Scenario za san

14.10.03

Nemanja Mitrović, rođen u Parizu 1960. godine, trenutno živi u Amsterdamu, jedan je od najznačajnijih srpskih pisaca srednje generacije. Ovih dana u Biblioteci Grada Beograda, otvorena je njegova samostalna izložba dvadesetak slika rađenih tehnikom ulje na platnu, koje na neki način odražavaju njegovo“ unutrašnje stanje i osećanja zbog koga i pišem“, kaže Mitrović.

Posle dugo vremena ponovo ste u Beogradu?
- Iz Beograda sam pobegao pre desetak i više godina kada sam bio načisto da će se desiti ono što se desilo. Posle desetak godina odsustva, otvorio sam izložbu svojih slika i objavio novu knjigu „Scenario za san“ i to je na neki način moj povratak pre onog stvarnog koji će se desiti u skorijoj budućnosti.

I kako Beograd sada izleda u odnosu na Amsterdam, veliki svet u odnosu na nas?
- U Amsterdamu je sve do te mere čisto i dovedeno pod konac tako da je na kraju i raspoloženje pod konac. Na jednoj strani sveta je reč o mrtvom moru dok je na drugoj, ovoj našoj, stalno u toku oluja, brodolm. Naš egoizam je brutalan dok je njihov u rukavicama, fin. Tamo su stabilne ekonomske okolnosti u kojim bogati kupuju svoje roblje koje zadovoljno ćuti, ovde su i dobrostojeći nezadovoljni. Tamo ljudi uglavnom opslužuju stvari, ovde se ipak još uvek služe njima.

Vaše pisanje je formalno gledano neka proza pisana pezijom, zašto baš tako?
- Nije reč o nekom naročito novom postupku. Naše pisanje - Ugričićevo, Pištalovo i moje - Aleksandar Jerkov je nazvao novim arhaizmom i to je bio dosta tačan naziv. Reč je o prastarom načinu izražavanja, mnogo starijem od tipičnog evropskog dramskog izržavanja u kome se stvara iluzija stvarnosti gde se, kao na primer u „Karamazovima“, navija za junaka. Taj stariji način pisanja su bajke bez obzira iz kog dela sveta dolaze u kojima je jako prisustvo fantazije i stilizovane stvarnosti.

U vašoj generaciji pisaca, u koju spada i Svetislav Basara, nije bila disidenata kao što je bilo pre vas?
- Izuzev Basare koji je koketovao sa disidentsvom, mi smo svoje opaske uglavnom upućivali civilizaciji. Čak se i Basarina kritika više odnosila na vampira koja je, čini mi se, imala smisla. Basara je, naime, razbijao magiju Tita koji nije bio samo doživotni, već i posmrtni predsednik Jugoslavije, imajući u vidu ono kolektivno predsedništvo. S druge strane, mi kao generacija koja je odrasla u miru i bez tenzija, ne znajući šta će nas snaći, iz tog vremena pamtimo lagodan život, besplatno lečenje i školovanje. Mogli smo da putujemo, imali smo Bitef i Bemus i imali smo najbolji školski TV pogram na svetu.

Postoji fama u uskim krugovima pasioniranih i provernih poznavlaca književnosti da ste vi uticali na Milorada Pavića. Šta je tu istina?
- To se ne bi moglo tako reći, iako je naše uvažavanje uzajamno. Pavićeve knjige sam kupovao i delio ljudima dok su u hrpama stajale netaknute po knjižarma, pre nego što se pojavio „Hazarski rečnik“. U stotom broju „Književne reči“ je na jednoj strani objavljena moja a na drugoj Pavićeva priča „Ruski hrt“. On je nesumnjivo uticao na mene. Moguće je, dakle ne kažem da jeste, ali moguće je da sam ja na njega uticao svojom knjigom „Rase“ koju sam mu poklonio godinu dana pre pojavljivanja „Hazarskog rečnika“. U mojoj knjizi, naime, čija je kompozicija bila nešto između mitologije i enciklopedije, ja sam o životu životinja pre potopa govorio hipotetički i u odrednicama. Tu sam izmišljao, recimo, da dabrovi pale vatru, da pelikani u svojim mehurima nose vazduh dok lete ispod vode, da kamile pamte gradove koje su zavejale pustinjske oluje i tako dalje. Dakle, moguće je da je to poslužilo Paviću ili bio okidač da on svoje hronološki poređane naučne beleške o Hazarima smesti u jedan novi oblik.

Da li je i na vašim slikama reč o sličnoj stvari, tom mešanju nivoa realnsti?
- Mi smo kamen međaš realnosti, mi smo biće koje je neprestano na granici i da nije tog unutrašnjeg ne bismo ni bili biće. Mi spoljašnjost ne vidimo tačno onako kakva je, već je uvek reč o našoj iterpretaciji realnosti u koju se potom meša sve ono što čoveka može snaći, od lepih do ružnih doživljaja, običaja.

Željko Jovanović