Slavoj Žižek je profesor filozofije na Filozofskom Fakultetu Univerziteta u Ljubljani i direktor ’The Birkbeck Institute for the Humanities’, University of London, UK. Žižekova spektakularna teorijska kultura utemeljena na Lakanovoj psihoanalizi i nemačkom idealizmu donela mu je nesumnjivu svetsku slavu, globalnu popularnost ’jednog od najvećih živih filozofa’, ’Elvisa Prislija postmoderne filozofije’. Zajedno sa Badijuem, Ransijerom i Džejmsonom se svrstava u vodeće post-marksističke, radikalne levičarske filozofe. Na sveopštu krizu akademske filozofije, koja se na zapadnim univerzitetima sve više marginalizuje, Žižek je odgovorio globalnom medijatizacijom teorijskog diskursa. Ovim, revolucionarnim gestom razmeštanja filozofskog govora i pisanja, Žižek je doprineo da ’zahtev za bezuslovnim pravom na filozofiju’ postane sastavni deo današnje diskurzivne kulture. Žižek je objavio preko 50 knjiga, i oko osam stotina članaka i eseja. Najnovije Žižekove knjige su: Živeti na kraju vremena, 2011; Mapiranje Ideologije, 2012; Godina pogubnih snova, 2012; Hegel u senci dijalektičkog materijalizma, 2012.
01.01.00
Dnevnik
13.02.2002.
TEORIJA U ŽIŽI
Globalizacija i sukobi
Zašto je vredno boriti se za hrišćansko nasleđe delimično možemo saznati iz knjige "Manje ljubavi - više mržnje" kontroverznog slovenačkog filozofa Slavoja Žižeka koju je objavio Beogradski krug
Piše: Relja Knežević
Da li je standardni levičarski odgovor na izazov intervencije NATO snaga 1999. godine nad Jugoslavijom dobar, pita na prvim stranicama svoje knjige briljantnih eseja o duhu savremene epohe slovenački filozof Slavoj Žižek i u istom dahu odgovara - ne, zato što je taj odgovor izgubio oštricu radikalne kritike. Pozivanje na ljudska prava kao motiv za bombardovanje očigledna je fikcija - kažu levičari - koja služi Novom svetskom poretku pod dominacijom SAD. Ali ponavljanje stare marksističke denuncijacije lažnog ideološkog univerzalizma ovih prava, smatra Žižek, prepušta političkom protivniku jedno važno bojno polje: forma ljudskih prava poseduje zamašan emancipatorski potencijal.
Žižek preporučuje srpskoj javnosti da se nasuprot takvom "odbrambenom" stavu, logika sadržana u liberalno-demokratskim idejama istera do kraja, i umesto osude Miloševićevog izručenja Hagu - traži univerzalizovanje ekstradicije. Na primer, piše Žižek, optužba protiv Henrija Kisindžera da je ratni zločinac stara je i dobro utemeljena. Kada bi ga neka zapadnoevropska država uhapsila (poput Pinočea u Velikoj Britaniji), SAD bi iznudile njegovo oslobađanje i time razotkrile svu laž mašinerije ljudskih prava i otvoreni ekskluzivizam svoje politike. Žižekova osnovna teza u rasklapanju "prosečne liberalne pameti" koja želi da govori u ime "iščezavajuće radničke klase" a u prilog novog univerzalizma, jeste da se i u ovom trenutku pobedonosne kapitalističke globalizacije, kritičar mora držati onog bitnog: osnovni sukob u društvu nije prevladan.
Privid i prenos mržnje
Tako i postmodernisti kada afirmišu "bujajuće mnoštvo" višestrukih političkih subjektiviteta, podrazumevaju u šarenilu kulturnih zajednica, životnih stilova, religija ili seksualnih orijentacija - neantagonističko društvo kao njihov globalni sadržatelj. Ili kako Žižek kaže: "Prazan označitelj same nemoguće univerzalnosti". U širokom potezu od dijalektičke, materijalističke, do pre svega psihoanalitičke (lakanovske) analize, Žižek na efektan način pokazuje o čemu se zapravo radi, razmatrajući fenomen koka kole kao "najčešćeg kapitalističkog predmeta, vrhunskog primera robe". Svrstavajući je u "to", čist višak uživanja iznad standardnog zadovoljenja, on ukazuje da u slučaju dekafeinirane, dijetalne koka kole, ona više ni ne postoji: njena hranljiva vrednost je ukinuta, kofein (ključan za ukus) izostavljen - sve što preostaje je puki privid, lažno obećanje neke supstance koja se nikad ne obistinjuje.
Stoga, tvrdi Žižek, veliki deo Marksovog uvida u samopokrećući začarani krug kapitalističke reprodukcije u svrhu beskonačnog uvećavanja produktivnosti (što treba čitati: "viška uživanja"), još uvek je živ. S druge strane, lažna je i utopija komunističkog projekta, da je iz ovog kruga moguće istupiti alternativom socijalizma. To je samo ideološki pokušaj da se "ima kolač i da se pojede", da se "neograničena ekspanzija produktivnosti" zamisli s one strane svog uzroka koji ga pokreće - viška vrednosti. Opisujući u nekoliko eseja krug pakla od prelaska sa "autentičnog" marksizma na staljinizam, Žižek na jednom mestu kaže da se taj put ispostavlja kao paranoidna konstrukcija, kao pokušaj subjekta da uspostavi bilo kakav red - makar i samoubilačkim uništenjem. Nije li to upravo ono što smo pokušali u poslednjem ideološkom bastionu pod Miloševićevom vladavinom poslednje decenije prošlog veka? Ima li dublje istine o tom vremenu prekomerne proizvodnje lažnih vrednosti od one sadržane u Žižekovim rečima da intenzivna mržnja danas više i nije deo psihološkog iskustva subjekta budući da se prenosi i otelotvoruje na "objektivni" ideološki sistem: ljudi su ovde bili indiferentni jer je sam ideološki aparat mrzeo u njihovo ime.
Shodno tome, Žižek preporučuje da ponovo učimo od hrišćanske tradicije. Hrišćanstvo je prvo uspelo u zapadnoj civilizaciji da "prekine Veliki lanac bića" i "iskopča" čoveka iz organske zajednice u kojoj je rođen (porodice, plemena, paganskih verovanja itd). Ono je uvelo princip po kome svaki pojedinac, uz pomoć mržnje, ima neposredan pristup univerzalnosti. Pod ruku s Lakanom, Žižek piše o neophodnosti redefinicije subjekta u činu stvaranja novog identiteta. Čin je oslobađajuće ostvarenje nečeg drugog, onoga što se u okviru postojećeg simboličkog univerzuma doživljava kao nemoguće. On retroaktivno stvara uslove sopstvene mogućnosti (na primer hrišćansko uzdizanje najprezrenijih preokretanjem društvene hijerarhije). Pod pretpostavkom dopuštanja sebi mržnje, stičemo potrebnu distancu prema oveštalom poretku, ocu nacije, partiji, "liberalno-demokratskim vrednostima" kao prekomernim objektima investiranja libidinalne energije. Boriti se protiv etničke mržnje danas naprosto ne ide pozivanjem na etničku toleranciju, naprotiv, to znači još više mržnje, ali tačno određene, političke mržnje uperene prema zajedničkom političkom neprijatelju.
Klizanje ka predmodernom
Van tog iskustva, smatra Žižek, upadamo u zamku nemoći tumačenja. Veliki akteri svetske istorije danas već unapred sve znaju osećajući se kulturno/rasno superiornim pred paradoksalnom pojavom sirovog Realnog, "iracionalnog" nasilja, neprobojnog i neosetljivog na refleksivno tumačenje, onog koje se "smeje" racionalnim rešenjima. Oni "znaju" a da se nisu ni udubili u problem - njihov rasizam je postao refleksivan. U krajnjem psihološko-političko-filozofskom horizontu ove izuzetne knjige, to za Žižeka znači da ne odustaje od subverzivnog naboja, analizirajući nesputano funkcionisanje kapitala u borbi protiv svojih "neprijatelja". Tako pada novo svetlo na taj "prvi, pravi i jedini put globalnog kapitalizma s ljudskim likom". Smanjujući ljudske troškove ova depersonalizovana mašinerija funkcioniše predstavljajući se kao samo Dobro u borbi protiv "prekomernog" (depolitizovanog i ujedno moralizovanog) Zla. Uopšte, međutim, nije isključeno da kao civilizacija ponovo klizimo ka predmodernim vremenima u kojima su ljudi bili izbačeni iz orbite odlučivanja o svojoj sudbini. Onim koja olako držimo da su zauvek iza nas.
