Intimno

23.06.19

Roman Intimno slovenačke književnice Gabriele Babnik prevela je sa slovenačkog Jelena Budimirović, a u svojoj čuvenoj ediciji Gral, objavio ga je Clio.
Zbog upečatljivih sekvenci ljubavnog čina i fizičke intimnosti koje opisuje u svojim romanima, Gabriela Babnik često je predstavljena kao erotska spisateljica. Glavni junaci su telesni, erotika je veoma naglašena i po tome se Intimno razlikuje od većine slovenačkih romana. Reč intimnost, kaže Gabriela Babnik, ima višestruko značenje, može da predstavlja ranjivost, bliskost, telesnost. Sa autorkom koja je boravila u Srbiji razgovarali smo o njenom novom romanu,kao i o odnosu Afrike i Evrope.

* Čitajući vaš roman „Intimno“ čini se ostaje nepoznat rodni identitet glavnog junaka. Kako bi ste ga vi odredili?

– Fadul je samo jedan od junaka romana. Fadul je došao iz Čada, pripadnik je afrtičke srednje klase, Što gtovori o tome da se svi ljudi sele, migriraju i putuju. Svi ljudi, a ne samo politički ili ekonomski emigranti. On putovanje dožuivljava kao svoje osnovno ljudsko pravo. Radio je kao novinar i odlučio je da ode. U Evropu nije došao preko Sredozemlja, nego preko Libije i Maroka. Reći ću da me je zanimao transrodni identitet, na primeru tamnoputog muškarca koga sam kroz roman vodila iz tačke A u tačku B i tako redom. Na prvi pogled može se činiti da je kod Fadula nešto „krenulo naopako: ima drugačiji odnos prema ženama, verćina onoga što se njemu u romanu događa nije njegov izbor, već mu se naprosto dešava. Kao transseksualca vidimo ga u NJujorku, štio jeste njegov izbor.

* Fadul je napuistio Čad da bi pisao. Kad je stigao u Evropu ispostavilo se da je za Evropljane on samo crnac. Koliko Evropljani razumeju Afriku?

– Da, ali bez obzira na to šta i ko je bio u prošlosti u Africi, on je na prostoru Evrope samo crnac.

* Ima li u Africi crnačkog rasizma u odnosu na belce?

– Svakako da rasizma ima, ali taj rasizam nije za poređenje. Autohtoni Afrikanci nisu kolonizovali Evropu, Kinu ili Amerike. Ako to pitanje prebacimo na nivo jezika u Evropi Afrikanac koji migrira u Evropu je migrant, izbeglica u izbegličkom kampu. S druge strane, belci koji pristižu u Afriku su iseljenici i imaju potpuno drugačiji status. Niko nim ne negira prava koja već imaju. Ja kao belkinja i Evropljanka mogu svakom trenutku da idem u bilo koju afričku zemlju, niko me u tome ne sprečava. Naravno, da postoji i rasizam koji je povezan sa džihadističkim i terorističkim napadima koji su se dogodili u Maliju i Burkini Faso. Ali, to je već neka druga priča koja se dešava na političkoj ravni i nema veze sa lokalnim stanovništvom.

* Koliko su Evropljani, odsnosno pre svega bivše kolonijalne sile svesne onoga što su Africi uradili. Jesu li sporemni da se s tim suoče?

– To je nešto o čemu se javno ne raspravlja. Kao na primer o činjenici da su prvi koncentracioni logor nemci imali u Africi. To je bila teritorija za sprovođenje eksperimenata, o tome se ne raspravlja. Mislim da se istorija ponavlja, jer se ono što se događalo u proišlosti i dalje dešava. Pogledajte industriju oružja, farmaceutsku industriju… Afrika je teren za eksperimente. Treba znati da su Afriku u tehnološkom smislu oslobodili Kinezi. Danas Afrikanci imaju po dva mobilna telefona, koriste internet, aktivni su na društvenim mrežama, čitaju elektronske knjige. Na kontinentu su prisutne i Indija i Saudijska Arabija. Afrikanciu ne putuju samo u Evropu nego širom sveta. Pričala sam sa nekim ljudima koje Evropa uopšte ne zanima zato što su čuliu šta se tamo dešava, kako se u Evropi tretiraju ljudi iz Afrike, kako ne dobijaju vize. Afrikancima je mnogo lakše da dobiju vizu za Kinu, tamo putuju, kupuju… Moram reći da ne poznajem celu Afriku, poznajem zapadnu Afriku. Ako pitate prosečnog stanovnika Malija ili Gane, da li bi se priklonio Evropljaninu ili Kinezu, odlučio bi se za Kineza.

* Već neko vreme u Africi nastaje nova srednja klasa. U knjizi spominjete mnoge elemente afričke popularne kulture. Kakva je tamošnja kulturna scena?

– Afrička popularna kultura, film, muzika, književnost… doživljava renesansu. Nigerijci imaju Nobelovu nagradu za knjževnost čiji je dobitnik bio Vole Sojinka, Čimandra Ngozi Adiči dobila je nagradu Orindž. Ako pogledate Holivud reč je ogromnoj video i filmskoj industriji koja vredi nekoliko miliona evra. Patetično je da da mi iz našeg ugla pričamo o ljudima koji žive na drveću, a istina je da se tamo mnogo toga dešava na planu pozorišta, mode, feminizma. Da, srednja klasa uzima kredite, troši. Recimo proserčne plate državnih službenika u Burkini Faso se približavaju slovenačkim, kreću se od 800 do 1.000 evra. Ti ljudi hoće da putuju, da žive pristojno. Mislim da je vreme da počnemo da razgovaramo kao ravnopravni partneri.

* U jednom intervjuu rekli ste da mi u EvropI mislimo da nismo rasisti, a da ustvari jesmo?

– Svakako da jesmo. Rasizam nije upitan. Rasizam je činjenica. Mi u Evropi imamo pet vekova dugu tradiciju iskorišćavanja ljudi zbog njihove boje kože, ne govorim samo o ropskim lancima, već o tome da dan danas tamnoputi ljudi zarađuju manje. Pogledajte koliko je Turaka u Nemačkoj, pogledajte šta se dešava po Francuskoj. To je taj kolonijalni diskurs neprihvatanja drugačijeg. Zato treba znati šta se događalo u prošlosti i šta se danas događa. Mehanizmi su potpuno isti: kako se ponižava drugi i drugačiji.

Afričke teme

Gabriela Babnik studirala je komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u LJubljani. U svom magistarskom radu bavila se savremenom nigerijskom književnošću. Autorka razmatra afričke teme, odnosno prilike u Burkini Faso. Roman U visokoj trav (2009) u celosti je napisan u Burkini Faso, a zapravo govori o Sloveniji. U knjizi Intimno (2016) nastavlja da se bavi afričkom tematikom, koju je započela u svom prvom proznom delu Koža od pamuka (2007). Za roman Sušno doba (2013) dobila je Evropsku nagradu za književnost. Knjiga je izazvala izuzetnu pažnju i prevedena je na petnaest jezika.

Vladimir Matković