Istorija estetike 1

13.06.08

Poezija je u neku ruku prikrivena filozofija. Ona samo drugačijim sredstvima saopštava istu onu smisaonost kao i filozofija i u tom pogledu se uzajamno dopunjuju.

U Filozofskoj biblioteci „Službenog glasnika” iz Beograda ovih je dana objavljena knjiga „Istorija estetike” univerzitetskog profesora estetike, književnog kritičara, esejiste i prevodioca Radoslava Đokića. Ovo je prvi tom obimnog dela na kojem profesor Đokić godinama radi, u želji da našoj kulturi podari autentični pregled istorije estetike, kakav nismo do sada imali.

Radoslav Đokić je deset godina uređivao teorijski časopis „Kultura”, bio je predavač savremene jugoslovenske književnosti na Jagelonjskom univerzitetu u Krakovu, istraživač u Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka, profesor Teorije kulture i Estetike na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Gostujući je profesor na Fakultetu dramskih umetnosti na Cetinju i na Pozorišnoj akademiji u Tuzli. Napisao je više od 200 članaka i studija, kao i knjige „Prožimanja kultura”, „Kultura u društvenom životu”, „Vidovi kulturne komunikacije”, „Poljska teorija kulture”, „Znak i simbol”. S poljskog jezika je preveo, između ostalih, dela Romana Ingardena „O saznanju književnog umetničkog dela” i „O književnom delu”, Antonjine Kloskovske „Masovna kultura”, Zigmunda Baumana „Kultura i društvo”, Roha Sulime „Antropologija svakodnevice”, Bogdana Suhodolskog „Tri pedagogije”, Zbignjeva Gavrik-Čečota „Istorija filmskih teorija”...

Šta je za Vas predmet estetike?
Pod estetikom podrazumevam sve ono što je u sistemu mišljenja viđeno kao međusobno na stvaralački način suprotstavljeno, sve one kategorije koje u sebi sadrže tvoračku moć, sve što je podsticajno za mišljenje, za sagledavanje i razumevanje sveta. Lepo je samo jedna od tih kategorija; ništa više od duše, tela, dobrog, korisnog, broja, harmonije, zemlje, vode, vatre, vazduha, kosmosa, vremena, prostora, materije, atoma, mitosa, religije, boga, igre, obrazovanja, čulnosti, umetnosti, umetničke kritike te, konačno, svega onoga što se manifestuje kao oblik i sadržaj. Estetika, dakle, posebno cilja na suprotstavljenosti između delova koji čine celinu i načina na koje se te suprotstavljenosti prevazilaze. To što, na primer, estetiku zanimaju duša i telo samo je deo onoga što ona hoće konačno da sazna, a to je njihova unutrašnja borba koja rađa živo biće, posebno ljudsko biće sa svojom dramom neizvesnosti, privremenosti i prolaznosti, ali i sa jasnim ciljevima, otvorenim perspektivama.

Koliko je pitanje poezije bilo presudno za uočavanje estetskog kao posebnog pojma?
Kako nas Hajdeger u „Mišljenju i pevanju” obaveštava, za Herderlina je poezija „najnevinija od svih zanimanja”, ali se služi jezikom kao sredstvom koje je „najopasnije od svih dobara”, jezikom koji „daje svedočanstvo o onom što on, čovek, jeste”. Ne govori li o tome i sama estetika pitajući se o onom što ona, umetnost, jeste. Na tom polju se poezija i estetika ne samo susreću nego i prožimaju, dopunjuju i poistovećuju, te se tako dospeva do onog Parmenidovog „... jer isto je misliti (kao) i biti”, dakle, do esencije i egzistencije. Otuda je teško odrediti gde započinje i gde se završava poezija, a gde poetika, odnosno estetika. Poezija je u neku ruku prikrivena filozofija. Ona samo drugačijim sredstvima saopštava istu onu smisaonost kao i filozofija i u tom pogledu se uzajamno dopunjuju.

Da li su umetnost i uživanja u njoj radost života?
Radost života svakako, ali i bogaćenje čovekovih saznajnih moći, sticanje novih intelektualnih iskustava. Umetnost nas oslobađa mnogih unutarnjih napetosti, strepnji i neizvesnosti. To Aristotel naziva njenim katarktičkim svojstvom što je, svakako, samo jedno od njenih svojstava. Ali, ako tu ulogu obavi do kraja, onda su uveliko stvorene povoljne okolnosti da se doživi ono što ste nazvali radost života. A malo li je to da se čovek prepusti umetnosti i da uživa u njoj?

Šta je činilo pojam lepog u antičko doba? Kako su ga definisali stari Grci?
U antičkoj estetici lepo je jedna od centralnih kategorija. Ali, ne ni jedina ni najvažnija. Za stare Grke lepo je u prvom redu bilo moralno lepo, ali su lepo videli i u prirodi i u umetnosti i u svemu što se odlikovalo skladom i harmonijom. Oni lepo i ružno nisu uzimali kao dve suprotstavljene kategorije. Apolon je oličenje lepote i zauzima zavidno mesto među bogovima. Hefest je hrom i ružan ali je takođe smešten na važno mesto među bogovima. Doduše, među htonskim bogovima, ali to ne umanjuje ni njegov ugled ni njegovu moć. Dakle, nalazili su mesta i za lepo i za ružno.

Šta taj pojam znači danas?
Tokom vremena pojam lepog je doživljavao mnogobrojne metamorfoze. U jednoj etapi razvoja estetike čak se išlo i do negiranja lepog kao estetički relevantnog. Danas je on prihvaćen ali je u velikoj meri relativizovan i postao toliko disperzivan i partikularan da se jedva nazire u mnoštvu pojava kojima je savremeni svet preplavljen. Danas lepo sve više gubi svoju „auru” utapajući se u svakodnevno, čime se banalizuje. Estetika ima zadatak da taj pojam redefiniše i da mu odredi novi smisao.

Šta mislite o istorijama lepote i ružnoće koje je napisao Umberto Eko?
Umberto Eko je, svakako, centralna figura savremene estetičke misli. To je i autentičan i provokativan mislilac kojem nisu promakle ni kategorije lepog i ružnog. Podsetimo se samo njegove sažete i podsticajne knjige o srednjovekovnoj estetici i lepom. I on je, slično Teodoru Adornu, uverenja da se lepo rodilo u ružnom, a ne obrnuto. Za razliku od Adorna, on lepo smatra produktivnim za estetiku.

Šta čini modernu estetsku svest?
Od antike do danas estetika je doživljavala različite preobražaje i pred nama se danas nalazi razvijena naučna disciplina iz koje se izliva golema energija podstičući i bogateći estetičko iskustvo i estetičku svest bez koje se ne bi mogli razumeti i objasniti kako postojeći tako i nastajući umetnički sadržaji i vrednosti, niti prodreti u samo biće umetnosti. Samo pomoću razvijene estetičke svesti mogu se pronaći i primeniti pouzdani kriterijumi vrednovanja i pomoću njih oceniti konkretna umetnička dela.

Anđelka Cvijić