Islam, ateizam i modernost

01.01.17

Antropologija

Slavoj Žižek je slovenački filozof, kulturni kritičar i teorijski psihoanalitičar. Jedan od najplodnijih filozofskih pisaca današnjice čija je oblast delovanja veoma široka. Neke od tema kojima se bavi su fundamentalizam, tolerancija, politička koreknost, globalizacija, subjektivnost, ljudska prava, mitovi, sajberspejs, postmodernizam, multikulturalizam, postmarksizam itd. Kroz svoje veliko polje delovanja, a i kroz savremena životna dešavanja koja pomno prati, odlučio je da, na svoj način, prikaže psihoanalitički aspekt islama, islamskog terorizma i islamskog fundamentalizma1 kao i odnosa prema ženama i njihovom ulogom u knjizi koja nosi naslov „Islam, ateizam i modernostneka bogohulna razmišljnja”. Knjiga je nastala pod uticajem terorističkog napada na redakciju lista Šarli Ebdo 7. januara 2015. godine od strane islamskih terorista. Žižek sve to povezuje sa globalizacijom, toleranicijom, ljudskim pravima i multikulturalizmom. On se pre svega u ovoj knjizi postavlja u ulogu psihoanalitičara islama ali to ne čini kroz hipnozu ili tumačenje snova već iz perspektive osluškivanja islamskih narativa, razmatranja priča iz Kurana kao i nezvaničnih manje poznatih verzija priča vezanih za islam i to na taj način što pokušava da razotkrije praznine istih tih narativa, kao i njihovu povezanost. Upravo ti nedostaci, te praznine mogu da pokažu i da otkriju mnogo više o samoj suštini raznih tradicija islama. Naravno moramo biti svesni da njegovo izlaganje i analiza imaju korene u Lakanovoj psihoanalizi koji spada u najkontroverznije psihoanalitačare posle Frojda tako da ovom njegovom delu pored izuzetno zanimljivih načina analiziranja islama možemo primetiti i blagu dozu sarkazma usmerenog ka religiji uopšte.
Žižek na sebi svojstven način pokazuje kontrast razumevanja zapadnog liberalizma i islamskog fundamentalizma i njihov odnos. Spominje i da nedvosmisleno treba da osudimo ubistva kao napad na samu suštinu naših sloboda i da ih osudimo bez ikakvih skrivenih ograda (u stilu „Šarli Ebdo je ipak previše provocirao i ponižavao muslimane”). Trebalo bi odbaciti sva slična upućivanja na olakšavajući širi kontest, poput onih koji zagovaraju pozicije da su napadači bili duboko pogođeni užasima američke okupacije Iraka (ali zašto onda nisu napali neki američki vojni objekat umesto francuskog satiričnog časopisa?), ili onog da su muslimani na Zapadu samo prividno tolerisana i eksploatisana manjina (crni Afrikanci su to još i više, pa ipak ne učestvuju u bombardovanju i ubijanju). Ne radi se o tome da li su razlozi nezadovoljstva koji predstavljaju alibi za terorističke napade opravdani ili ne, poenta je u političko-ideološkom projektu koji nastaje kao reakcija na nepravde. Postojanje islamofobije jača u zapadnim krugovima, pogotovo među lažnim levičarima koji bilo kakvu kritiku islama pretvaraju u patološki strah prema istom. Rezultat takvog stava je ono što se može i očekivati u takvim slučajevima: što više zapadni liberalni levičari preispituju svoju krivicu, to ih muslimanski fundamentalisti više okrivljuju za licemerstvo kojim pokušavaju da prikriju svoju mržnju prema islamu.
Ono što, prema Žižeku, fundamentalističkim teroristima nedostaje jeste karakteristika koja se lako prepoznaje kod svih autentičnih fundamentalista, od tibetanskih budista do amiša u Americi: odsustvo ogorčenosti i zavisti, duboka ravnodušnost prema neverničkom načinu života. Za razliku od istinskih fundamentalista, pseudofundamentalistički teroristi su duboko uznemireni, zaintrigirani i fascinirani grešnim životom nevernika. U borbi protiv grešnog Drugog može se prepoznati njihova borba protiv sopstvenih iskušenja.
„Upravo je tu Jejtsova dijagnoza nepotpuna u vezi sa sadašnjom neprilikom: strastvena silina terorista svedoči o nepostojanju istinskog uverenja. Koliko slaba mora biti vera nekog muslimana ako je ugrožava glupa karikatura u satiričnom nedeljniku? Fundamentalistički islamski teror nije utemeljen na uverenju terorista o sopstvenoj superiornosti i želji da sačuvaju svoj kulturni i verski identitet od napada globalne potrošačke civilizacije. Problem u vezi s fundamentalistima ne ogleda se u tome da ih mi smatramo inferiornim, već u tome da oni sami sebe potajno smatraju inferiornim. Problem nije u kulturološkoj razlici (njihovom naporu da očuvaju sopstveni identitet) već upravo suprotno – činjenica je da su fundamentalisti već nalik nama, da su potajno već internalizovali naše standarde i da se određuju prema njima. Paradoksalno, ono što fundamentalistima stvarno nedostaje je doza onog istinski ‘rasističkog’ ubeđenja u sopstvenu superiornost.” Ono što bi se moglo dodati jeste činjenica da se zapadnjačko snishodljivo transparento uveravanje u jednakost i toleranciju ne iritira samo pomenute fundamentaliste o kojima Žižek govori, već i sve zemlje koje nisu prozapadno orijentisane. Ne samo da vređa pokrete islamskog fundametaliszma nego vređa i islamski revivalizam.
Po Žižeku paradoks liberalizma ogleda se u tome što sam liberalizam nije dovoljno snažan da svoje vrednosti (sloboda, jednakost...) sačuva od fundametalističkih napada. Uspon ISIS-a predstavlja po slednje poglavlje duge priče antiimperijalističkog buđenja, a u isto vreme je i poglavlje u borbi protiv načina na koji globalni kapital podriva moć nacionalnih država. Upravo javne izjave predstavnika ISIS rukovodstva jasno stavljaju do znanja da osnovi zadatak državne vlasti nije postizanje blagostanja za svoje stanovništvo (zdravlje, borba protiv gladi) – ono što je zaista važno jeste verski život, briga za to da se sav javni život pokorava verskim zakonima. To je razlog zašto ISIS ostaje manje-više ravnodušan prema humanitarnim katastrofama unutar svoje oblasti – njihov moto je „Brinite se o veri i blagostanje će doći samo”. Kao takav čak i ISIS-ov otpor globalnom kapitalizmu se oslanja na premoderne tradicije, ali on je nemoguć jer globalizacija već utiče i na takve oblike otpora. Njihov sadržaj je drevan ali je njihova forma ultra moderna. Dakle, umesto da ISIS vidimo kao slučaj ekstremnog otpora modernizaciji, pre bi trebalo da ga shvatimo kao slučaj izopačene modernizacije.
Žižekova analiza usmerena na našu savremenu nevolju, trebalo bi, kako on spominje, da je propraćena pogledom na istoriju: šta je islam, taj uznemirujući eksces koji za Zapad predstavlja Istok, a za Istok Zapad? Podržavajući Feti Benslama koji u svojoj knjizi La psychanalyse a l’epruve de l’Islam, gde se vodi sistematska istraga za „arhivom” islama, za njegovim opscenim, tajnim mitskim osloncem koji kao takav podržava ekslicitnu dogmu, Žižek počinje da konstruiše svoju analizu, usredsređujući se na ono što se nalazi – ili što on drži da se nalazi – „između redova”. Čak i postavlja pitanje: „Koji je, onda, potisnuti Događaj koji islamu daje vitalnost? Ključ za razumevanje je dat u odgovoru na drugo pitanje: kako se islam, treća religija Knjige, uklapa u ovaj niz? Judaizam je religija genealogije, sukcesije generacija. Kada u hrišćanstvu Sin umre na krstu, to znači da Otac takođe umire (toga je i Hegel bio potpuno svestan) – patrijahalni genealoški poredak kao takav umire, Sveti Duh se ne uklapa u porodični niz već uvodi postpaternalnu/familijarnu zajednicu. Za razliku od judaizma i hrišćanstva, islam isključuje Boga iz oblasti paternalne logike: Alah nije otac, čak ni simbolički – Bog jeste, on nije rođen niti rađa. U islamu nema mesta za svetu porodicu. Upravo se zbog toga u islamu toliko naglašava činjenica da je sam Muhamed bio siroče. I zbog toga, u islamu, Bog interveniše upravo u momentima ukidanja, povlačenja, neuspeha, „zamračenja” očinske funkcije (kada su majka ili dete napušteni ili ignorisani od biološkog oca). To znači da Bog potpuno ostaje u domenu nemoguće – Stvarnog: on je nemoguće – Stvaran spoljašni otac pa zbog toga postoji „genealoška pustinja između čoveka i Boga”. Upravo to ucrtava politiku u samu srž islama s obzirom na to da „genealoška pustinja” čini nemogućim utemeljenje zajednice u strukturama roditeljstva ili drugih krvnih veza: „pustinja između Boga i Oca jeste mesto gde se uspostavlja ono političko”. I to nas dovodi do prepoznatljivog znaka islama, a to je da je ona religija koja se nije institucionalizovala, nije se opremila crkvom (poput hrišćanstva), islamska crkva je, zapravo Islamska država: država koja je izumela najviši verski autoritet, država koja nadgleda versko obrazovanje, država koja sprovodi cenzuru u svim poljima kulture, a sebe smatra čuvarem moralnosti.
Kao jednu od razlika između islama i judaizma, autor navodi činjenicu da judaizam bira Avrama kao simboličkog oca, potencirajući rodoslov koji potom nastavlja Isak, sin Avrama i njegove zakonite žene, Sare. Islam se pak, odlučuje za lozu Agare, Avramove služavke, tako da je Bog zadržan u domenu Nemogućeg. Ovakva Žižekova analiza nam pomaže da bolje razumemo antropološki značaj žene u islamu koji nije ekvivalent savremenom islamskom prikazu žene što i sam autor opisuje: „Izbor Agare, one nezavisne koja vidi Boga, naspram poslušne domaćice Sare u islamu pruža prvi nagoveštaj nedovoljnosti standardnog pojma islama – izuzetno maskulin monoteizam, zajednica bratstva iz koje su isključene žene i u kojoj one moraju da budu prekrivene jer je njihova telesnost toliko preterana da uznemirava/provocira muškarce i odvlači ih od njihove službe Bogu. Pored toga, postoji i sama predistorija islama, sa Agarom, primordijalnom majkom svih Arapa, koja je nespomenuta u Kuranu, kao i priča o samom Muhamedu sa Hatidžom (njegovom prvom ženom) koja mu je omogućila da razazna istinu od laži među porukama od anđela i od demona. ”. Hatidža je odigrala ključnu ulogu u Muhamedovom približavanju istini, kada je Muhamed duboko sumnjao u božansku prirodu svojih vizija. Nakon par objava od strane arhanđela Džibrila Muhamed je izneo svoje sumnje svojoj ženi, rekavši joj da su obraćanja ili znaci ludila, ili otvorena demonska opsednutost. Precizan način Hatidžine intervencije, način na koji je bila sposobna da povuče liniju između istine i laži, božanskog i demonskog, jeste taj što je sebe i svoje otkriveno telo kao otelotvorenu neistinu, stavila ispred, kao iskušenje za pravog anđela. Autor zaključuje da vera nikada nije neposredna odnosno „da bih ja verovao neko drugi mora verovati u mene, i ono u šta ja verujem jeste ta vera drugih u mene”. To se upravo desilo sa Hatidžom, ona je ta koja je posedovala znanje o istini, koje je čak prethodilo prorokovom vlastitom znanju i na taj način pokazala da je ona prva muslimanka.
Kroz svoju analizu autor naziva ženu „ontološki skandal”, a njenu javnu izloženost uvredu za Boga. Ona nije jednostavno izbrisana, već je ponovo priznata u pažljivo kontrolisanom univerzumu čije su fantazmatične osnove najjasnije vidljive u mitu o večnoj devici. Ovde dolazimo do pitanja nošenja vela. Najdublja reakcija muslimanki na pitanje zašto dobrovoljno nose veo jeste, „Od sramote pred Bogom”, a ne da bi uvredile Boga. Autor se pita koja je onda funkcija vela u islamu, šta ako istinski skandal, koji veo pokušava da sakrije nije žensko telo već nepostojanje ženskog? Ovde Žižek povlači paralelu sa Ničeovim jednačenjem istine i žene: „. ako zamenimo ženski veo sa velom koji prikriva krajnju Istinu, pravi ulozi muslimanskog vela postaju još jasniji.
Žena je pretnja jer predstavlja neodlučivost istine zbog neprekidnog niza velova ispod kojih ne postoji krajnje skriveno jezgro. Time što prekrivamo ženu stvaramo iluziju da, ispod vela, postoji ženska Istina – užasna istina laži i prevara, naravno. U tome leži skriveni skandal islama: jedino žena kao samo otelotvorenje nerazlučivosti istine i laži može garantovati Istinu. Iz tog razloga, ona mora ostati prekrivena velom. To nas vraća na temu žene i Orijenta. Pravi izbor nije onaj između bliskoistočnog maskulinog islama i dalekoistočne više feminine duhovnosti, već između dalekoistočnog uzdizanja žene do Majke – Boginje, generativne – i – destruktivne supstance Sveta, i muslimanskog nepoverenja u ženu koje, paradoksalno, na negativan način neposrednije izražava traumatsko – subverzivno – kreativno – eksplozivnu moć ženske subjektivnosti.”
Fokusiran na kategoriju žene, i vela, autor se ne bazira toliko na opresivnosti samog islama, već više govori o psihološkoj represiji ove kategorije. Ta represija ide do nesvesnog/potisnutog, ali šta je to što veo pokušava da potisne? Žižek pokušava da kroz tri opisane ženske figure (Agaru, Hatidžu i Aminu) na psihoanalitički način prikaže šta je to što uznemirava samu srž Islama, srž za koju on smatra da je više feminina nego maskulina. Iz čitanja Žižekovog dela primećujemo da autor smatra da je ono što je potisnuto u islamu sama Istina, a ne žena, odn. žensko telo. One su u potrebi da budu prekrivene kako ne bi remetile balans „univerzuma”.
Žižek je svojom psihoanalizom pokušao da razotkrije ono što on smatra da je skriveno u ravni odnosa islama prema ženi, kao i njegovog skrivenog/nevidljivog značaja za sam islam. Koristeći se tumačenjem određenih kinematografskih ostvarenja, autor nadalje prolazi kroz paradoks materijalističke kritike religije iznutra (i otvorenog negiranja postojanja Boga), te pokušava da objasni dijalektički odnos između nužnosti i nepredviđenosti. Kroz epistemološke lekcije razmatra ulogu paradoksa u životu svake osobe, sistema i društva. I pored psihoanalize islama, Žižek se ipak okreće raščlanjavanju i besmislu hrišćanstva uz pomoć različitih filozofskih ideja. Predstavljanje hrišćanskog Boga kao istinskog „zločinca” u ljudskoj istoriji i kao nekoga koukida pravu „slobodu” čoveka, dovodi, po Žižeku, do „oslobađajućeg” ateizma. Ipak, prateći Lakana, autor ističe da Bog ne zna da je mrtav (zato i živi), te govori da postojanje počiva na ne-znanju. Oslanjajući se na Kjerkegora, konstatuje da je „autentična religija nekompatibilna s neposrednim znanjem ili bezuslovnom izvesnošću. Radikalna sumnja je njen najdublji sastavni deo i vernik je iznova iznenađen neočekivanim znacima božanske prisutnosti ili intervencije”. Sam naslov knjige opravdava u potpunosti njen sadržaj gde vidimo jedan inventivan susret antropoloških, egzistencijalističkih i psihoanalitičkih razmišljanja i tvrdnji.
Saša Kuridža

29.07.15 Polja

Trenutno najangažovaniji planetarni filozof, Slavoj Žižek, ekspresno je reagovao nakon ubilačkog pohoda 7. januara 2015. u prostorijama satiričnog lista "Šarli Ebdo" zbirkom tekstova naslovljenom "Islam, ateizam i modernost – neka bogohulna razmišljanja".

U ovoj knjizi Žižek, s jedne strane, preispituje linije dodira i razdvajanja između demokratskog liberalizma i islamskog (kvazi)fundamentalizma, dok s druge strane podvrgava analizi velike svetske religije koje se smatraju apsolutnim i nespornim. Lakanovski analizira ulogu žene u islamskoj religiji kroz priču o Agari stavljajući u komparativni odnos elemente Kurana i Biblije.

Naglašavajući da šokantnost trenutka ne sme sprečiti brzo promišljanje, te da razmišljanje hladnom glavom pre normalizuje situaciju i otupljuje oštricu istine, autor tvrdi da kritika islamskog terorizma mora ići uporedo s kritikom liberalne demokratije.
„Ekstatični momenti pariskih manifestacija jesu, naravno, trijumf ideologije: oni su ujedinili ljude protiv neprijatelja čije fascinantno prisustvo momentalno briše sve antagonizme. Dakle, pitanje koje treba postaviti jeste: šta oni zamagljuju? Koja je njihova uloga u zamagljivanju? Trebalo bi, naravno, nedvosmisleno da osudimo ubistva kao napad na samu suštinu naših sloboda i da ih osudimo bez ikakvih skrivenih ograda (u stilu „Šarli Ebdo je ipak previše provocirao i ponižavao muslimane”).

Trebalo bi da odbacimo sva slična upućivanja na olakšavajući širi kontekst: braća koja napadaju bila su duboko pogođena užasima američke okupacije Iraka (OK, ali zašto onda nisu napali neki američki vojni objekat umesto francuskog satiričnog časopisa?), Muslimani su na Zapadu defakto jedva tolerisana i eksploatisana manjina (crni Afrikanci još i više, pa ipak ne učestvuju u bombardovanju i ubijanju) itd...”, navodi između ostalog Slavoj Žižek. Knjigu je s engleskog jezika prevela Ljiljana Matić.

30.06.15 Dnevnik - Novine i časopisi

Trenutno najangažovaniji svetski filozof, Slavoj Žižek, ekspresno je reagovao nakon ubilačkog pohoda 7. januara 2015. u prostorijama satiričnog lista “Šarli Ebdo”. Zbirkom tekstova naslovljenih “Islam, ateizam i modernost – neka bogohulna razmišljanja”, Žižek s jedne strane preispituje linije dodira i razdvajanja između demokratskog liberalizma i islamskog (kvazi)fundamentalizma, dok s druge strane podvrgava analizi velike svetske religije koje se smatraju apsolutnim i nespornim.
Lakanovski, Žižek analizira ulogu žene u islamskoj religiji kroz priču o Agari, stavljajući u komparativni odnos elemente Kurana i Biblije. Naglašavajući da šokantnost trenutka ne sme sprečiti brzo promišljanje, te da razmišljanje hladnom glavom pre normalizuje situaciju i otupljuje oštricu istine, čuveni autor tvrdi da kritika islamskog terorizma mora ići uporedo s kritikom liberalne demokratije.
“Ekstatični momenti pariskih manifestacija jesu, naravno, trijumf ideologije: oni su ujedinili ljude protiv neprijatelja čije fascinantno prisustvo momentalno briše sve antagonizme. Dakle, pitanje koje treba postaviti jeste: šta oni zamagljuju? Koja je njihova uloga u zamagljivanju? Trebalo bi, naravno, nedvosmisleno da osudimo ubistva kao napad na samu suštinu naših sloboda i da ih osudimo bez ikakvih skrivenih ograda (u stilu ’Šarli Ebdo je ipak previše provocirao i ponižavao muslimane’).
Trebalo bi da odbacimo sva slična upućivanja na olakšavajući širi kontekst: Braća koja napadaju bila su duboko pogođena užasima američke okupacije Iraka (OK, ali zašto onda nisu napali neki američki vojni objekat umesto francuskog satiričnog časopisa?), muslimani su na Zapadu de fakto jedva tolerisana i eksploatisana manjina (crni Afrikanci još i više, pa ipak ne učestvuju u bombardovanju i ubijanju) itd”, piše Žižek.
Knjiga je u priginalu napisana na engleskom jeziku, s kojega je na srpšski prevod uradila Ljiljana Matić.
I. B.