01.01.00
Danas - Vikend, 07-08.10.2000.
Igra i stvaranje
D. V. Vinikot, Igranje i stvarnost, prevela s engleskog Milica Mint, Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 2000
Donald Vinikot (Winnicott) (1896-1971), britanski pedijatar i psihoanaliticar, poznat je nasoj obrazovanoj javnosti po srpskohrvatskom prevodu njegove knjige Dijete, obitelj, vanjski svijet, koja je objavljena pre dvadeset godina u uglednoj ediciji "Psiha" (Naprijed, Zagreb 1980). U toj knjizi, nastaloj na osnovu njegovih priloga emitovanih na stanici BBC, ovaj poznati psihoanaliticar na popularan nacin objasnjava neke od svojih osnovnih ideja koje se odnose na psihologiju deteta, njegov razvoj i posebno na ulogu majke u tom razvoju. Vinikot je bio jedan od najuglednijih predstavnika grupe "nezavisnih" u okviru Britanskog psihoanalitickog drustva, dakle, one struje koja je bila kriticna i prema struji klasicne psihoanalize (okupljene oko Ane Frojd), ali i prema klajnijanskoj (okupljene oko Melani Klajn) unutar istog drustva.
Knjiga Igranje i stvarnost, predstavlja prvo Vinikotovo delo na nasem jeziku u kojem on bez mnogo pojednostavljivanja, na strucan nacin izlaze svoje cesto vrlo slozene koncepte i teorije u cijoj zizi se nalaze objektni odnosi i, narocito, prelazni objekt (transitional object). Ova knjiga, njegovo poslednje delo, nastala je na osnovu daljeg razvoja ideja iznetih u njegovom klasicnom clanku "Prelazni objekti i prelazni fenomeni", koji je prvi put objavljen pocetkom pedestih godina ovog veka. Igranje i stvarnost je krupno sinteticko delo, koje sazima i generalizuje mnoge vazne parcijalne teorijske zakljucke i klinicka zapazanja do kojih je Vinikot dosao tokom svog dugog i izuzetno plodnog psihoanalitickog teorijskog i prakticnog rada.
Igra je u korenu svake stvaralacke aktivnosti. Samo u igranju su dete i odrasla osoba zbilja slobodni da budu kreativni, smatra Vinikot. A jedino kroz i u sosptvenom stvaralastvu pojedinac je u stanju da otkrije sebe, svoje istinsko ja i da oseti da je zivot smisaon i vredan zivljenja
Prelazni objekt je neki materijalni predmet ili deo predmeta koji malo dete dozivljava kao deo sebe, ali ga istovremeno uzima i kao surogat pravog, ljudskog objekta (majke). Ovaj predmet, koji ne pripada sasvim ni spoljasnjoj ni unutrasnjoj realnosti, nego se nalazi na sredokraci izmedju ove dve stvarnosti, javlja se u aktivnosti deteta izmedju cetvrtog meseca i godine dana, dakle, u onom uzrastu kada jos nije uspostavljen objektni odnos. Sam Vinikot, osvrnuvsi se na nastanak ovog pojma, kaze: "Uveo sam nazive ?prelazni objekt? i ?prelazni fenomeni? da odredim posredno podrucje iskustva izmedju palca i medvedica, izmedju oralnog erotizma i pravog objektnog odnosa, izmedju primarne stvaralacke aktivnosti i projektovanja onoga sto je vec bilo introjektovano, izmedju primarne nesvesnosti o zaduzenosti i uzimanja k znanju zaduzenosti".
Prelazni objekt, koji se nalazi izmedju subjekta (ja ) i spoljasnjeg sveta (ne-ja ili pravog objekta, npr. majke), najcesce je ubrus, smotuljak vunice, parce kanapa, krajicak pelene, jastuka ili deo cebeta, koji dete sisa kako bi se odbranilo od depresivnog straha i umirilo. Ovaj objekt "predstavlja prelaz odojceta iz stanja stopljenosti sa majkom u stanje odnosa s majkom kao s necim spoljasnjim i odvojenim", kaze Vinikot. Prelazni objekt se javlja i docnije, u situaciji frustracije ili emocionalnog lisavanja kada dodje do regresije i depresivne reakcije usled gubitka objekta.
Prema Vinikotu, prelazni objekt je most za uspostavljanje odnosa sa objektom, odnosno ima funkciju da infantilni narcisticki libido preokrene i usmeri prema objektima (objektna ljubav). Dete se grcevito drzi svog mece, pelena ili flasice sa mlekom jer mu pruzaju utehu i iluziju da trajno poseduje izvor zadovoljstva, odnosno da je zagospodario dobrim objektom (majcina dojka). Surogat objekta ima narocito vaznu ulogu pri zaspivanju deteta jer mu smanjuje napetost, oslobadja ga straha i pruza dozivljaj zasticenosti.
Tokom razvoja prelazni objekt biva dezinvestiran, gubi emocionalno znacenje, rastvara se i "razliva" preko citave posredne oblasti izmedju unutrasnjeg psihickog sveta i spoljasnjeg, objektivnog sveta, tj. preko celokupnog polja kulture. Otuda se u delu Vinikota problem prelaznog objekta prosiruje i povezuje sa istrazavanjem fenomena igre, simbolicke funkcije, umetnickog i naucnog stvaralastva, sa sanjanjem i sanjarenjem, sa fetisizmom, odnosom prema transcendentalnom objektu (Bogu), drogiranjem, kradjom i sa mnogim drugim naizgled vrlo udaljenim fenomenima.
Polazeci od igre kao prelaznog fenomena, Vinikot je i psihoterapiju sagledao na nov nacin, kao osobeno polje igranja, i to kako pacijenta tako i psihoterapeuta. "U psihoterapiji je rec o dvoje ljudi koji se zajedno igraju", kaze on. Psihoanaliza je "visokospecijalizovani oblik igranja u sluzbi komuniciranja sa sobom i s drugima", tvrdi ovaj analiticar. Na osnovu ovih stavova on je unapredio psihoanaliticku terapiju, prosirujuci je i na granicne fenomene i druge slucajeve za koje se smatralo da se ne mogu podvrgnuti analizi. Prema Vinikotu "tamo gde igranje nije moguce rad terapeuta usmeren je na to da pacijenta iz stanja nesposobnosti da se igra prevede u stanje sposobnosti da to cini".
Igra je u korenu svake stvaralacke aktivnosti. Samo u igranju su dete i odrasla osoba zbilja slobodni da budu kreativni, smatra Vinikot. A jedino kroz i u sosptvenom stvaralastvu pojedinac je u stanju da otkrije sebe, svoje istinsko ja i da oseti da je zivot smisaon i vredan zivljenja.
