Mojca Kumerdej, spisateljica, ?lozofkinja, publicistkinja i umetnička kritičarka, rođena je u Ljubljani, u kojoj je na Filozofskom fakultetu završila studije filozo?je i sociologije kulture. Pored beletristike, piše i tekstove iz oblasti teorije književnosti, publicističke tekstove, kao i kritičke tekstove o savremenom plesu, performansu i intermedijskoj umetnosti.
Njen prvi roman, Krštenje nad Triglavom, objavljen je 2001. godine, a nekoliko godina kasnije objavljuje zbirke kratkih priča Fragma (2003) i Tamna materija (2011, Geopoetika, 2015), u kojima kroz perspektive raznovrsnih likova, oštro, precizno i povremeno duhovito otkriva unutrašnje rubove svakog pojedinca savremenog društva. Njene priče prevedene su na mnoge strane jezike i objavljene u slovenačkim i inostranim književnim časopisima i antologijama.
Za kratku priču "Pod površinom" 2006. godine, na Međunarodnom festivalu Vilenica, dobila je nagradu Kristal Vilenice. Po pričama iz zbirke Fragma studenti ?lmske režije ljubljanske akademije AGRFTV snimili su kratke TV drame. Za Hronosovu žetvu, njen drugi roman, dobila je Prešernovu nagradu 2017. godine.
Autorka nudi odgovor na pitanje kada i gde je bilo posejano seme stereotipne slike naroda: salomivog i sluganskog Slovenca. Upravo u vremenu koje je obeležio konačan obračun sa svojima, koji drugačije misle, u obliku proganjanja protestanata i, u konačnoj fazi, njihovog konvertitstva, promišljenog okretanja ka "bezbednom" katoličanstvu... Da je roman, uprkos istorijskoj temi, čvrsto usidren i u našu današnjicu, potvrđuje i upotreba neprijateljskog govora, koji preovlađujuće katoličko seosko stanovništvo usmerava ka svim drugačije mislećim, i koji podseća na govor kojim potomci naroda, koji je padao u kolektivni delirijum dok su se žene spaljivale na lomačama, još uvek, i 400 godina kasnije, udaraju po Jevrejima, Romima, izbeglicama, migrantima, homoseksualcima, a na kraju krajeva, ponovo i po savremenim vešticama: ženama koje se odluče na abortus... Moralna panika, pogromi i proračunato podređivanje nisu nova pojava. Teza Hronosove žetve jeste da vreme žanje samo ljude, ali ne i ideje i vrednosti koje se prenose s generacije u generaciju.
Mojca Pišek, Dnevnik
16.11.18
Moj roman je polifonija glasova
lovenačka književnica Mojca Kumerdej dobitnica je prestižne Prešernove nagrade za 2017. godinu, za roman „Hronosova žetva”, koji je u prevodu Ane Ristović objavila „Geopoetika”. Mojca Kumerdej bila je i gošća svog beogradskog izdavača na nedavno završenom 63. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga. Njen novi roman je raskošna freska kraja 16. veka, na prostoru današnje Slovenije, i kako je to u predgovoru primetio Sašo Jerše, ova priča progovara o svakom vremenu, kao i o veri, sumnji i vlasti. Govori ona i o večitoj ljudskoj prirodi koja uvek zna šta je dobro, a šta nije, ali će lakše žrtvovati bližnjeg nego sebe zbog višeg cilja...
Zbog čega je ovaj period slovenačke istorije zapostavljen?
To je posledica kasnijih istorijskih interpretacija. U 16. veku ne može se govoriti o narodima, ali može biti reči o identitetu, kao posledici pripadnosti staležima. Druga vrsta identiteta bila je zasnovana na pripadnosti određenoj veri. Treća vrsta identiteta počivala je na teritoriji gde su unutrašnje austrijske države bile na rubu Habzburške monarhije i Svetog rimskog carstva i tako činile odbranu pred Osmanskom imperijom. Postojao je i etnički identitet, koji je bio povezan sa jezikom. Primož Trubar, luteranski duhovnik, osmislio je i formirao slovenački književni jezik i štampanje knjiga, koje bi razumeli svi – od neobrazovanih do visokoobrazovanih slojeva. Šesnaesti vek je upravo vreme velikih naučnih otkrića i iskoraka ka univerzumu i humanizmu. Pri svemu tome, ljudi koji su živeli u duhu svog vremena ili čak ispred njega mogli su da izgube život kao jeretici. Dok sam pisala roman, moj fokus bio je na odnosu pojedinca i društva, individue i vlasti, kao i društva i vlasti. Likovi koji pripadaju sistemu vlasti u mojoj knjizi znaju kako da manipulišu drugima, mada nisu svi negativci, dok oni iz naroda pragmatično postupaju kako bi preživeli to teško doba reformacije i protivreformacije, straha i kuge, žrtvovanja drugog i drugačijeg. Bilo je tu surovih progona veštica, koji u suštini nisu toliko fenomen srednjeg veka, nego pre svega novog veka. Pored toga, zanimljivo je to da je od 15. do 17. stoleća najveći broj veštičjih procesa bio zastupljen na teritorijama gde su se sukobljavali katolici sa protestantima, dakle u centralnoj Evropi i habzburškim zemljama.
U sukobu katolika i luterana, ko je bio nosilac progresa u Sloveniji?
U Evropi potreba za reformacijom proistekla je iz same katoličke crkve već krajem 14. veka, zbog toga što crkva nije funkcionisala u skladu sa jevanđeljem, već je u njoj bilo hijerarhije, puno korupcije... Iz toga je nastao protestantizam u raznim oblicima, koji se širio na narodnim jezicima, što je na području Slovenije dovelo do potrebe za prosvećivanjem stanovništva na osnovu luteranskih knjiga napisanih, prevođenih i štampanih na slovenačkom. Sa pobedom i dominacijom katoličanstva na kraju 16. veka taj je proces zaustavljen.
Crkva je tada bila institucija bez vere, a čemu je narod verovao?
Meni jako drag lik pisara Nikolaja Miklavža Paulina verovao je u misao i kreaciju pa i u ljubav. On počinje da piše svoje filozofske pa i esejističke tekstove u usamljenosti i izdvojenosti od svog doba na latinskom, nemačkom i slovenačkom. Knez-biskup Volfgang, predstavnik crkve, inteligentan je, ciničan i brutalan lik, koji u suštini ne veruje u boga, već samo u vlast, a njegovo neverovanje je lični pečat, u doba kada nije bilo preporučljivo javno priznati ateizam, u okviru bilo koje vere. A narod se uvek ponaša pragmatično, ne suprotstavlja se sekularnim vlastima i strogim katoličkim i luteranskim duhovnicima, i dobro zna kada vlasti treba da ponudi jednog čoveka kao žrtvenog jarca. Iako je početkom 16. veka car Maksimilijan Prvi zabranio naseljavanje Jevreja u unutrašnjim austrijskim državama, oni su mogli da žive na teritoriji Gorice i Trsta. Zato sam Jevreje u roman uvela kao tršćanske trgovce. Izraz holokaust počeo je da se upotrebljava krajem srednjeg veka, za pogrome nad Jevrejima koje su okrivljavali za kugu i za paganske rituale. Mada su se pravi razlozi krili u prezaduženosti stanovnika upravo kod jevrejskih trgovaca.
Vreme je poseban junak romana, a u čemu se vidi ta žetva vremena?
Hronos je grčki bog vremena pa i žetve, u rimskoj mitologiji, kao bogu Saturnu, bile su mu posvećene saturnalije za vreme zimskog solsticija, vesele svečanosti. Ali, sa Saturnom dolazi i saturnovski tip ličnosti, melanholika, filozofa – to je Nikolaj Miklavž Paulin. On je kreativan, euforičan pa i depresivan, danas bi ga nazvali bipolarnim. Ali, pored svih značenja u vezi sa bogom Hronosom, meni je najvažnije bilo ono koje se odnosi na vreme. Vreme je jedan od glavnih likova mog romana, ono ima srp i to što žanje jesu ljudski životi.
Kakve paralele mogu da se uspostave između tog i današnjeg doba?
U 16. veku dešavale su se tako brze promene, da su ih ljudi teško pratili i razumeli, i tada, kao i danas, bilo je puno straha i distopija. Na kraju knjige postavila sam pitanje zašto luterani nisu duže istrajavali u verskoj i političkoj autonomiji, i jesu li uopšte imali šansu da je zadrže. Katolički Habzburgovci hteli su da zadrže centralističku vlast, luteranski zemaljski staleži hteli su više „federalnu” podelu vlasti sa zemaljskim knezom. Pobedio je centralistički koncept, ali u romanu nisam želela da sudim o tome da li su ispravno postupali oni luterani koji su konvertirali u katolicizam ili oni koji nisu hteli da konvertiraju pa su morali zbog ekonomskog pritiska da prodaju svoje vlasništvo i da napuste domovinu. Svakako sam zaključila da bi čovek postao migrant, i u tom vremenu, bila mu je potrebna hrabrost, čak i drskost. Tadašnje unutrašnje austrijske države bile su mesto prelaska putnika u italijansku regiju, iz nemačkih država na jug, kao i iz Otomanske imperije ka Evropi. Jevreji su bežali pred inkvizicijom iz Španije. Moj roman je polifonija glasova različitih socijalnih slojeva i jezičkih kultura. Dok sam pisala, razmišljala sam o tome kako ću dočarati sve te jezičke razlike. Negde sam patinirala izraze arhaizmima, negde romanskim ili germanskim uticajima. Ima malo i jidiša.
Marina Vulićević
