Marko Tulije Ciceron (autor)
Brindizi, 29. aprila 58.
Tulije pozdravlja svoju Terenciju, Tulijicu i Cicerona
Pišem vam ređe nego što bih mogao, ne bez razloga; meni je, doduše, svaki trenutak života nesrećan, ali kad god vam pišem ili čitam vaša pisma, toliko mi guše srce, da ne mogu to da izdržim. Kamo sreće da sam manje voleo život! Ne bih video patnje, bar ne u tolikoj meri. Ako mi je sudbina ostavila bilo kakvu nadu da ću povratiti ugled, onda i nisam toliko zgrešio; ako su, pak, ove muke večne, onda želim, ljubavi moja, da te vidim što pre i da umrem u tvom zagrljaju, kada nam ni bogovi koje si ti najiskrenije poštovala, ni ljudi, kojima sam ja uvek služio nisu uzvratili zahvalnošću... O, kako sam nesrećan
i jadan! Zar da tražim da dođeš sada kada si bolesna i iscrpljena i telom i duhom? Ili da ne tražim? Da budem, dakle, bez tebe? Mislim da je tako bolje; ako ima nade da se vratim, proveri da li je osnovana i radi na njoj... Čuvaj zdravlje koliko možeš i zapamti da me više pogađa tvoja nego sopstvena nesreća. Terencijo, moja najvernija i najbolja ženo, kćerčice moja najdraža i ti Cicerone, jedina moja nado, budite mi pozdravljeni.
Ostali naslovi iz oblasti: Drama
Izdavač: Paideia; 1998; Broširani povez; latinica; 18 cm; 81 str.; 86-82499-53-3;
