Izlazak iz zamka

14.04.12 e-novine.com

Priče tranzicijskog realizma su posvećene onome što čini srpsku varijantu prelaska iz deklarativno besklasnog u klasno društvo – od zavere ćutanja karakteristične za sve neslobodne i podaničke sredine kakva je Srbija oduvek bila i ostala, preko tranzicione pravde, odnosno pokušaja da se zločini procesuiraju, zločinci kazne, a žrtvama obezbedi dignitet, ili emigracije koja je nekima majka a drugima maćeha i, konačno, do slike beogradske tranzicije kroz prizmu strelovitog uspeha i pada mladog TV voditelja. Sve što Obradović kaže zaista stoji, njegovoj ideološkoj poziciji nema šta da se prigovori, međutim pripovedačka pozicija je slaba i neuverljiva

Umetnost, a samim tim i književnost, nije politički korektna, niti je mesto na kojem se bilo kakav ideološki program može sprovoditi u delo, što, naravno, ne znači da je ona lišena ideologije, naprotiv. Svaki put kada se dogodi da ona nadvlada književni izraz, ono što su još ruski formalisti nazivali literarnost, a što bih ovde nazvao kvintesencijom ukupnog doživljaja koji se transponuje iz književnosti u stvaran svet - kada, dakle, gola ideologija, bez književno validne osnove, ostaje dominantan ukus unutar kolača koji predstavlja književno delo, onda ono napušta svet umetnosti i prelazi u bezvrednost, u paraumetnost. Najbolji primer za to su pisci čija je spisateljska veština nedovoljno razvijena te ma koliko nam se svideo ideološki stav iskazan u književnom delu, ne možemo da ga prihvatimo kao uspelo. Ono jeste doseglo zavidan nivo samosvesti, ali prevazići to i od samosvesti napraviti književno relevantan tekst polazi za rukom samo (naj)boljima.
Nova zbirka pripovedaka Saše Obradovića Izlazak iz zamka (Stubovi kulture, 2012) sačinjena je od tri celine: „Priče za ljubitelje tranzicijskog realizma“, „Priče za ljubitelje istorijskih izvora“ i „Priče za moju dušu“. Svaki od tri dela zbirke na neki način je tematski povezan unutar sebe, a svih deset priča povezano je preplitanjem likova i situacija. Kao što im i naziv govori, priče tranzicijskog realizma su posvećene onome što čini srpsku varijantu prelaska iz deklarativno besklasnog u klasno društvo – od zavere ćutanja karakteristične za sve neslobodne i podaničke sredine kakva je Srbija oduvek bila i ostala, preko tranzicione pravde, odnosno pokušaja da se zločini procesuiraju, zločinci kazne, a žrtvama obezbedi dignitet, ili emigracije koja je nekima majka a drugima maćeha i, konačno, do slike beogradske tranzicije kroz prizmu strelovitog uspeha i pada mladog TV voditelja.
Sve što Obradović kaže zaista stoji, njegovoj ideološkoj poziciji nema šta da se prigovori, međutim pripovedačka pozicija je slaba i neuverljiva. Njegova ironizacija protagonista u pričama „Svedok“ i „Prvih pet dana“ je konfuzna i neubedljiva. Rečenica mu je previše ravna, kao da joj nedostaje nekog besa, neke duhovitosti, neke emocije koja bi je pokretala. Kada piše o najpotresnijim stvarima kao što su masovne egzekucije Bošnjaka („Dvesta dvadeset prva žrtva“), on pokušava da nađe modalitete pripovedanja koji umanjuju užas i potresnost scena, ali ta sasvim razumljiva narativna strategija na koncu ispada lišena stava, i na njen rasplet mora da se sačeka u sledećoj priči, „Osvrt na delo Gvozdena Petrova“. To je možda i najbolja priča u zbirci, samo što je Obradović previše zakomplikovao jer je u kraću narativnu celinu smestio događaje i likove kojima bi odgovarao roman. Zgusnuto pripovedanje umanjuje prilično uspeo psihološki portret ćerke ratnog zločinca koja postepeno otkriva ko joj je zapravo bio otac.
Istorijski deo zbirke čine tri priče iz različitih istorijskih perioda. „Razgovori sa Regulom“ bavi se odnosom koji filozof, odnosno mudrac, treba da ima prema aktivnom učešću u politici. Pripovedajući iz ugla epikurejca Kritika, koristeći se prilično modelom Platonovih dijaloga, stvarajući predvidljivu gradaciju i sve to umotavši u prilično izanđalu poruku o slobodama u okviru današnjih crkvenih dogmi, Obradović je propustio priliku da svoj očigledan trud i rad na ovoj priči kruniše nečim efektnijim, iako je i ova priča uz onu o Gvozdenu Petrovu u velikoj meri uspela i pokazuje koliki su mogući dometi ovog pisca. Za razliku od nje, „Spletkaroši“ su bleda kopija Basarinih sotija, lišeni britkosti i duhovitosti, posebno kada se referira na stvari koje su nam svima manje više poznate iz bliže istorije. „Istorija Srba“ je pisana kao neka vrsta SF priče. Ona se začudo bavi jednim manje poznatim vladarom iz prednemanjićke ere, ali ostaje nejasno šta je poruka priče, odnosno koju je motivaciju imao pisac da nam je ispripoveda.
Najslabije priče nalaze se u poslednjem delu knjige koji već samim naslovom, floskulom poznatom iz kafanskog miljea, odbija ozbiljnog čitaoca. Dok se u prethodnim pripovetkama obilato koristio ironijom koja mu je nekad uspevala a nekada naprosto nije polazila za rukom, Obradović sada prelazi u čist kič. Geograf je pripovetka o nenapisanim pričama, što je zanimljiva ideja, ali đorđebalaševićevski dert odnosno kontekst u kojem je izrečena oduzima joj i ono malo nagoveštaja književnosti koje je imala. Danse macabre je priča o pacijentu koji se odlučuje na eutanaziju, i njegovim poslednjim danima. Prepuna bespotrebnog esejiziranja o umetnosti koje priču puni sadržajem na uštrb drame što bi morala da se odigrava u duši pacijenta i čije konture možemo da naslutimo pri kraju priče, ona dotiče onu istu patetičnu žicu koja bi u dobroj književnosti trebalo da ostane netaknuta.
Izlazak iz zamka je sasvim osrednja zbrika priča. Njeni pozitivni ekstremi pokazuju da je Obradović pripovedač sa talentom. S druge strane, njeni negativni vrhovi pokazuju da bi bilo bolje da manje piše za svoju dušu, a više za dušu svoje očekivane publike.

Vladimir Arsenić