Islam - dogma i život

01.05.19

Kultura

Islam je poslednja velika monoteistička i prirodna religija nastala na semitskom Bliskom istoku. U svojoj etnogenezi, obuhvata široki spektar različitih kultura i tradicija, pretežno semitskog judeo­hrišćanstva, sirijskopalestinskog tipa, s izvesnim premisama abisinijske provenijencije, potpuno nezavisne od helenske teologije apostola Pavla, i apostolsko­svetootačkog predanja. Takvo semitsko judeo­hrišćanstvo, vekovima je živelo u nestorijanizmu i monofizitstvu, i prednjoj Aziji, sve do Kine i Indije ali je nastavilo da živi u islamu, i dalje. Razlozi tome su, delimično, što je islam nastao na temeljima kasnoantičke Arabije, s već utvrđenim politeističkim i sinkretističkim religijskim kultom. Ako uzmemo u obzir istorijske činjenice da je Arabljansko poluostrvo, vekovima pre pojave najmlađe i najstrože semitske religije, bilo klasičan primer detradicionalnog okruženja heterodoksnih judeo­hrišćanskih i jevrejskih grupacija, vekovima integrisanih političkim i transkulturalnim interesima, a neka arabljanska plemena u vazalskom odnosu s ondašnjim velikim carstvima Vizantijskim (Gasanidi) i Persijskim (Lahmidi u al Hiri), jasan je i nesporan uticaj judeohrišćanskih i književnih apokrifnih tradicija.
U takvom religijskom pluralizmu, Muhamed je bio u prilici da se upozna, u neposrednim kontaktima sa hrišćanima i Jevrejima, ne uvek bogoslovski autentičnog kazivanja, s izvorima Svetog pisma i Talmuda, i drugih midrijaških apokrifa. Sve je to, po rečima prof. Tanaskovića, preosmišljeno kroz mitski okvir poimanja vremena i prostora, našlo svoje mesto, ili bar odraz u Kuranu. Islam se u smislu sadržinskog kontinuiteta,tako iskazuje kao nastavak i dovršenje semitskog monoteističkog ciklusa, začetog na Bliskom istoku. U tom ciklusu objave, predstavlja kvalitativnu novinu ili, kao judaizam „plus Muhamedovo poslanstvo”, ili „krivotvoreno hrišćanstvo”. Potencijalno najautentičniji izvor saznanja o istorijskoj pojavi Muhameda, njegovom okruženju i životu, jeste Kuran „Sveto pismo islama”. U osnovi celokupne arapsko­islamske duhovnosti i kulture stoji Kuran,večna Knjiga Alahova, a sve ostale ljudskim umom i rukom sastavljene Knjige, Mushaf.
Muhameda su optuživali, njegovi mekanski sunarodnici, da je opsednut zlim duhom­genijem (medžnun), da je vrač i vidovnjak (kahin), ili tajanstveni mag (sahir), pa i pesnik (šair), što Kuran izričito osporava. On je sebe smatrao prorokom koji je bio zadužen da ljudima saopšti „arapski Kuran”. Prema muslimanskom verovanju svi proroci i poslanici, zaključno s Muhamedom, „pečatom proroštva”, objavljuju jednu, istovetnu objavu, samo su jezici različiti. U Kuranu se snažno naglašava da je Alah jedan, jedinstven Bog (sura 112), koja uz prvu suru Al Fatih („Otvaračicu”), opovrgava bilo kakvu mogućnost prisajedinjenja Bogu negog potomka ili srodnika. Time se narušava politeističko shvatanje o Božijim kćerima, i negiranje vere u hrišćansku ispovednu dogmu o Svetoj Trojici i Ovaploćenju Boga Logosa koji je postao savršeni Bogočovek. Jevreji i hrišćani se, u Kuranu, izrikom kore i opominju kao „idolopoklonici” (sura 9, 30­31). Profesor Tanasković kazuje da, na čudesan način, mešaju antropomorfno i metafizičko, što je odraz preislamske tradicije slikovitog pesničkog izražavanja, nikako kolebanja u pogledu apsolutno transcendentne prirode Boga. Alah je nedostupan čoveku, obraća mu se, ali mu se čovek ne može obratiti. U svojoj tajni, nedokučiv je ljudskoj spoznaji, Tvorac je čoveku „bliži od vratne žile kucavice”, jer je sve u svetu njegovo delo i u opsegu njegovog sveznanja.
Anđeli su stvoreni tako, za razliku od čoveka, od svetlosti (nur), slave Alaha, čuvaju nebeski Kuran i vrše razne dužnosti za održavanje božanskog poretka u svetu. Pored četvorice najbližih anđela (makarabun), posebno blizak u objavi ističe se prorok Isus, za muslimane, sin Marijin, koja je jedino žensko ime pomenuto u Kuranu, a anđeli su joj najavili rođenje „dečaka čestitog”. On je jedan „od Alahu bliskih”, koga će Gospodar svega postojećeg poučiti „pismu i mudrosti, i Tevratu i Indžilu” (sura 3, 48). U suri 5, 110, navodi se : „Kad Alah rekne: O Isa, sine Merjemin, sjeti se blagodati Moje prema tebi i majci tvojoj: kad sam te Džibrilom pomogao pa si s ljudima, u bešici i kao zreo muž, razgovarao; i kad sam te pismenosti i mudrosti, i Tevratu, i Indžilu naučio...”, čime se eksplicitno i jasno nagoveštava da je Isus stvoren kroz „Reč Alahovu“, kroz tvoračku Reč kun! (fiat), koju Bog „vrže u Mariju”, oživljen je Božijim dahom koji, po profesoru Tanaskoviću, dokazuje nebesko nadahnuće njegovog potvrđivanja.
Najavljivanju Kraja vremena, Sudnjeg dana i Strašnog suda pripada naglašeno mesto u najranijim delovima Objave, koje je Muhamed saopštio u Meki. Tome će prethoditi razdoblje krajnjeg bezverja, kao „opšte mesto” ukupne monoteističke apokaliptike, kada će se na svetu pojaviti Alahov izaslanik, Mahdi, islamski Mesija, koji kod šiita u ličnosti Isusa Hrista ima značajniju i znatno izraženiju ulogu apokaliptičkog delovanja. Njegov dolazak povezan je sa pojavom Dedžala, islamskog Antihrista, koga će Isus pogubiti i pomoliti se Bogu u Jerusalimu. U svim ovim segmentima mogao bi se središnji korpus muslimanske apokaliptike i eshatologije, svesti ili u pojedinim segmentima prepoznati pagansko, judaističko i hrišćansko ali i mitološko nasleđe. Iako u Kuranu nema razvijenijih opisa pakla, ali ih je kasnije usmena tradicija razvila do fantastičnih pojedinosti (bezdan od sedam krugova), raj se u predočavanju eshatoloških pojmova tumači u simboličnom i metaforičkom ključu (podeljen je na četiri ili osam horizonata). Ova i slična „hedonistička obećanja” rajskih užitaka, muslimanski autoriteti, su sve materijalne i telesne predstave objašnjavali kao stilske figure, parabole, alegorije i metafore, dok su drugi u opisu raja videli
„beskrajni orgazam”, ili unosili bajke iz persijske i indijske mitologije. S obzirom da se Objava upućuje arapskom življu, u VII stoleću, kako bi ljude privolela islamu, i da im se ne prikazuje raj filozofa nego raj beduina, to je stoga što se u religijskom jeziku, po profesoru Tanaskoviću, ne razlikuje izraz od poruke i nevolja izgleda u tome što su ljudi, za sva vremena, više ostali beduini, nego postali filozofi.
Što se tiče islamskog normativnog predanja sune, za koju je mlada, već moćna muslimanska zejednica tvrdila da je Verovesnik bio Bogom vođeni uzor pravovernog življenja i ponašanja, pa su pobožni muslimani želeli da saznaju što više pojedinosti, kako bi se i sami mogli ravnati, prema tom „bihejvioralnom kompleksu”, ostaje pitanje, zašto su se pri vrednovanju predanja, s obzirom na njenu specifičnu funkciju i građu ove islamske tradicije, nužno uvažavali samo unutarislamska merila, a ne objektivne i naučne utvrdljivosti njihove istorijske doslednosti u koju su dosledno sumnjali. Orijentalni hiperkriticizam ublažen je jer su, kako profesor Tanasković zaključuje, naknadne analize pokazale da se znatan deo tradicije može smatrati verodostojnim.
Pored glavnih verskih dužnosti „stubova vere” u islamu i pojma džihada, i raznih društvenih fenomena vezanih za političke procese unutar kretanja savremenog islamskog sveta, naročito je interesantan, u Tanaskovićevoj Knjizi, nov pristup i poglavlje „žene u islamu”. Ako prihvatimo da je za uspostavljenje verodostojne predstave o položaju žene u islamu bitan preduslov, onda se kao čvrsto metodološko stanovište, mora prihvatiti da je izvornik Kuran i suna. Međutim, za položaj žene u Kuranu, u predanju i u šerijatskom pravu, ne postoji jedan, jedinstveni, ili univerzalni odgovor, jer je činjenica da žene zauzimaju različita mesta i položaje u zemljama, ili u urbanim centrima islamskog sveta. Kuran formuliše, načelno, superiornost muškarca nad ženom. U religijskom kultu, muškarac i žena su, načelno i teorijski, izjednačeni. Religiozne dužnosti i zapovesti islama, s malim ograničenjima, prihvatljiva su i za žene zbog biološke specifnosti koja se odnosi na kultnu nečistotu, ali im je dozvoljen pristup i poseta džamijama. U Kuranu je generalni stav zastupljen na osnovu preislamskih običaja po pitanju: greha, braka, i mogućnosti razvoda, jer brak u islamu nije sveta tajna i njen sakralni karakter shvata se kao „čvrsta obaveza” između muža i žene.
Da bi se sve ove dogmatsko­bogoslovske poteškoće koje se odnose na sadržaj vere i etos, pravilno formulisale, neophodno je započeti dijalog staviti na zdrave izvorne teološke i istorijske osnove, koje nužno podrazumevaju obostranu prihvatljivost judejskih i hrišćanskih sveštenih tekstova u njihovoj današnjoj formi. Samo na taj način muslimani se mogu u islamskom Weltanschauung­u upoznati sa autentičnim judejskim i hrišćanskim spisima i učenjima, koje je Crkva sačuvala u kanonskim spisima i apostolsko­svetootačkom predanju. Nova, treća, upotpunjena knjiga Islam: dogma i život, srpskog orijentaliste i filologa profesora Tanaskovića, na nenadmašan način, književno romanesknim stilskom i jezičkom superiornošću, za savremenu srpsku orijentalistiku, predstvalja najznačajniji pregledni tekst o islamu, napisan na srpskom jeziku. Obuhvaćeni su najznačajniji obrisi istorije i misli islama, uz konciznu informativnost koja, srpskom čitaocu, približava viševekovne odnose muslimana i hrišćana, polemički kontekst i problematizaciju o pojmu autentičnih sveštenih knjiga, istinitosti onoga u Koga, ili u šta se veruje. Današnja „fiksiranost” kuranskog teksta nije plod nekakve božanske intervencije koja je bila istovremena sa samim objavljivanjem, nego plod i trud zalaganja trećeg halife Osmana (tzv. Osmanova vulgata). Problem nije u pogrešnom metodološkom pristupu textus­a receptusa­a Kurana prema izdanjima za judaizam (masoretskog teksta Tanaha, a za hrišćane Starozavetnog prevoda Sedamdesetorice i grčkog prevoda Svetog Pisma Novoga zaveta), nego u islamsko­judeo­hrišćanskoj polemici pojma „tahrifa”, po kome „ljudi ili narodi Knjige” zasnivaju svoje verovanje na pogrešnim osnovama, svešteni tekstovi Tore i Novog zaveta, za muslimane, jesu interpolirane varijante Tevrata i Indžila. Nasuprot njima, stoji nepromenjiv, apsolutno unifikovan Kuran, superiorniji nad svim ostalim knjigama. Takva negativna inkluzija može se naći i sa hrišćanske strane u svetootačkim spisima Sv. Jovana Damaskina, u kojima se islam tumači kao jeres.
Ako nam je danas neophodan dijalog, on mora biti postavljen na zdrave teološke osnove (uključujući, pored dogmatskih i pitanja društvenog i ličnog etosa) koji neće podrazumevati projekciju sebe i postavljenje zahteva, pogotovo ne onih za koje znamo da ih onaj drugi u dijalogu ne može ispuniti i ostati on sam.
Izuzetna knjiga Islam: dogma i život, najvećeg srpskog orijentaliste, profesora Tanaskovića, predstavlja svima nama najznačajniji pregledni tekst o islamu, napisan na srpskom jeziku.
Srđan Simić

10.02.11 Večernje novosti

Prisutnost islamske komponente potvrdio još Vuk Karadžić je u svom “Riječniku” ostavio veliki broj turcizama

U DANIMA kada burni događaji u islamskom svetu ponovo pune naslovne strane, pred srpskom publikom pojavilo se drugo izdanje knjige orijentaliste Darka Tanaskovića “Islam - dogma i život” (izdavač Srpska književna zadruga).

- Prema islamu u celini postoji izvestan emocionalni, a i racionalni otklon, pa smo skloni da na isti način, primenom istih kriterijuma vrednujemo i kulturne elemente u našem savremenom identitetu, koji nesporno imaju orijentalnu provenijenciju - kaže Tanasković.

Srećom, kaže naš sagovornik, ta islamska komponenta je, u vremenima koja nisu bila toliko opterećena ideologijom i politikom, a onda izvesnom islamofobijom, bila uočena i proučavana.
KORISNA MEŠAVINA NAŠ veliki balkanolog i klasični filolog Milan Budimir je svako svoje predavanje na Kolarcu počinjao rečima: “Zapamtite: nema čistih rasa, nema čistih naroda, nema čistih jezika”! To poglavito važi za Balkan i stoga mislim da ukoliko možemo da prevladamo ono što nas odvlači od objektivnog zaključivanja i suočavanja sa sopstvenim savremenim kulturnim identitetom, imaćemo samo koristi, a nikako štete - kaže Tanasković.

- Još od Vuka Stefanovića Karadžića koji je mudro u svom “Srpskom riječniku” ostavio veliki broj turcizama, kao jedan neodvojivi deo srpske leksike, pa preko Jovana Skerlića koji je uočio da je istok bio inspiracija mnogim srpskim književnicima, zatim čak i Njegoša kod koga je vladika Nikolaj Velimirović zapazio vrlo zanimljiv odnos prema islamu, koji nije bio isti kao odnos prema Turcima i poturicama, zatim preko knjiga kao što su studije Ivana Šopa “Istok u srpskoj književnosti”, objektivno se govorilo o toj orijentalnoj komponenti za koju smatram da je bogatstvo naše kulture koja se nalazi u privilegovanom položaju da se može razumeti i istok i zapad - tvrdi Tanasković.

Po Tanaskovićevim rečima, na primeru Meše Selimovića i njegovog čuvenog romana “Derviš i smrt”, poremećenost kriterijuma je najbolje mogla da se primeti. Površni analitičari ovoga romana su s obzirom na činjenicu da je Selimović potekao iz muslimanske sredine, da je svoj roman fabularno i ambijentalno uklopio u nekakvo neodređeno vreme prošlosti koje ponajpre kod nas može biti osmansko doba i što se na početku svakog poglavlja služi jednim motom iz Kurana, zaključili da je on pod velikim uticajem islama i da je to u neku ruku islamska knjiga jednog savremenog muslimana Bošnjaka.

- Ništa nije netačnije od toga, jer mi znamo da su ideje Meše Selimovića veoma savremene, egzistencijalističke, da je to ekspresivna proza, o čemu je ranije pisao Nikola Milošević, a danas Milo Lompar. Međutim, znači li to da islamska, orijentalna komponenta nije bitna? Ne, ona je veoma bitna u jednom drugom nivou: univerzalizacije kroz umetnost, jer upravo je roman “Derviš i smrt” razumljiv i jednom Englezu, Fincu ili Amerikancu. Ali, važno je i to da “Derviš i smrt” ne bi mogao da napiše niko ko nije iz Bosne. Prema tom planu vidim zaista dubinski, kulturnu komponentu našeg identiteta, koja je izvorno ili ishodišno orijentalna i koja se srećom veoma skladno prožima sa ostalim elementima našeg kulturnog identiteta. A na Balkanu je to uvek veoma slojevito i složeno - kaže Tanasković.

B. ĐORĐEVIĆ