01.01.00
Politika
08.04.2000.
Savremena proza
Logika sna
Izuzetan prijem kritike, na koji su prozne knjige Nemanje Mitrovića (1960) naišle početkom i tokom osamdesetih, smenio je, skoro neopoziv, zaborav od strane iste u devedesetim.
Možda najbitniji razlog tome jeste činjenica da u nekoliko poslednjih knjiga ovaj autor, ne odstupajući od svoje početne zamisli o hermetičnim proznim strukturama na granicama poetskih i oniričnih aglomeracija slika i poigravanja sa iluzijama nesvesnog saznavanja stvari, praktično ispisuje već ispisan vlastiti rukopis.
Nedavno izašle Mitrovićeve "Izabrane priče" predstavljaju jedan reprezentativan izbor iz njegovih sedam proznih knjiga, koji se, unoseći nešto koncepcijskog reda u njihov redosled i sadržaj, otkriva svom čitaocu kao dosledna i samosvojna literarna avantura. Bivajući izborom, a valjano reprezentujući celinu autorovog književnog opusa, ova knjiga, upravo zahvaljujući svojoj koncepciji, pokazuje koherenciju celovitosti i donosi novi uvid u dosadašnji Mitrovićev prozni rad.
Nizovi snoviđenja
Često na samim rubovima žanra, između osnovnih i okvirnih proznih faktura i elemenata pesničke ekspresivnosti, mnoštva metonimijskih i sinestezijskih oneobičavanja u kojima se onirično, iracionalno i začudno legitimišu kao pozornice pripovedanja, Mitrovićevi prozni tekstovi su svoje polje smislenosti, najčešće, omeđavali u pozicijama neposredno ispred intrige fabule i u vidokruzima imaginativnosti deteta.
U njima slapovi nadrealnih slika ili nizovi snoviđenja jesu prostor u kojem egzistencijalnu jezu sabija glas naratora. U jednoj posebnoj vrsti antropološke potrage, praćene iracionalnim zatamnjenjima unutar koda sna, kao i pozicioniranju fokusa pažnje na elementarne senzacije, koje od teksta često čine kolekcije utisaka, prikazuje se razdešenost bića postavljenog spram neuhvatljivog središta sveta.
Lišavajući se suvišnih tekstova, pa i svojih manje uspešnih knjiga, Mitrović ovaj izbor priča realizuje u pet celina, smislenih proznih krugova, koje karakterišu filigrantski precizne promene pozicija pripovedača. Njihov raspored, pak, ne odražava hronološki red izlaska pojedinih knjiga iz kojih je većina priča, već mogući kružni redosled tih pripovedačevih mena.
Poglavlje "Pesme iz mora" donosi priče koje u doslovnom fantastičarskom okviru, logikom sna i sanovnika, teže da vrate misao čitaoca u predele primordijalnog krika, da varljivo ožive stanje nedovoljno izdiferenciranih senzacija vraćajući biće na elementarnost najneposrednijeg doživljaja prirode. Logičan nastavak, u sledećem poglavlju, "Rase pre potopa", nalazi se u poziciji pripovedanja određenoj obzorjem konkretizacije sveta, obredima i prapočecima mitskog vremena, ali i njihovim nadrealnim konotacijama.
Korišćenje tradicionalnih struktura pripovedanja, oneobičenog tzv. slikovnim pismom i, katkad, halucinantnom slikovnošću, karakteriše priče središnjeg poglavlja, "Priče za oči", u kojima se vizija sveta definitivno sastavlja, ali i tu kao sumnja spram sveta. Popisujući različite varijante čarolija sadašnjosti, rugajući se pozitivističkom mišljenju, Mitrović ovde ispisuje svoje najkomunikativnije priče u kojima konkretne istorije stvaranja sveta paralelizuje sa ličnom dramom pojedinca koji u tom stvaranju gubi sebe.
Barokne slike
Vraćanje sebi, pak, podrazumeva prepoznavanje rasutosti sveta viđenog u nizu postapokaliptičnih maketa iz poglavlja "Crno beli san". Svet pojavnosti junaka, koji su bačeni u jedan fantastičarski model svetskog, u prostor iz koga nema izlaza, ovde se smenjuje sa fantazmima smrti. Završno poglavlje, "U znaku ribe", iz pozicije dečije percepcije, a i nizom baroknih slika i simbola, vraća nas na početak, u snoviđenja koja pozicioniraju kako biće, tako i tekst. Logikom sna, alogična i atemporalna, traje stvarnost kao bajkovita vizija detinjstva.
Utisak čitaoca je da ovako organizovane "Izabrane priče" Nemanje Mitrovića pokazuju njegovo celokupno pripovedanje kao jedan projekat i tako čine jednu konačnu strukturu koja se preporučuje za buduća razmatranja ovog književnog opusa.
Istovremeno, ta njena konačna forma, okamenjenost takoreći, ukazuje na potrebu autora da u budućnosti, ukoliko želi da ostvari isti nivo književne relevantnosti, mora umnogome da izbegne zamke pisanja unutar ovih unapred zadatih i prepoznatljivih literarnih koordinata.
Nenad ŠAPONJA
