje i bolje, postajući eklatantan primer naučene bespomoćnosti, što bi psiholozi rekli. Na jednom grafitu u gradu je ispisana dijagnoza: „Ko ovde nije poludeo, taj nije normalan”! Naši životi, prividne slobode, sve više liče na rijaliti šou. Flober je još davno rekao: „Zemlja ima svojih granica, ali je ljudska glupost beskrajna.”

Ima li Evropska unija alternativu?

Evropska ideja koja treba da nas spaja – liči na sve ogoljeniju ideju megamarketa u kojem nema odgovora na savremenu krizu. Ustvari, da zlo bude veće, ona je sama i generiše. Pokret nezadovoljnih, osiromašenih, ogorčenih i gnevnih širi se celom planetom. Teret krize prebačen je na 99 odsto građanstva, dok jedan odsto privilegovanih profitira na svojim milijardama. Političari i bankari su bez ikakvih skrupula prokockali naše živote. Društvenu krizu najdublje osećaju mladi. Bez nade su, bez motiva: 70 odsto mlade generacije u Srbiji ne ide u pozorište, 60 odsto ne posećuje bioskop, zapanjujući broj je funkcionalno nepismenih, 70 odsto studenata žarko želi da ode u inostranstvo, a iz sela u grad svi bi pobegli. Šta reći, a ne zaplakati!>
>
Zoran Radisavljević