12.10.14 Politika
I odraslima igra pomaže
I odraslima igra pomaže da budu kreativniKako doći do novih poslovnih ideja ili usavršiti postojeća rešenja? Kako nadmašiti konkurenciju? Promenom ustaljenog načina razmišljanja, kažu autori „Igrališta (g)radilišta“
U ovim burnim i teškim vremenima pitanje (ekonomskog) opstanka firmi, porodica i pojedinaca često zavisi od faktora na koje je gotovo nemoguće uticati, pa ipak postoje i neka psihološka „tajna oružja“ uz čiju pomoć se može steći prednost nad takmacima. Jedno od njih je – kreativnost, tvrde autori knjige „Igralište (g)radilište“ Dejv Stjuart i Mark Simons. Prvi je osnivač i predsednik multimedijalne kompanije „Sredstva masovne zabave“, javnosti poznatiji kao deo čuvenog benda „Juritmiks“, a drugi je stručnjak za brendiranje i vodi niz reklamnih agencija u Velikoj Britaniji i SAD. Izdavač u Srbiji je „Klio“, a s engleskog jezika je prevela Mirjana Ivanji.
Ostavljajući po strani zvanična istraživanja, naučne teorije, savete psihologa sa zvučnim titulama i impresivnim bi(bli)ografijama i suvoparne, visokoumne priručnike za snalaženje kroz svet biznisa (odnosno, koristeći ih samo da pojasne i argumentuju svoje stavove), Stjuart i Simons su kroz razgovore sa mnogobrojnim uspešnim poznatim ličnostima pokazali kako iskorak iz ustaljenih, okoštalih obrazaca ponašanja i razmišljanja može da donese odlučujući pozitivni preokret. „Kada oslobodimo svoj urođeni kreativni potencijal, sve je moguće“, pišu njih dvojica, a kako to postići, objašnjavaju na primerima Mika Džegera, „Bitlsa“, Džimija Hendriksa, Boba Dilana, Tima Brauna...
Svako kreativno mišljenje, podsećaju autori, počinje u dečijem uzrastu, kroz igru i istraživanje koje ne poznaje ograničenja stečena kasnijim obrazovanjem, iskustvom i nametnutim okvirima realnosti. Većina odraslih kroz proces sazrevanja zanemaruje ili potiskuje tu svoju sposobnost, mada neki – umetnici, pre svih – nastave da je razvijaju i usavršavaju na nov način, kroz neobične ideje, poduhvate i stvaralački rad. „Svako dete je umetnik, problem je kako ostati umetnik kada odrastemo?“, pitao se Pablo Pikaso.
Dobar predlog para vredi
Vrhunac kreativnosti ljudi uglavnom dožive u tridesetim i četrdesetim godinama života, ali to ne znači, tvrde Simons i Stjuart, da ga ne mogu ponoviti i u kasnim šezdesetim.
Na žalost, kako za većinu poslovnih delatnosti kreativnost nije neophodna, jer se prednost daje procedurama, pravilima i sistemima, pojedinci koji uspeju da pronađu prostor da razmišljaju nezavisno i van okvira nisu (dovoljno) ohrabreni i podstaknuti u kompanijama u kojima rade. A ako napuste takav posao da bi započeli sopstveni, nailaze na nove prepreke. Privatno preduzetništvo je prava umetnost kombinovanja kreativnosti i komercijalizma u kojoj dobra ideja malo vredi ako je neupotrebljiva ili nema ko da je finansira i, obrnuto, novčano ulaganje propada ukoliko ne podržava nešto novo, čega nema na tržištu, ili što nadilazi ponudu konkurencije.
Primer za to je Tomas Edison. Godine 1879. je patentirao inkadescentnu električnu svetiljku, prvu „viseću“ lampu, ali ona nije mogla da bude iskorišćena na pravi način jer je energija koju koristi bila preskupa. „Načinićemo struju tako jevtinom, da će samo bogataši paliti sveće!“ obećao je poznati pronalazač, i uskoro razvio (zahvaljujući i našem Nikoli Tesli) sistem snabdevanja energijom na svakoj lokaciji, „počistivši“ konkurenciju.
Špagete, pojedinci i timovi
Kako kreativnost pomaže da se reši neki konkretan poslovni problem? Pre svega, predlaganjem što više načina da se to uradi („špageti ideja“). Na primer, u jednom hotelu su se gosti žalili da uvek predugo čekaju na lift. Prva pomisao je bila da se, naravno, ugradi još neki lift, ali uprava za to nije imala para. Umesto toga, pored lifova su postavljena ogledala i stočići sa časopisima, a na zidove okačeni zanimljivi posteri tipa „Da li ste znali...“ i kvizovi (poput „Maselovih“ u vozilima beogradskog javnog saobraćaja).
Autori „Igrališta (g)radilišta“ ukazuju da se do novih ideja može jednako uspešno doći samostalno ili grupno, s tim što je u prvom slučaju pojedincu potrebna podrška kolega i šefova da tu ideju ostvari (a prepreke su surenjivnost, lenjost, birokratija....) a u drugom sloboda da svaki član grupe otvoreno iznese svoj predlog, bez straha da će biti kritikovan, ismejan ili odbačen. Zato se dešava da „grupno razmišljanje“ bude kontraproduktivno, naročito ako postoji tendencija preteranog opuštanja – kriterijumi se snižavaju, umesto sukoba mišljenja jedni drugima potvrdno klimaju glavom i na kraju dopuštaju da se povedu za najlenjijim ili najmanje ambicioznim članom grupe. To se može izbeći tako što se pojača takmičarski duh, recimo u odnosu na neku drugu grupu, a nagrada odnosno priznanje za najuspešniju ideju dodeli celom timu. Umesto međusobnog „tetošenja“ ili, naprotiv, svađe oko toga čija je ideja bolja, članovi tima odaberu najbolji predlog i zajednički rade na njegovom poboljšanju i prezentaciji.
Putovanje vozom inovacija
„Kreativnost ne podrazumeva iznošenje jedne ideje koja će promeniti svet, reč je o živopisnom putovanju u vozu inovacija koje se nikada ne završava“, pišu Stjuart i Simons. Ništa nije savršeno, nijedan proizvod, nijedna usluga, nijedan poslovni model, nijedna situacija. Uvek postoje stvari koje mogu da se poboljšaju. Pitanje „Šta bi se moglo promeniti“ pokretač je celog ciklusa unošenja inovacija, i to otvara prostor za nove poslove, nova radna mesta.
Kao primer iznose izum asimetričnog kišobrana koji je dizajnirala holandska kompanija Senz Umbrelas.Umesto klasičnog, okruglog kišobrana koji se na vetru zaklopi, izvrne ili polomi, oni su napravili takav koji je na jednoj strani kraći, na drugoj duži, pa se okreće i prilagođava strujanjima vazduha, a ne da im se opire. Ovi su kišonrani pušteni u prodaju 2007. godine po ceni od 67 dolara i u već u prvih devet dana je prodato 10.000 komada!
Najbolji način da se dođe do nove ideje o starim proizvodima, uslugama i modelima je utvrditi šta je to što nas kod njih nervira, pa smisliti kako da to popravimo. Pored okruglih kišobrana to mogu biti neudobna sedišta u avionima, previsoki držači u gradskim autobusima, pseći izmet na pločniku (pa su se na ulicama pojavile kesice za njihovo prikupljanje), ambalaža koju je nemoguće otvoriti (pa se neko kod nas dosetio kesica sa kafom „otvori lako“), ključevi koje stalno zaturamo (odgovor je bio privesak koji se oglašava kad zazviždimo), bauljanje po mraku dok ne napipamo prekidač za svetlo na zidu (sad se svetlo može uključiti zvučnim signalom)...
Drugi dobar način je da se problem rastavi na manje delove, koji će se rešavati odvojeno (sistem „riblje kosti“ koji je razvio Japanac Kaoru Išikava: problem se ispiše na ribljoj glavi, a ključni detalji na kostima). Upravo tako je tim stručnjaka iz Kalifornije i Japana dizajnirao najpopularniji ikad napravljen automobil u svetu, „mazdu MH-5“ (prema Ginisovoj knjizi rekorda): razdelili su ono što žele da postignu na pet elemenata, i radili na svakom zasebno. Prva „kost“ je bio kompaktan i lagan, a ipak siguran auto. Druga „kost“ kabina dovoljno udobna za dvoje. Treća – položaj motori koji će prepoloviti težinu na prednji i zadnji deo vozila. Četvrta – ravnomerno korišćenje sva četiri točka na putu. I peta – dobra povezanost između motora i stražnjeg diferencijala, tako da je otporan na pritisak prilikom smanjivanja brzine.
Stjuart i Simons, opet kombinujući naučne dokaze sa primerima iz prakse, navode da je u traganju za dobrim idejama jednako potrebno imati prethodno znanje iz oblasti kojom se (svesno) bavite, ali i dopustiti sebi da misli „odlutaju“ u neke sasvim druge (nesvesne) prostore, kako bi se povezale leva i desna moždana hemisfera i stimulisalo kreativno razmišljanje. Tako se pokreće proces u kojem iz činjenica kojima raspolažemo uz pomoć intuitivnog sagledavanja situacije dolazimo do savim nove ideje („aha!“ momenat). Luj Paster je to ovako objasnio: „Mogućnost ide na ruku samo umu koji je spreman“.
Neki od načina da se pobudi kreativnost su i vizuelizacija (crtanje skica, dijagrama, tabela... ili jednostavno zamišljanje), zatim poređenje (čips je izmišljen tako što ga je organski fizičar Fredrik Bauer uporedio sa suvim lišćem), provera i razmena ideja u komunikaciji sa drugima, ambiciozno razmišljanje (početi od male zamisli, pa je razrađivati – recimo, kao što je Al Gor uverio ljude u značaj globalnog zagrevanja tako što je počeo ukazivanjem na manje klimatske promene, pa uveo termin planetarne „klimatske krize“), posmatranje problema iz različitih uglova, povezivanje naizgled nepovezanih stvari i događaja (što je suština humora – vicevi su smešni upravo zbog tog neočekivanog obrta)...
I, naravno, stalno tragati za drugačijim, novim saznanjima i gledištima. Kao što je rekao jedan od najkreativnojim umova u istoriji, Albert Ajnštajn: „Ja nemam neki poseban dar, ja sam samo strastveno radoznao!“.
Aleksandra Mijalković
