Veliki povratak Turske?

09.10.15

Knjiga Neoosmanizam pojavila se kao skroman pokušaj objašnjavanja suštine spoljne politike savremene Turske, kojoj je balkanska ofanziva samo jedan pravac nastupanja. Verovatno je zato dočekana s vidnim zanimanjem i naišla na blagonaklon prijem kod čitalaca.

Znak pitanja u naslovu trećeg, dopunjenog izdanja, sugeriše neizvesnost realizacije turskog neoosmanističkog projekta, a podnaslov upozorava na to da su pravi protagonisti neoosmanizma oni u evropskih odelima, a ne hodže pod ahmedijama - kaže za Danas ambasador Srbije u Unesku i islamolog Darko Tanasković povodom trećeg izdanja njegove knjige o neoosmanizmu - Veliki povratak Turske? - Osmanlije u evropskom odelu, koje je nedavno objavio Službeni glasnik.

* Kako objašnjavate popularnost teme kojom se u bavite u knjizi?

- Tema Turske je u raznim vidovima odavno prisutna u javnosti. Odnos prema fenomenu Turska postajao je sve protivrečniji od kad se na komprimirano kolektivno iskustvo osmanskog ropstva, oslobodilačkih ratova, pa zatim perioda neproblematičnih odnosa od vremena kralja Aleksandra i Ataturka, do 90-ih godina 20. veka i, onda, turske podrške svim srpskim neprijateljima, ne tako davno nadovezala nagla turska ofanziva osmeha i ovdašnje hrljenje u zagrljaj Erdoganu i Davutogluu... Ljudima ništa više nije bilo jasno. Pričala im se zaslađena priča, praćena turskim televizijskim sapunicama, turski ministar je spajao srpske političare i trudio se da pomiri zavađene islamske zajednice, krenula je srpsko-bosanskohercegovačko-turska trilaterala... Sve to bilo je zbunjujuće i suviše lepo da bi bilo istinito.

* Treće izdanje ima novo poglavlje - "Turska jesen arapskog proleća" - u kome otvarate dilemu da li je Turska imperija u obnovi ili poslušnik SAD? Šta je vaš odgovor na to?

- Turska u svemu što preduzima ima sopstvenu, neoosmanističku strategijsku računicu, ali se pragmatično trudi da svoje delovanje prilagodi datoj međunarodnoj konjunkturi i uskladi s planovima SAD, dominantne države u NATO, i s pozicioniranjem glavnih američkih saveznika. Turska, dakle, nikako nije puki američki poslušnik i izvođač radova, ali nije ni onoliko samostalna koliko bi neoosmanistički cilj dosezanja statusa makroregionalne sile iziskivao. Sled događanja pokrenut tzv. arapskim prolećem potvrdio je ograničenu nosivost neoosmanističke doktrine kao praktične politike.

* Ukazujete i na značaj kulturne komponente turske spoljnje politike i "umešnost Ankare u ciljnom korišćenju specifičnih ljudskih resursa". Koliko je to važno i utiče na države na Balkanu?

- Turska se veoma promišljeno, planski, organizovano i uz angažovanje znatnih finansijskih sredstava služi tzv. mekom moći, u cilju stvaranja pozitivnog imidža o sebi, u čemu je zavidno uspešna. Služeći se onim što je sadašnji turski premijer u svojoj doktrini strategijske dubine nazvao istorijskom dubinom osmanskih vekova na Balkanu i orijentalnom komponentom u kulturnom identitetu savremenih Balkanaca, uključujući i Srbe, Turska sprovodi kapilarno urastanje u tkivo ovdašnje kulture, navike i mentalitete, na čemu joj se ništa ne može zameriti. Poznati tuniski teoretičar kolonijalizma Alber Memi govorio je da samo neko ko je kolonizabilan može biti uspešno kolonizovan.

* Gde bi bilo mesto Srbije u toj "neoosmanskoj viziji poželjnog budućeg Balkana" i gde je u svemu tome sadašnja srpska spoljna politika?

- U koordinatama ideološkog neoosmanizma, Srbija bi trebalo da postane značajan deo moderne Rumelije, što je bio osmanlijski naziv za Balkan. Izgleda da je onima koji u Srbiji osmišljavaju i vode spoljnu, a i ukupnu politiku, ovakva vizija postala jasna, pa se u odnosima s Turskom, koja je nesumnjivo važan i potencijalno veoma koristan partner Srbije, opredeljuju za razložan pristup baziran na ravnopravnosti, uzajamnom uvažavanju I reciprocitetu poštovanju državnonacionalnih interesa.

* Kako vidite ulogu Turske u aktuelnoj izbegličkoj krizi u Evropi, mada se Ankara sa problemom migranata iz Sirije suočava od 2011?

- Mislim da je ovo što se eufemistički naziva izbeglička kriza zloslutni fenomen biblijskih razmera, svojevrsna istorijska naplata računa zbog decenija, pa i stoleća nepoštene, nasilne i licemerne politike tzv. Zapada prema jednom velikom delu planete. Što se tiče neposredne vidljive pojavnosti koju podrazumeva vaše pitanje, rekao bih da se Turska svesno odlučila da desetine hiljada izbeglica usmeri prema Evropi, što je, pored ostalog, moćno sredstvo ucene i svojevrsne osvete zbog dvoličnog odnosa koji EU iskazuje prema davnašnjim, premda takođe ne sasvim iskrenim, aspiracijama ove maloazijske države da joj se priključi. Ali, migrantska metastaza, sama po sebi, daleko prevazilazi sebične i kratkovidne manipulacije i kalkulacije koje se u vezi s njom ispoljavaju u politikama pojedinih država.

* Da li bi na duže staze ovakav priliv izbeglica sa Bliskog Istoka mogao da promeni versku sliku i identitet Evrope, što je već deceniju unazad tema futurističkih romana evropskih pisaca i na Istoku i na Zapadu?

- Demografska slika Evrope već je poprilično izmenjena, ali se u vezi s tim postepenim promenama postepeno stvara i navika. Dovoljno je izaći na ulicu u Parizu, gde se privremeno nalazim, pa se uveriti u izmenjenu rasnu i etničku strukturu stanovništva. Ovo je konstatacija, a nikako vrednosni sud. Jer, zašto se, uostalom, ljudi ne bi selili s jednog na drugi kraj sveta? Međutim, za one kojima tradicija i kulturni identitet stare dobre Evrope znače nešto više od toga da smo se slučajno rodili baš u zavičaju koji nam je proviđenjem dodeljen, menjanje njenog lika nije proces prema kome mogu ostati ravnodušni. A rekao bih da je takvih sve više, pa se ne treba čuditi ogromnom uspehu Uelbekovog, da li futurističkog, romana Potčinjavanje.



Potreba za "tatom"
Uprkos tome što je Turska republika, u kojoj se redovno i uredno održavaju demokratski izbori, na osnovu čijih se rezultata vlasti smenjuju bez velikih trzavica, turskom mentalitetu i političkoj kulturi svojstvena je sklonost autoritarnom vladanju i liderstvu, da u državi postoji i o njoj brine jedan neprikosnoveni gazda", od Mustafe Kemala, prozvanog Ataturk (otac Turaka), do sadašnjeg sultana Erdogana. U knjizi pokušavam da objasnim ovu endemsku potrebu velike turske nacije za tatom - kaže ambasador Tanasković.


Nova geostrateška ravnoteža
* Šta intervencija Rusije u Siriji znači za koncept neoosmanizma i generalno za svetsku geopolitičku scenu?
Rusko vojno angažovanje u Siriji donosi novi kvalitet u međunarodnim odnosima. Doskora su jedino SAD i njeni saveznici imali pravo i akcionu sposobnost, da upotrebe oružje daleko od svojih granica. Rusija i Kina, u svemu ostalom neosporne svetske sile, tu dimenziju ovog svog statusa iz određenih razloga nisu koristile. Rusija je odlučila da i nju aktivira i to na izuzetno značajnom prostoru Bliskog Istoka, za koji se odavno držalo da je van njenog domašaja. Počela se uspostavljati nova geostrategijska ravnoteža, a ravnoteža je uvek bolja od asimetričnosti u odnosima snaga, pogotovo s obzirom na to da svetom i dalje vlada pravo sile, a ne sila prava, kako se obično kaže. Bez obzira na to što nastoji da s Rusijom održava što skladnije odnose, Turskoj rusko vojno delovanje u regionu iz više razloga ne može odgovarati i gura je u NATO zabran od kojeg je želela da se bar donekle emancipuje.

JELENA TASIĆ