Interesantna vremena

11.02.06 Politika

Već i sam naslov knjige Erika Hobsbauma „Interesantna vremena” (izdavač: CID iz Podgorice, 2005) nosi poruku čitaocu da je reč o burnim zbivanjima minulog veka, nemilosrdnom žrvnju istorije u kom se našao i njen autor - Erik Hobsbaum, jedan od najuticajnijih živih istoričara današnjice. Proživeo je ovaj vitalni 89-godišnjak skoro čitav prošli vek koji je, kako veli, „najneobičniji i najstrašniji u ljudskoj istoriji”. Teško je naći iole značajniju istorijsku sintezu iz opšte istorije koja ne razmatra njegove stavove, bilo da ih prihvata ili kritikuje. Pravi je majstor pisanja istorije, čija je verzija događaja odista uzbudljiva, lepa. Prkosna vitalnost, očito, nadigrala je njegove godine.

Pišući Interesantna vremena nije mu bila namera da napiše, stricto sensu, naučno delo, već autobiografiju, ali ne kao apologiju svog života, nego kao podsećanje čitaoca da on nužno govori o svojim idejama, stavovima i delovanju. Uveren je da samo istorija može da sudi njegovom političkom delovanju, a čitaoci knjigama. Ono čemu je težio jeste istorijsko razumevanje, ne puko odobravanje, slaganje ili simpatija.

Čitava materija artikulisana je u tri dela: posle kraćeg uvoda slede lično-politička poglavlja - od ranih dvadesetih do ranih devedesetih, koja, naravno, nisu puka hronika; zatim dva poglavlja o Hobsbaumovoj karijeri kao profesionalnog istoričara, i najzad: o zemljama sa kojima je bio povezan tokom dugih perioda njegovog života: o Francuskoj, Španiji i Italiji, Latinskoj Americi, Trećem svetu i SAD. Knjiga bi se, kako u pogovoru dobro primećuje Peri Anderson, mogla jednostavno nazvati „Doba Erika Hobsbauma”.

Komunistička tradicija

Bilo je to doba kada je, početkom tridesetih, Hitler bio pred vratima moći, a petnaestogodišnji Hobsbaum u jednoj pruskoj gimnaziji u Berlinu, prvi put, čitajući Komunistički manifest, otkrio komunizam. Malo je tako živopisnih evokacija napete atmosfere koja je tih meseci vladala revolucionarnom levicom u Nemačkoj.

U drugom delu knjige reč je o Hobsbaumovom članstvu u KP V. Britanije od 1930. do njenog raspuštanja 1990. Tu se naširoko raspričao o svom vremenu na Kembridžu, na vrhuncu studentskog komunizma; o svom položaju kao člana Partije; svojim reakcijama na krizu koja je zavladala pokretom posle Hruščovljevih otkrića i Mađarskog ustanka 1956; o razlozima zbog kojih je ostao u Partiji, budući da je većina njegovih kolega, istoričara-marksista izašla, i verovanju da je njegov izbor bio bolji; pa i o tome kako je, na kraju, pomogao u spasavanju Laburističke stranke iako je sama KP Britanije propala.

Tri dugačka poglavlja posvećena su objašnjenju šta je u toj eposi značilo biti komunista, na vlasti ili van nje; kakve je probleme pred britanske komuniste postavila evolucija sovjetskog sistema tokom Hladnog rata; i kako je destaljinizacija prouzrokovala krizu u KP V. Britanije posle koje je on ostao jedan od retkih intelektualaca u Partiji. Pitanje: Zašto je tamo ostao sve do njenog bolnog kraja?

Pre odgovora valja napomenuti: Hobsbaum i danas misli da bez Marksa ne bi razvio nikakvo interesovanje za istoriju. I dalje mu odaje duboko poštovanje, premda „ne nekritički”. I danas podržava, iako sa izvjesnim ogradama, Marksovo „materijalističko shvatanje istorije” i smatra ga najboljim vodičem za istoriju. Marks je, veli, njegov intelektualni učitelj prema kojem neko ima dug koji se ne može vratiti. Pri tom je čvrsto uveren da budućnost ne može biti nastavak prošlosti; postoje znakovi, i spoljašnji i unutrašnji, da smo stigli do tačke istorijske krize.

Pa ipak, sve to nije dovoljno da bi se oformio celovit Hobsbaumov intelektualni kredo. Interesantna vremena su memoari i zato i ne bi trebalo očekivati opsežnije bavljenje svetom ideja. Sem Komunističkog manifesta, jedva da se i pominje neko teorijsko delo koje je na njega bitno uticalo. I umesto za filozofiju, oživljava njegov interes za književnost; kada govori o politici, citira stihove Brehta i Nerude, no konceptualno list i dalje ostaje prazan. Ali zašto je ostao u Partiji?

Glavni razlog za to bio je, izgleda, etos nesebične poslušnosti i praktičnosti kao istinskoj odlici Treće internacionale. Umesto romantike, komunističke partije su bile za organizaciju i rutinu. Tajna lenjinističke partije nije bila ni u snovima o stajanju na barikadama, pa čak ni u marksističkoj teoriji, nego u stavu da se „odluke moraju potvrditi” i „partijska disciplina”. Rečju, privlačnost partije bila je u tome što je završavala stvari kada drugi nisu.

Znameniti istoričar se jeste formirao u staljinizovanoj evropskoj Kominterni, ali, srećom, nije uvek živeo u skladu sa njenim imperativima. I nakon njenog raspuštanja 1943. godine osnovan je Kominform 1947. za delovanje na vrhuncu hladnog rata. Hobsbaumova razmišljanja o tome su prilično uopštena, protežu se, uglavnom, od Lenjina do Gorbačova. Pri tom evocira odnos intelektualaca u britanskoj partiji prema događajima koji su ih mučili u periodu Kominforma: Titovom izopštenju i montiranim suđenjima Kostovu, Rajku i Slanskom. Ostaje, međutim, nepoznato šta je mislio o moskovskim procesima i likvidaciji starih boljševika - obrazac za posleratne nastavke sličnih procesa.

No, kada je Hruščov, najzad, razotkrio taj košmar priznanja iznuđenih u Staljinovim mučilištima, Hobsbaum je opisao šok koji su ona, ta otkrića, izazvala u međunarodnom komunističkom pokretu mada je mnogo toga već bilo dobro poznato. Ipak, nije nam, piše on, saopštena istina o nečemu što je moralo da pogodi samu suštinu komunističkog verovanja, na što Anderson lucidno primećuje: izgleda da je veliki istoričar na izvestan način i dalje verovao u Staljinovu npogrešivost.

Krizu koju su u KP Britanije izazvali Hruščovljevi govori i Mađarska pobuna 1956. Hobsbaum opisuje slikom uzburkanih emocija. Svi članovi partijske istorijske grupe, čiji je predsednik tada bio, napustili su Partiju sem njega. Svoj ostanak, ovog puta, objašnjava time što tada biti komunista nije značilo samo boriti se protiv fašizma, već i za svetsku revoluciju. Kaže još i to kako spada među poslednje iz prve generacije komunista za koje je Oktobarska revolucija bila centralna referentna tačka političkog univerzuma.

Sumrak američke imperije

Međutim, događaji tokom destaljinizacije, osobito mere preduzete na 22. Kongresu Partije 1961. ubedili su mnoge komuniste, čija se vera poljuljala 1956. da nasleđe Oktobarske revolucije nije bespovratno napušteno, već da se postepeno vraća. I Hobsbaum je, jasno, na taj način razmišljao, no, začudo, o aktuelnoj političkoj situaciji tog perioda malo piše, ne otvara raspravu. Ali zato ponovo ističe: da je u Partiji ostao iz jedne „privatne emocije: ponosa”, i to, kako veli, zato da bi se „dokazao pred samim sobom i postao uspešan kao prononsirani komunista”. Sa ovom „privatnom emocijom” ne izgleda da je baš u najboljem skladu ovo što piše o Ruskoj revoluciji: da je „u taj poduhvat propast bila ugrađena od samog početka”. Ovaj zaključak je, očito, skroz suprotan njegovom instistiranju na pragmatičnosti staljinističke tradicije.

Pa ipak, slažemo se sa Andersonovom ocenom: da uz sve primedbe ili prigovore, Hobsbaumova elegija posvećena političkoj tradiciji kojoj je posvetio svoj život, poseduje dostojanstvo i strastvenost koja mora izazvati svačije poštovanje.

I Hobsbaum, poput takođe glasovitog istoričara Pola Kenedija, predskazuje sumrak američkoj imperiji, koja će, u perspektivi, biti opasnija nego što je bilo Britansko carstvo, ali verovatno neće duže trajati. I koliko god da su impresivna njena dostignuća, američka socijalna nejednakost, samoživost i megalomanija, odlike su, kaže, koje ga čine sretnim što pripada nekoj drugoj kulturi. Pri tom, poziva mlađe generacije da odbace fetiše identiteta i da uspostave zajednički cilj sa siromašnima. I budući da sve jače sile socijalnih promena iz osnova menjaju čitav svet, razumno je pretpostaviti, poručuje veliki istoričar, da kapitalizam ovakav kakav je, beskrajno egoističan i ciničan, ne može nastaviti ad infinitum.

Studiozan i kritičan pogovor napisao je Peri Anderson, a Andrej Mitrović, urednik biblioteke, s razlogom ukazuje na pitanje „da li istoričar koji svoj život smatra posvećen istoriografiji, mora doista da se ideološki ispoveda”. Prevod Predraga Markovića korektan, vrlo dobar.

Risto TUBIĆ