UMBERTO EKO italijanski je pisac, filozof, esejist i lingvista. Jedan od najznačajnijih mislilaca našeg doba rođen je u Alesandriji, u italijanskoj provinciji Pijemont. Redovni je profesor semiotike na Univerzitetu u Bolonji. Slavu je stekao romanom Ime ruže (Il nome della rosa, 1980), po kojem je snimljen i kultni film. I ostali njegovi romani naišli su na sjajan prijem kako kod publike tako i kod kritike. Usledili su: Fukoovo klatno, Ostrvo dana pređašnjeg, Baudolino, Tajanstveni plamen kraljice Loane, Praško groblje. Od ilustrovanih izdanja, najpoznatije su svakako Istorija lepote i Istorija ružnoće, neizostavne u svakoj dobroj biblioteci.
Filozofi i umetnici su u svakom veku davali definicije lepog; tako je, zahvaljujući njihovim svedočenjima, moguće rekonstruisati istoriju estetičkih ideja kroz vreme. S ružnim je bilo drukčije, ono je većinom bilo definisano u suprotnosti s lepim, ali mu nikada nisu posvećivana opširna izlaganja, već samo sporedne i uzgredne napomene. Ako istorija lepote može da se posluži iscrpnim nizom teorijskih svedočanstava, iz kojih se može izvesti zaključak o stilu određene epohe, istorija ružnoće će uglavnom morati da traži sopstvene pisane dokaze u vizuelnim ili verbalnim prikazima predmeta ili osoba koje su na neki način poimane kao „ružne”.
Istorija ružnoće i istorija lepote ipak imaju neke zajedničke odlike. Pre svega, mi možemo samo da pretpostavimo da su ukusi običnih ljudi odgovarali ukusima umetnika njihovog vremena. Kada bi neki posetilac iz svemira ušao u muzej savremene umetnosti, video ženska lica koja je naslikao Pikaso i čuo da ih posetioci smatraju „lepim”, mogao bi da stvori pogrešnu predstavu kako u svakodnevnom životu ljudi našeg vremena smatraju lepim i poželjnim ženska stvorenja s licem nalik onom koje je slikar prikazao. Ipak, ovaj posetilac iz svemira mogao bi da ispravi svoje mišljenje ako bi posetio neku modnu reviju ili izbor za mis sveta, gde bi video da se slave drugi modeli lepote. Međutim, za nas je to nemoguće; posećujući sada već davne epohe, ne možemo da proverimo jesmo li u pravu, ni po pitanju lepog, ni po pitanju ružnog, jer su nam o tim vremenima ostala samo umetnička svedočanstva.
Još jedna odlika, zajednička i za istoriju ružnoće i za istoriju lepote, jeste da se moramo zadržati na praćenju ove dve vrednosti u civilizaciji Zapada. Od prastarih civilizacija i naroda koje nazivamo primitivnim, ostala su nam samo umetnička dela, ali ne raspolažemo teorijskim spisima koji bi nam rekli da li su ona bila namenjena tome da izazovu estetski užitak, religiozni strah ili veselost. Obredna afrička maska zapadnjaku može izgledati jezivo – za domoroca bi, međutim, mogla predstavljati blagonaklono biće.
Obrnuto, pripadniku neke vanevropske religije mogla bi izgledati neprijatno slika izbičevanog, krvavog i poniženog Hrista, čija bi prividna telesna ružnoća kod hrišćanina izazvala saosećanje i potresenost.
U slučaju drugih kultura, bogatih pesničkim i filozofskim spisima, kao što su, na primer, indijska, japanska ili kineska, vidimo slike i oblike ali, u prevodu književnih ili filozofskih stranica, skoro uvek je teško utvrditi u kojoj meri se izvesni pojmovi mogu poistovetiti s našim, iako nas je tradicija navela da ih zapadnjačkim terminima prevodimo kao „lepo” ili „ružno”. Ako bi ti prevodi i bili verodostojni, ne bi bilo dovoljno znati da se u određenoj kulturi lepim smatra nešto što iziskuje, na primer, proporciju i harmoniju. Šta se, zapravo, podrazumeva pod tim terminima? Njihovo značenje se menjalo i tokom istorije Zapada. Samo ako uporedimo teorijske tvrdnje sa slikom ili arhitektonskom građevinom iz istog doba, primećujemo da ono što je smatrano srazmernim u jednom veku, u drugom već nije uzimano za takvo; govoreći, na primer, o srazmeri, srednjovekovni filozof bi mislio na dimenzije i oblik gotičke katedrale, dok bi renesansni teoretičar mislio na hram iz šesnaestog veka, čiji su delovi bili uređeni prema zlatnom preseku – a proporcije katedrala su renesansnim ljudima izgledale varvarski i, upravo, „gotički”.
Pojmovi lepog i ružnog odnose se na razne istorijske periode i razne kulture i, da citiramo Ksenofana iz Kolofona (prema Klimentu Aleksandrijskom, Stromata, V, 110): „Kad bi volovi i konji i lavovi imali ruke i mogli da slikaju rukama i da stvaraju umetnička dela kakva stvaraju ljudi, nalik konjima konj bi predstavio bogove, a nalik volovima vo, a njihova tela bi načinili po svojim obličjima”. U srednjem veku Đakomo da Vitri je hvaleći Lepotu sveg božjeg dela (Libri duo, quorum prior Orientalis, sive Hjyerosolimitanae, alter Occidentalis istoria) pretpostavljao da se „kiklopi, koji imaju samo jedno oko, verovatno čude onima koji imaju dva, kao što se mi čudimo i njima i stvorenjima s tri oka... Etiopski crnci su nam ružni, ali oni najlepšim smatraju onog koji je među njima najcrnji.”
