Ja kažem ne!

03.09.20 Bookwar

Lako je reći „ne“. Šta je to? Obična reč. Samo jedan slog. Gotovo ništa. Jedan suglasnik posle koga sledi samoglasnik. To može i malo dete. Zapravo, deca veoma brzo nauče da izgovaraju „ne“, a onda počinju da ga ponavljaju u svakoj prilici. Potrebno je samo zrnce hrabrosti i svest o posledicama zbog izgovorenog. Hrabre žene i ništa manje kuražni muškarci trebalo bi svakodnevno da izgovaraju tu malu reč. Čisto zarad odgovornosti prema društvu, čiste savesti, ličnog integriteta i samopoštovanja. A to je jedino što imamo – integritet.

Ipak, uprkos jednostavnoj lakoći i eleganciji to „ne“ nije tako često u našim životima. Čak i ona deca koja na početku često ponavljaju taj slog kasnije, sa zrelošću, sve ređe posežu za njim. Neki na koncu trajno prestanu da izgovaraju ovu reč. Čak je i zaborave.

Sa druge strane, neki drugi nikada ne zaborave da izgovaraju to „ne“. Toliko su uporni u tome da to tvrdoglavo „ne“ postane njihovo obeležje, zadužbina po kojima će ih čovečanstvo pamtiti.

Upravo o tim retkima govori knjiga Ja kažem NE! Danijela Aristarka koju je u srpskom prevodu Bojane Aleksić nedavno objavila izdavačka kuća Službeni glasnik. Možda nije ni čudo što je baš Aristarko odlučio da napiše knjigu o onima koji hrabro kažu „ne“. Rođen je 1977. godine u Napulju, gradu koji baš i nije poznat po lojalnosti i poslušnosti centralnim vlastima. Napolitanci imaju čak i svoj sopstveni, napolitanski, jezik koji je zapravo romanski dijalekat, ali, tiho, nemojte to njima reći, kazaće vam „ne“.

Aristarko je nekada radio kao učitelj, ali sada piše knjige za decu i scenarija za filmove i radio-emisije. Kao dramaturg i pozorišni reditelj dobitnik je mnogobrojnih priznanja za predstave zasnovane na istorijskim događajima. Svoj učiteljski poziv nije u potpunosti napustio već i dalje drži časove kreativnog pisanja za decu.

Knjiga Ja kažem NE! je zbirka kratkih priča o mitskim i istorijskim ličnostima koje su se u jednom trenutku suprotstavile nepravdi ili su „samo“ odlučile da ne odustanu od borbe za svoje ciljeve, ideje i ideale. Iako autor kaže da ova knjiga o slobodi može da se čita slobodno, bilo kojim redom, priče su, ipak, raspoređene od najstarijih vremena do onih koje se dešavaju upravo sada.

Prva priča je tako drevna da je zapravo deo mita, a ne istorije. U pitanju je pripovest o Prometeju koji, ne samo što je od starih grčkih bogova ukrao vatru, već je svojim postupkom inspirisao smrtnike da u vremenu koje sledi i sami iskažu neposlušnost prema autoritetima koji svoju vlast ne zasnivaju na argumentima, već na goloj sili. I naredna priča je deo mita. Ona govori o Orfeju koji je zbog ljubavi koju je osećao prema Euridiki odlučio da kaže „ne“ smrti i da se suprotstavi strašnom bogu Hadu.

Sa pričom o Sokratu izlazimo iz mita i zakoračujemo u istoriju. Sokrat je četiri veka pre Isusa odlučio da žrtvuje svoj život kako bi pokazao ljudima kako valja živeti – ne odričući se svojih ideala i principa. Iz drevne Grčke prelazimo u stari Rim i priču o Spartaku, robu koji je rekao „ne“ robovlasnicima i objavio rat, u to doba verovatno najmoćnijoj imperiji na svetu. Iz Rima prelazimo Sredozemno more kako bi u lavirintu gustih ulica Aleksandrije saznali priču o Hipatiji koja je rekla“ne“ verskom fanatizmu i suprotstavila mu nauku i racionalni um. Priča o suprotstavljanju verskom fanatizmu nastavlja se u nezgodi koju je doživeo Đordano Bruno kada je otkrio da je svemir ogroman i da se u tom beskraju kreće i okreće bezbroj planeta. Ove stvari se, definitvno, neće svideti inkviziciji i njenom sudu.

Deni Didro je u svom radu na Enciklopediji, i to ne bilo kojoj već Onoj Enciklopediji koja će ovaj svet učiniti daleko boljim mestom za život, u jednom trenutku morao da bira da li će reći „ne“ kompotu od trešanja ili istoriji. Istorija je pokazala da je načinio pravi izbor. Šteta za onaj kompot. Smrtna kazna se danas, makar u Evropi, smatra surovom i nehumanom. Međutim nije uvek bilo tako. Nekada je smrtna kazna smatrana normalnom kao, na primer, ona za nepropisno parkiranje. A onda je Čezare Bekarija odlučio da kaže „ne“ smrtnoj kazni. Bili su potrebni milenijumi da neko skupi hrabrost i kaže „ne“ blatnom poreklu čoveka i da u svom kapitalnom delu „Poreklo vrsta“ ponudi neko drugo rešenje. Taj čovek je Čarls Darvin, a njegovo „ne“ i danas mnogi smatraju čistim (čovekolikim) majmunisanjem.

Uprkos činjenicama u mnogim društvima je dugo preovladavalo mišljenje da se homosapijensi dele na ljude i robove. To robovi su bili „oruđa koja govore“. Ko zna koliko bi ova škola mišljenja još potrajala da se u jednom trenutku nije pojavio Abraham Linkoln i rekao „ne“ robovlasništvu. Za razliku od Linkolna koji se nije libio da posegne za oružjem kako bi se izborio za slobodu robova, jedan mali Indijac, Mohandasi Karamčandi Gandi, je odlučio da se ugnjetavanju suprotstavi nenasiljem. I, uprkos svemu, na kraju je uspeo u tome. Još jedan čovek je nenasiljem želeo da se suprotstavi nepravi. Ovaj je unapredio ideju pa je nenasilje „naoružao“ ljubavlju, ljubavlju, kako je sam rekao, „koja se nije usudila da izgovori svoje ime“. Ovaj junak bio je Oskar Vajld. Iako je u životu mnogo puta izgovorila tu reč, najteže „ne“ koje je Emelin Golden Pankherst morala da izgovori jeste svojim dragim saborkinjama sifražetkinjama. Dok su muškarci bili u ratu žene i devojke su morale da prekinu proteste kojima su zahtevali pravo glasa za žene i da svojim radom održe čitavu naciju na nogama. Hoće li im se otadžbina odužiti? Hoće. Nakon Velikog rata usvojena je deklaracija kojom su žene preko trideset godina dobile pravo glasa. Sa zapada ponovo se vraćamo na istok. Tamo se u Solunu, nedaleko od mesta gde je rođen i Orfej jedan od junaka naših prvih priča, rodio Nazim Hikmet. I Hikmet je, poput Orfeja, bio pesnik. Na nesreću u doba kada su pesnike stavljali u zatvore, naročito ako su smetali novom predsedniku Kemalu Ataturku, tom „ocu Turske“. Hikmet je pisao angažovane pesme u kojima je govorio „ne“ cenzuri. Iako je godine proveo u zatvoru to mu nije smetalo da i dalje piše pesme koje su inspirisale ljude da se bore protiv cenzure. Priče o herojima i heroinama koji su rekli „ne“ se nižu.

Tu je Atruro Toskanini koji je rekao „ne“ fašizmu, stanovnici gradića Šambon sir Linjona koji su rekli „ne“ Hitleru, kolaboraciji i Gestapou, Simon Viznetal koji je nije želeo da se pomiri sa idejom da će neki nacisti ostati nekažnjeni, te je rekao „ne“ nekažnjavanju i zaboravu žrtava, Albert Ajnštajn koji se priključio apelu Bertranda Rasela i rekao „ne“ nuklearnom oružju, Roza Parks koja ne želi da ustane i na taj način „govori“ preglasno „ne“ diskriminaciji, mali Tibetanac po imenu Džetaun Džamfel Ngavang Lobsang Ješe Tenzin Gjatso iliti Sveti gospodin, Blagi sjaj, Milosrdni, Branitelj vere, Okean mudrosti je strašnom drugu Mao Cedungu odlučio da kaže „ne“ i suprotstavi se okupaciji svoje zemlje, priča o neizbežnom martinu Luteru Kingu koji je rekao „ne“ rasizmu, tu je i Frnaka Viola koja se suprotstavila mafiji i rekla „ne“ odštetnom braku, nju slede majke sa Placa de Majo u Buenos Ajresu koje već trideset godina ne žele da zaborave na svoje sinove, supruge i braću koji su bili žrtve vojne diktature, Franko Basalja koji je rekao „ne“ tradicionalnim ludnicama koji su psihičke bolesnike tretirali kao neljude i zarobljenike, a ne kao ljude, sledi legendarni Nelson Mendela koji je rekao „ne“ aparthejdu, Vandana Šiva koja je rekla „ne“ uništavanju ekosistema, sledi legenda o Čiku Mendesu koji se suprotstavio seči šuma, onda Aung San Su Ći koja je rekla „ne“ strahu od diktature i suprotstavila se generalu Maungu kako bi njena rodna Burma postala demokratija, priča o Setimiji Spicikino koja nije želela da se zaboravi holokaust, majka Feliča Bartolota koja se zbog ljubavi prema sinu i pravdi suprotstavila mafiji, mlada devojka Malala Jusafzai koja je odlučila da kaže „ne“ talibanima i nepravednom sistemu u Pakistanu i da se znanjem suprotstavi zatucanosti, tu je i Stiven Hoking koji nije želeo da se pomiri sa sudbinom i koji je uprkos svemu bio vrhunski naučnik, zbirku zatvara još jedna pesnikinja, Iranka Mahavaš Savet, čija je religija bahaizam zabranjena i koja je zbog toga osuđena na dvadeset godina zatvora.

Dok čitamo ove priče možemo se zapitati kako je moguće da su ljudi bili kažnjavani i ubijani samo zašto što su druge (pogrešne) rase, pola, što veruju u drugačije bogove i imaju neuobičajena i nova shvatanja i vrednosti. Ne smemo se opustiti i pomisliti da su takve stvari za nama. U svakom trenutku možemo očekivati da će neki poremećen, i pre svega veoma zao, um na vratima svoje kafane ili na izlogu prodavnice okačiti natpis „Zabranjeno za zebre“, „Ne točimo alkohol dvogrbim kamilama“, ili na Fejsbuku napraviti stranicu „Voluharice neće grickati“. A možda će svoj sveti pohod započeti sa levorukima, crnokosima, onima koji pastu za zube stiskaju po sredini… Ne moramo brinuti za Njih. Oni će uvek smisliti „dobar“ razlog i opravdanje da čine loše stvari. „Samo sam vršio svoju dužnost“, koliko se samo puta čulo. „Moram zbog svoje dece“, čuli ste. Ne! UPRAVO zbog svoje dece ne smeš to da uradiš.

Knjiga Ja kažem NE! je, pre svega, namenjena mladim ljudima (ili starijoj deci), ali i svim onim odraslima koji moraju naučiti, možda slučajno propuštenu, životnu lekciju. Lekciju o tome zašto je važno da u određenim situacijama kažemo „ne“.

Sve priče prati po nekoliko ilustracija u boji Nikola Pelizona, a knjiga je realizovana u kvalitetnoj opremi tako da je pogodna i kao sasvim prigodan poklon.

Nepravde se i dalje dešavaju širom sveta. Svakome može da se, već sutradan, dogodi neka nepravda. Tebi, meni, nekom našem dragom ili voljenom biću. Moramo biti spremni. Moramo reći „NE!“

Milan Aranđelović