glava prva
TUĐINSKI PRINC
Nekada davno, u pustinjskoj kraljevini Mirađi, živeo je mladi princ koji požele očev presto. Nije imao prava na njega, ali beše uveren da mu je otac slabašan vladar i da bi on bio mnogo jači. Stoga je presto preuzeo silom. U jednoj jedinoj krvavoj noći, sultan i prinčeva braća padoše pred mačevima mladog princa i tuđinske vojske koju je predvodio. Kad je zora svanula, on više nije bio princ. Bio je sultan.
Za mladog se sultana znalo da žene uzima za svoj harem isto kao što je zemlju uzeo: silom.
U prvoj godini njegove vladavine, dve mu takve supruge dadoše sinove pod istim zvezdama. Jedna mu žena beše devojka u pesku rođena. Sin je njen pustinji pripadao. Druga beše devojka preko mora rođena, u kraljevini zvanoj Siča, na palubi lađe odgajana. Njen sin nigde nije pripadao.
Ali sinovi njihovi ipak odrastaše kao braća, dok ih majke štitiše od svega od čega dvorski bedemi nisu mogli. Neko je vreme u sultanovom haremu sve dobro teklo.
Sve dok prva žena nije ponovo rodila, ali ovoga puta dete koje nije pripadalo njenom mužu ? kći džinijevsku, neprirodne boje kose i neprirodnog žara u venama. Zbog ženinog izdajničkog prestupa, sultan je sav svoj bes iskalio na njoj. Umrla je pod žestinom njegovih udaraca.
Gnev sultanov beše toliki da nije ni primetio da mu je druga žena pobegla s dva sina i džinijevskom kćerkom, davši se preko mora u kraljevinu Siču, iz koje ju je onomad i oteo. Tamo bi se njen sin, tuđinski princ, bar mogao praviti da tom mestu pripada. Ali pustinjski princ nije mogao da se pretvara na isti način; bio je tuđin u toj zemlji kao što je njegov brat bio u njihovoj otadžbini. Nijednom princu pak nije bilo suđeno da tamo dugo ostane. Uskoro obojica napustiše Siču uputivši se na otvoreno more.
Neko vreme, dok su im lađe, dolazeći niotkuda, plovile posvuda, braći je dobro išlo. Jedrili su od jedne strane obale do druge, podjednako pripadajući svakome od tih mesta.
Sve dok im se jednoga dana pred pramcem lađe nije opet pojavio Mirađi.
Videvši svoju zemlju, pustinjski se princ prisetio kojem mestu zaista pripada. I upravo je na toj, njima znanoj obali, ostavio za sobom lađu i svoga brata. Premda je pustinjski princ zamolio brata da mu se pridruži, tuđinski princ ne htede. Očeve su mu se zemlje činile puste i jalove, te nije mogao da dokuči čime to njegovog brata toliko privlače. I tako im se i putevi raziđoše. Tuđinski se princ još neko vreme držao mora, potajno kipteći od besa što mu je brat odabrao pustinju umesto mora.
Naposletku svanu i taj dan kad tuđinski princ više nije mogao da izdrži razdvojenost od brata. Vrativši se u pustinje Mirađija, on otkri da ih je brat njegov potpalio vatrama pobune. Pustinjski princ besedio je o stvarima slavnim, zamislima vajnim, o jednakosti i blagostanju. Bio je okružen novom braćom i sestrama što voleše pustinju isto koliko i on. Sad već beše poznat kao Princ Pobunjenik. To ga nije sprečilo da raširenih ruku dočeka čoveka koji mu čitavog života beše bratom.
Pobunjenicima je neko vreme dobro išlo.
Dok se nije pojavila neka devojka. Devojka zvana Plavooki Bandit, u pesku rođena, u pustinji veštine izbrusila plamteći svim njenim žarom. I tako je tuđinski princ prvi put shvatio šta je to njegov brat toliko voleo u pustinji. Tuđinski princ i Plavooki Bandit pređoše pesak skupa, pa se upustiše u slavnu bitku za grad Fahali, u kojem busiju zauzeše sultanovi strani saveznici.
Upravo u toj bici za Fahali pobunjenici osvojiše prvu veliku pobedu. Odbranili su pustinju od sultana koji bi ih sve žive spalio. Oslobodili su i demđija, još jedno dete džinijevsko, koje sultan htede da pretvori u oružje protivno njegovoj volji. Ubili su i mladog zapovednika, brata svoga, koji htede krv prolivati da bi osvojio naklonost oca svoga, sultana. Prekinuli su i sultanov savez sa strancima koji desetlećima pohodiše pustinju. Pobunjenici, pritom, i sami osvojiše deo pustinje za sebe.
Priča o bici za Fahali brzo se proširila. A s njom se proširiše i vesti da je pustinja opet slobodna da je neko drugi preuzme kao plen. Jer pustinja Mirađija beše jedino mesto na kojem su stare mađije i nove naprave mogle obitavati zajedno. Jedina zemlja koja je mogla da niže novo oružje dovoljno brzo da opremi ljude za borbu u velikom ratu što izbi među narodima severa.
Nove se oči s tuđinskih obala okrenuše ka Mirađiju, i to oči halapljive. Nove se vojske spustiše na pustinju, dolazeći sa svih strana, sve redom nastojeći da uspostave novi savez, ili svoju vlast u zemlji. Dok su dušmani tako spolja nagrizali sultanove granice držeći njegovu vojsku zaokupljenom, pobunjenici stadoše iznutra zauzimati grad za gradom, otimajući ih iz sultanovih šaka i privlačeći narod na svoju stranu. Neko vreme dobro je išlo i pobunjenicima, i Plavookom Banditu, i tuđinskom princu.
Sve dok Princ Pobunjenik nije počeo da gubi prevagu u ratu. Dvadesetak pobunjenika izgubio je u zamci postavljenoj za njih u pustinji, u kojoj ih opkoliše i brojčano nadjačaše. Jedan od gradova podiže se protiv sultana, kličući usred noći ime Princa Pobunjenika. Ali oni koji ugledaše narednu zoru, ugledaše je bledim pogledom mrtvih. I sam Plavooki Bandit pade pred metkom u bici u planinama, gadno ranjen i na ivici smrti. I tada su se, prvi put otkad se niti njihovih priča zapetljaše, putevi tuđinskog princa i Plavookog Bandita razišli. Dok je Plavooki Bandit pokušavao da sačuva živu glavu, tuđinski princ je poslat na istočni obod pustinje. Na mesto gde se utaborila vojska iz Siče. Tuđinski princ tu ukrade uniformu, da bi ušetao u sičanski tabor kao da njemu i pripada. Nije mu bilo teško pošto više nije delovao kao tuđin. Stajao je uz njih dok su se borili protiv sultanovih snaga, potajno špijunirajući za Princa Pobunjenka.
Neko vreme mu je dobro išlo, skrivenom među stranom vojskom.
Sve dok nije pristigla poruka iz suparničkog tabora u rukama glasnika obučenog u zlatne i bele sultanove boje s mirovnim barjakom.
Tuđinski princ je bio spreman da ubije ne bi li iz te poruke saznao vesti o svojima, ali nije bilo potrebe. Bilo je opšte poznato da govori pustinjskim jezikom. Pozvali su ga u šatru sičanskog vojskovođe da prevodi razgovor između sultanovog izaslanika i sičanskog, pri čemu nijedan od njih nije znao da im je on obojici neprijatelj. Prevodeći, doznao je da sultan traži prekid borbe. Dojadilo mu je krvoproliće, poručio je. Spreman je da pregovara. Tuđinski princ je saznao da je vladar Mirađija sazvao sve strane vladare k sebi da porazgovaraju o novom savezu. Sultan je pozvao svakog kralja, kraljicu, cara ili princa koji potražuju njegovu pustinju da dođu na dvor i kažu šta imaju.
Poruka je narednog jutra otišla i do sičanskog cara. I puške utihnuše. Borbe su obustavljene. Uslediće pregovori. Pa onda i mir između sultana i osvajača. A bez potrebe da motre na obale, oči pustinjskog vladara opet će se okrenuti ka unutrašnjosti.
Tuđinski princ je shvatio da je vreme da se vrati svom bratu. Njihova će pobuna uskoro prerasti u rat.
