I
Bosna i Hercegovina u zajednici sa ostalim srpskim zemljama.
Srpski narod naselio se na Balkanskom Poluostrvu u prvoj polovini VII veka. Do toga su vremena srpska plemena stanovala u današnjoj južnoj Ugarskoj, pod vlašću Avara. Kad je 602 god., posle smrti cara vizantiskoga Mavrićija, sva vizantiska vojska povučena sa Balkana i odvedena u rat protiv Persije, ostalo su severne državne granice na Balkanskom Poluostrvu neposednute. Tada su preko Dunava i Save, i slobodni Sloveni sa donjega Dunava i Avari sa svojim Slovenima, sve češće i sve u većim masama počeli prelaziti na Balkansko Poluostrvo. Onda su se oni počeli postepeno i naseljavati na Balkanskom Poluostrvu, istrebljujući ili potiskujući pred sobom romanske starosedeoce.
Naseljavanje srpskih plemena u zemljama u kojima Srbi danas stanuju, vršeno je još mnogo intenzivnije posle avarskog poraza pod Carigradom (626 god.), kada je avarska država bila oslabila te nije mogla više sprečavati iseljavanje svojih podanika. Tako su srpska plemena u gustim masama naselila sredinom VII veka Bosnu i Hercegovinu, Srbiju, južnu Dalmaciju, Crnu Goru, Staru Srbiju i severnu Makedoniju. Vizantija, kojoj su pripadale sve te pokrajine, bila je u to doba oslabljena velikim i teškim ratovima u VI veku i zauzeta borbom protiv Persijanaca u VI i VII veku, te nije imala snage, da te pokrajine odbrani.
Srbi [verovatno greška, misli se na Slovene, prim. Projekat Rastko] su još u staroj svojoj otadžbini bili podeljeni na plemena, koja su imala svoju zasebnu organizaciju, svoju vojsku, svoje plemenske starešine i t. d. Svako od tih plemena živelo je svojim zasebnim životom; veze su među njima bile žive, ali je do veće zajednice teško i retko dolazilo. Taj plemenski život ostao je u glavnom isti i u novoj otadžbini. Sva plemena srpskoga [verovatno isto kao gore, prim. PR] naroda imala su svoja zasebna plemenska imena, ali su se već vrlo rano izdvojila osobito dva plemena, koja su se, verovatno, od početka istakla svojim fizičkim i intelektualnim osobinama, a možda i svojom organizacijom i geografskim položajem. Ta dva plemena počela su okupljati oko sebe okolna srodna plemena i na taj način stvarati veću zajednicu. Jedno od tih plemena bili su Hrvati, negde u severo-zapadnim krajevima Balkanskoga Poluostrva; drugo pleme su bili Srbi, naseljeni negde između Ibra i Lima. Treće središte oko koga su se skupljala u državnu zajednicu slovenska plemena, osnovali su u poslednjoj četvrtini VII veka Bugari.
Kad su Srbi došli na Balkansko Poluostrvo trebalo je da prođe dosta vremena, dok su se privikli novim prilikama, novom terenu i novom životu. O životu srpskoga naroda na Balkanskom Poluostrvu skoro za čitav vek i po nije gotovo ništa poznato. Zna se samo da su u drugoj polovini VII veka srpska plemena bila primorana da priznaju vizantisku vrhovnu vlast, ali su zadržala svoju oblasnu i plemensku samoupravu.
Početkom IX veka, međutim, opaža se jača težnja za grupisanjem u veće jedinice. Možda se ta težnja javila zbog opasnosti, koja je sada počela pretiti sa više strana, a možda i stoga što je svest o zajednici počela da ovlađuje. Ali je još i u to doba bilo vrlo malo ljudi, koji su uviđali zajedničke interese svih srpskih plemena i osećali potrebu zajedničkoga rada. Tako je posavski knez Ljudevit, kada je u drugoj desetini IX veka ustao bio na Franke, koji su bili u to doba zauzeli severo-zapadne krajeve Balkanskoga Poluostrva, napušten bio od ostalih srpskih plemena te je morao podleći nadmoćnoj sili Franaka. Srpski knezovi u Bosni čak su aktivnim učešćem pomogli Francima da savladaju Ljudevitov pokret.
Ali se odmah posle toga javio ozbiljan pokret za slobodu među srpskim plemenima u vodopađi Tare, Lima, Pive i Ibra. Kada su, naime, u trećoj desetini IX veka počeli u srpske zemlje stizati glasovi o porazima vizantiskim u borbi protiv Saracena, onda su se neka srpska plemena digla na oružje protiv Vizantije. Kako je vizantiska vlast u taj mah bila zastupljena hrišćanskim sveštenicima, jer se smatralo da je primanje hrišćanstva jedan od prvih uslova podčinjenosti, mislili su srpski ustanici da prvo treba ukloniti te prestavnike vizantiske vlasti. Tako su na srpskih zemalja proterani hrišćanski misionari i uklonjeno je sve što je bilo prestavnik hrišćanstva i vizantiske vlasti, i ono što je faktički i ono što je formalno značilo zavisnost od Vizantije. Vizantija, međutim, zauzeta sva teškom borbom sa Saracenima, nije imala u taj mah ni snage ni vremena da spreči proklamovanje srpske nezavisnosti ili da je, kada je već bila proklamovana, uništi.
Ali obrazovanje srpske države nije išlo u račun ni Bugarima. Stoga su oni odmah napali na novu srpsku državu. Opasnost je za Srbe bila bez sumnje velika, jer je trebalo odbijati napadaje dobro organizovane i dobro izvežbane bugarske vojske. Ali su šume i planine, štitile one hrabre brđane, koji su tada prvi put branili svoju slobodu, i posle borbe, koja je trajala tri godine, neprijatelj je bio suzbijen. Kada su, naskoro posle toga, Bugari ponovo udarili na Srbe, bili su opet odbijeni od srpskih granica. Tako je prva srpska država pokazala odmah u početku svoga života mnogo žilavosti i sposobnosti za život i za borbu.
Ta prva srpska država nije međutim dugo trajala. Kada su u poslednjoj desetini IX veka nastale u državi dinastičke borbe, pošlo je bugarskom caru Simeunu za rukom da pokori gotovo sve srpske dinaste. Ali se srpski narod neobično žilavo borio protiv bugarske vlasti i naskoro posle smrti Simeunove, pošlo je za rukom Časlavu da oslobodi gotovo sve srpske zemlje i da ih skoro sve pod svojom vlašću ujedini (930 god.).
Časlav je, pomognut od Vizantije, uspeo da suzbije sve posebno težnje pojedinih srpskih dinasta i plemena i da osnuje veliku državu, koja je dopirala od Save i Dunava i od Cetine i Bojane skoro do Morave. Prvi put se onda znalo i čulo za srpski narod i snažnu srpsku državu. Časlavljeva država je prva okupila u jednu zajednicu gotovo sva srpska plemena i gotovo sve srpske zemlje. Ali je vreme vladavine Časlavljeve bilo i suviše kratko, da potpuno uništi posebne težnje pojedinih oblasti i plemena i pojedinih dinasta. Tako su se odmah posle njegove smrti (960 god.), čim se osetilo da nema više one čvrste ruke, koja je držala sve u zajednici, pojedine oblasti počele izdvajati. Na severu se odvojila Bosna i počela je stvarati uslove za obrazovanje samostalne države; u primorju su takođe neke oblasti počele živeti samostalnim životom.
