Jare u mleku

01.01.00

Politika
09.08.2002.
Jare u mleku
Knjiga je i duhovita, a smeh nam tako nedostaje, pa se zato okrenimo malo piscima sa drugog podneblja, sa Istoka. Izdavačka kuća "Cepter buk vorld" objavila je sjajni roman Jurija Poljakova "Jare u mleku", za koji je prevodilac sa ruskog Radmila Mečanin napisala i pogovor, nužan jer ovog pisca treba približiti srpskom čitaocu koji njegovo delo ne poznaje. Delo Poljakova, nesumnjivo najpopularnijeg savremenog ruskog pisca (ali i u svetu jer je prevođen na kineski, arapski, engleski, nemački, francuski...) objavljeno je pre sedam godina, doživelo je trinaest izdanja, po njemu je snimljen film a u Moskvi je odigrano već sto trideset pozorišnih predstava!
Radnja romana "Jare u mleku" odvija se u Klubu književnika, vreme je dolazak Gorbačova na vlast a, kako kaže prevodilac, taj jedinstveni trenutak u istoriji velike sile poslužio je autoru kao fon za predstavljanje satirične galerije gogoljevskih tipova. Groteska, sarkazam, ironija - evo postupka kojim se "sve izmešalo na ovome svetu, a mane postale vrline", pa je - ne zvuči ni nama tako strano - i nepismeni čovek postao slavni pisac! Knjiga Jurija Poljakova je surovo istinita, ali beskrajno duhovita. Nama posebno bliska po mnogo čemu. Poljakov upozorava da se ne bi ponovilo.
A. Cvijić

01.01.00

Politika
09.11.2002.

Prevodi

Književna burleska
Jurij Poljakov: "Jare u mleku"; izdavač: "Cepter buk vorld", Beograd, 2002, prevod sa ruskog i pogovor: Radmila Mečanin

Izdavač "Cepter buk vorld" i prevodilac Radmila Mečanin upriličili su našim čitaocima istinski raritet - ruski megahit roman. Jurij Poljakov (1954), najpopularniji je savremeni ruski pisac, preveden i na više stranih jezika. Njegov roman "Jare u mleku" (1995), u Rusiji je doživeo čak trinaest izdanja, po njemu je snimljen i film a u Moskvi je odigrano više od stotinu pozorišnih predstava. Ovo je naš prvi susret sa Poljakovom.

Čini se da su Rusi, kao jednu od pozitivnih tekovina komunizma, zadržali stav da je književnost pre svega umetnost, pa tek onda roba koja se iznosi na tržište. Čini se, takođe, da našoj sredini, koja prema hitprodukciji u suštini nema - teorijski i kriteriološki - formulisan stav, ruski obrazac može da posluži i kao dobar primer. Umesto da ispovestima i mudrovanjima velikih dama iz našeg visokog društva punimo novine i knjižarske izloge, mogli bismo i Gorana Petrovića proglasiti bestseler piscem. Što se prometa tiče, njegovim knjigama kupci ionako ne nedostaju.

Proizvođenje pisaca

A "Jare u mleku"? Čarobni roman koji jednostavno ne možete da ispustite iz ruku. Poljakov je došao na gotovo genijalnu zamisao. Tema njegove knjige je književni život u Rusiji uoči smiraja komunizma i postkomunističkog perioda, kada položaj pisca u društvu još uvek nije bio uzdrman. U knjizi ćemo tako sresti poprilično poznatih događaja i situacija u kojima zaslužni umetnici, koristeći društvene privilegije, ne umeju da nađu meru. Pristup koji je autor odabrao da temu posreduje jeste - kako i priliči - satirički. Da sklopimo potpunu sliku o visini njegovog spisateljskog umeća i o kvalitetu njegovog romana, dodajmo kako Poljakov ne oskudeva u veštini stvaranja zapleta i karakterizacije likova, kao ni gorko-vedrom duhu u najboljoj gogoljevskoj tradiciji ruske humorističke i satiričke proze.

Sam zaplet vrti se oko naizgled neverovatnog zamešateljstva. Dva pisca su se opkladila da od jednog potpuno anonimnog, netalentovanog i neobrazovanog čoveka naprave književnika, koji će postići veliki uspeh ne napisavši ni jedan jedini red. I proizvodnja pisca je počela. Zlosrećni Vitka, ni najmanje svestan šta ga je snašlo, dobio je vašarsku garderobu i deset fraza koje treba da izgovara po komandi. Potplaćeni su novinari i kritičari, ličnostima od značaja podeljene su fascikle sa praznim listovima famoznog fantomskog romana "U čašu" i Vitka je počeo da stiče slavu. Sve je išlo po planu dok mu se, prilikom direktnog televizijskog prenosa, nije omakla izvesna reč upućena metodi socijalističkog realizma.

Eksperimenti nad ljudima

Trilerski uzbudljiv i napet, burleskno zabavan i satirički ozbiljno-smešan, roman je i pun preokreta. Umesto u zatvor, Vitka dospeva u Njujork kao laureat glasovite međunarodne nagrade "Bejker", a kako se iskobeljao iz nevolja u koje je sa nepostojećom knjigom zapao i zašto se smrtno naljutio na svog "tvorca" - otkrijte sami. Na kritičaru je da istakne još neke momente koji čine kvalitet ovog ostvarenja. Posredi je i široka epska slika ruskog društva, koje iz bede komunizma upada u bedu - kako mi to volimo da kažemo - tranzicije, kao i satirički rez upućen ne samo proizvođenju pisaca, već i proizvođenju društvenih sistema. Eksperimentima što se, kao nad pokusnim kunićima, odvijaju nad živim ljudima ne mareći ni za njihovo ljudsko dostojanstvo niti za strahote njihove sudbine.

Bajkoviti srećni kraj, međutim, nije samo plod konvencija komedije, već još jedan satirički rez Poljakova. Roman je i iznenađujuće precizna slika savremenog sveta koji, povodeći se za manipulacijama, za lepo upakovanim šarenim lažama, u biti gubi tlo pod nogama, gubi identitet i stvarnost istine, koja danas izgleda jedina može da mu podari egzistencijalnu punoću i težinu ostvarenosti. Najzad, "Jare u mleku" je i prikrivena polemika sa postmodernističkim poetičkim trendovima koji, više nego na umetničkim vrednostima, insistiraju na kvalitetu učenosti i mogućnostima egzegeze, dok oni - kao što delo i ističe - poturaju mačku u džaku. A u džaku? U njemu od književnosti - ni traga ni glasa. No, ona je na neki način - sviđalo se to nama ili ne - uvek i ogledalo života, što ingenioznoj satiričkoj žici Jurija Poljakova nije moglo da promakne.

Dušica POTIĆ

Večernje novosti
19.11.2002.

Rušilac političkih mitova

Ako je broj ekranizovanih romana merilo zanimljivosti i popularnosti jednog pisca onda u Rusiji nema boljeg ni popularnijeg od Jurija Poljakova. Gotovo sva njegova dela prenesena su ili na mali ili na veliki ekran. A roman ?Jare u mleku?, koji je nedavno kod nas, u prevodu Radmile Mečanin, objavio ?Cepter svet knjige?, imao je 14 izdanja, igra se na pozornici na kartu više već četiri sezone i prikazuje na televiziji kao TV serija u četiri epizode.
Jurij Poljakov je doputovao u Jugoslaviju, izdavač želi da ga predstavimo našim čitaocima, a odmah po dolasku odgovorio je na nekoliko pitanja za ?Večernje novosti?.
Zanimljivo je pre svega zašto je on, sem što je jedan od najpopularnijih ruskih autora, bio i ostao i jedan od najviše kritikovanih pisaca. Kritikovali su ga i pre perestrojke, kritikuju ga i sada.
- Uvek sam nastojao da srušim mit koju vlast gradi o sebi. Jer, i demokrati su mitotvorci kao i komunisti - kaže Poljakov.
Izgubljena savest
Imate li utisak da u tome uspevate?
- Čini mi se da uspevam. Prvi znak je što kod vlasti izazivam nervozu, a drugi, još važniji što se moje knjige prodaju u velikim tiražima i štampaju u ponovljenim izdanjima.
Imate li neku omiljenu temu kojom ljutite vlast?
- Imam i njom se bavim već dvadeset godina. Ta tema je moralna degradacija čoveka na vlasti, čak i dobrog čoveka.
Da li vlast obavezno degradira čoveka?
- To je neizbežno, jer u skladu sa stepenom uspinjanja broj kompromisa geometrijski raste, tako na kraju dolazi do izdajstva. To pokazuju i svetska i ruska istorija. Sačuvati se na vlasti znači odreći se ideja s kojima si ušao u vlast.
Vas ?bije glas? da objektivno prikazujete sliku savremenog društva. Kakvo je rusko društvo danas?
- Sadašnje društvo je slobodnije, ali istovremeno i nemoralnije. Sa desovjetizacijom dogodila se i desavestizacija našeg društva. Ako su komunisti mislili da je potrebna sovjetizacija društva, ja mislim da nam je danas potrebna savestizacija.
Ne zna se da li ste uspešniji prozni ili dramski pisac. Koji Vam je omiljeni žanr?
- Počeo sam kao pesnik, objavivši nekoliko knjiga poezije. Ali poezija je za mladost i ja sam s godinama izgubio pesničku energiju pa sam počeo da pišem prozu. Uvek želim da napišem priču, a kad se spremam da napišem pripovetku, ispadne roman. Ne usuđujem se da odmah počnem roman jer ko zna šta bi onda nastalo. Reditelji su me nagovorili da počnem da pišem dramu. Jednu sam napisao po nagovoru Stanislava Govoruhina iz Umetničkog akademskog pozorišta Moskve, drugu na molbu reditelja Širvindta iz Satiričnog pozorišta. A pre toga moji prozni tekstovi često su dramatizovani.
Zbunjeni gledalac
Nisu valjda reditelji jedini zbog kojih pišete drame?
- Istini za volju moja unutrašnja potreba da pišem drame javila se zbog moje zbunjenosti kao gledaoca. Kad bih išao u pozorište bilo me je sramota da gledam tolike postmodernističke gluposti. Ja sam drami vratio radnju i dramaturgiju i mislim da se moji komadi zbog toga dopadaju gledaocima.
A čemu zahvaljujete toliki broj filmskih i TV ekranizacija.
- Isto je i sa filmom.
Da li je ?Jare u mleku? vaše najbolje delo?
- Teško je to reći. ?Pariska ljubav Koste Humankova? iz mog sovjetskog perioda imala je do sada dvadeset izdanja i takođe je ekranizovana.
Jeste li Vi jedini pisac u Rusiji koji je i sovjetski i postsovjetski?
- Ima i drugih. Rasputin, Granjin, Jevtušenko... Ali, nismo toliko brojni.
A kakav je status tih takozvanih sovjetskih pisaca.
- Oni i danas imaju svoju publiku i priličan ih je broj koji su ostali autentični. Treba imati u vidu da za KP glasa više od 40 odsto Rusa!
Vaš novi roman, koji će uskoro takođe biti preveden na srpski, naslovljen je ?Zamislio sam bekstvo?. Kuda i od koga bežite?
- Za naslov je uzet jedan Puškinov stih. U romanu se na prvi pogled opisuje bekstvo jednog muža od žene, od porodice, pa se on, pripremajući se za to, priseća celog svog života. Ali, u suštini, želeo sam da opišem bekstvo ruskog društva iz jedne epohe u drugu. Jer mi nismo prešli u novo doba, utrčali smo. I kao kad se na brzinu pakujemo za putovanje neke dobre stvari smo zaboravili, a neke pogrešne poneli.

Klub književnika
?Jare u mleku? je roman o piscima. Kako onima koji su članovi Udruženja književnika, tako i o drugima koji u Udruženje ne mogu da uđu, ali, zahvaljujući visprenosti, ulaze u Klub književnika.
- Ne nije reč o našim piscima i našem Klubu književnika. Podudarnost je slučajna, a karakter i mentalitet književnog stvaraoca, opisan u ovoj knjizi, važi za sve pisce sveta ? kaže prevodilac ovog dela Radmila Mečanin.

Simfonija kultura
Poljakov je glavni urednik ?Literarne gazete?, lista popularnog u našoj zemlji. On više nema tiraž kao nekad, ali...
- Štampamo se u 78.000 primeraka i najtiražniji smo kulturološki list u Rusiji. Na mesto glavnog urednika došao sam pre godinu i po dana. Pre toga nije bilo moguće objaviti ovakvu fotografiju. (Pokazuje nam prvu stranu sa fotografijom srušene crkve na Kosovu i Patrijarha Pavla). Danas je ?Literaturna gazeta? jedini list otvoren za sva mišljenja, sem za ekstremizam i šovinizam. Ruski čitalac je umoran od manipulacija i monoideologija i dovoljno je inteligentan da sam izvlači zaključke. Rusija je, po mom mišljenju, simfonija kultura, koja će joj obezbediti budućnost.

Novo TOMIĆ

Politika
21.11.2002.

Letopis ovog ludog vremena
Sa piscem bestselera "Jare u mleku", romana koji je u Rusiji doživeo 14 izdanja. - Kako se postaje veliki pisac, privilegovan, nagrađivan, svetski slavan

Jedan od vodećih i najtiražnijih, najpopularnijih savremenih ruskih pisaca Jurij Poljakov (1954), evo, sad je gost Beograda, uz domaćinstvo izdavačke kuće Zepter Book World. Povod je roman "Jare u mleku", bestseler - u Rusiji je, od 1996. godine do danas, doživeo četrnaest izdanja! U Moskvi je odigrano, po podacima do maja ove godine, već sto trideset pozorišnih predstava, za koje su karte uvek unapred rasprodate, a snimljen je i istoimeni televizijski film, u četiri epizode. "Jare u mleku" je prvo delo čuvenog romansijera, pripovedača, dramskog pisca i scenariste na srpskom jeziku, zaslugom vrsnog prevodioca s ruskog Radmile Mečanin. Jurij Poljakov je debitovao kao pesnik ("Vreme dolazaka", 1980), odmah se proslavio, u prvom redu, pripovestima "Sto dana pre naredbe" (1980) i "Izgred oblasnih razmera" (1981). Cenzura ih je zabranila, objavljene su tek u drugoj polovini osamdesetih godina.

Pisac čije se drame igraju u najprestižnijim pozorištima, kao što je MHAT (Moskovsko umetničko akademsko pozorište), a gotovo sva dela su mu i ekranizovana, prevođena na mnoge jezike, autor je i niza drugih popularnih naslova - "Rad na greškama", "Apotegej", "Pariska ljubav Koste Humankova"... Između ostalih, i "Zamislio sam bekstvo", iz 1999, roman koji je u Kini proglašen za knjigu 2001. godine - koji će uskoro objaviti i Cepter, najavljujući ga i na jučerašnjoj konferenciji za novinare, posle čega je održano i književno veče u čast Poljakova i njegovog "Jareta".

"Recept" za slavu

A "Jare u mleku", sigurno iz ruku neće ispuštati ni ovdašnji čitalac, 395 strana, poput pisca ovih redova, "progutaće" za noć, i pola dana - i razgaliti se kao malo kad, zaceniti od smeha, bogme i zagrcnuti, od saznanja ko sve postaje "elita" i "kolo vodi", i ne samo u Rusiji. I kakav samo "recept" za genija! Ma, ne treba ni slovo da napišeš, ni da čitaš, ne moraš ama baš ništa znati, totalni bukvalac, a vrlo lako možeš postati veliki pisac, privilegovan, nagrađivan, čak, svetski slavan! Metod je pouzdan, sve razrađeno do perfekcije...

I razgovor s Jurijem Poljakovom, neposredno po dolasku u Beograd, nesmanjeno je uživanje, jednako i za prevodioca Sonju Bojić, kao i prisutne Radmilu Mečanin i Slavku Ilić, urednicu u Cepteru.

? Najiskrenije, već sad nas zanima hoće li "Jare" imati nastavak, "Jare II"? Utoliko više što ovaj Vaš roman, objavljen u časopisu 1995, a s prvim izdanjem iz 1996, anticipira i današnje, najnovije događaje - od rascepa među piscima na "demokrate i zbunjene", i slično, do raznih privatizacija, do reketa i "učvršćivanja demokratije bombama", do već utabanog puta za Siciliju, gde i poete, za bakšiš, dekorišu večerinke novih biznismena...

- Ovaj siže je iscrpljen. Ali, ono što sam napisao posle ovog romana, "Nebo palih", "Zamislio sam bekstvo", to je u određenoj meri nastavak "Jareta" - letopis ovog ludog vremena. Zapravo, reč je o istom glavnom problemu. U "Jaretu" mene je prvenstveno interesovao problem virtuelnog identiteta. To čak nije ni metafora, hiperbola, jer se pred našim očima događa da od ljudi koji nemaju nikakvu vrednost, nisu napisali nijedan red, načine velike pisce.

To jeste roman da od običnog radnika sa građevine, fizikalca, naprave poznatog pisca - to je ideja romana. Ali, zamislite kad se desi da u Rusiji od saradnika Gajdara, iz lista "Komunist", postane reformator! A to se, zaista, desilo.

Kada sam ja počinjao roman, 1993. sve to je bilo samo tendencija, nešto što je hvatalo zalet. A danas to je dominantan način, dominantna situacija, to jest, zahvaljujući televiziji, medijima, dobro organizovanim kampanjama, vrlo je lako od potpuno netalentovanog čoveka načiniti poznatog pisca i pravi autoritet u oblasti književnosti.

? Uz funkcionalnu upotrebu deset, dvanaest fraza - eto junaka našeg doba?

- Ne pravog junaka, nego virtuelnog. Da, ako analizirate, na primer, ono što govore savremeni političari ili kulturni radnici, videćemo da oni zapravo manipulišu sa nekoliko fraza koje, u stvari, ništa ne znače i nemaju sadržaja.

? A Vi baš niste odoleli velikom, i rizičnom, izazovu - direktno, satirom, u najbliže okruženje, književnu sredinu?

- Da, satiričko oslikavanje stvaralačke sredine, stvaralaca dosta je rasprostranjena tema u ruskoj književnosti. Tema transformacije ništavne, bezvredne ličnosti u čoveka veoma značajnog je, takođe, vrlo zastupljena. Setite se samo "Revizora" Gogoljevog ili "Pozorišnog romana" Bulgakova. Tako da je moj roman u tom smislu tradicionalan. Ja sam po ubeđenju tradicionalista, konzervativac, bliski su mi pogledi Genona.

Samozvanci na sve strane

? Kad je o doživljaju reč, priznajem, ja sam se na mahove toliko kikotala da mi se ukućani već otimaju za roman, a prijatelji formiraju listu čekanja...

- Kad sam napisao knjigu i dao je izdavaču, njemu se roman jako dopao, no, rekao je: "Izdaću ga, ali ovo uopšte nije komercijalno delo. Biće interesantno samo ljudima iz te sredine, stvaralačke inteligencije"... I bio je verovatno iznenađen kad je roman postao bestseler. Evo, doneo sam ovde 14. izdanje, takođe, i i predstava ima mnogo uspeha, uvek su pune sale.

Zapravo, mislim da su tu bitna dva momenta. Prvo, razrađujući tu temu stvaralačke inteligencije, odnosno književne sredine, radilo se na temi samozvanstva, koja je ušla u sve pore našeg društva. A drugo, čitaoci, ipak, žele knjige vesele, knjige smešne. Zato što je ona stara književnost sovjetskog vremena, gde se kopalo po blatu, svima već dosadila. I po mom ličnom mišljenju, ovakve vesele, satirične knjige žive mnogo duže nego dela otvoreno socijalnog sadržaja ili filozofski traktati napisani u obliku romana. Kad kod savremenog prozaiste junak na šeststo strana traži Boga, kod mene se postavlja pitanje zašto on piše romane - treba onda napisati neki bogoslovski rad.

I čini mi se da savremeni prozni pisci zaboravljaju da kao što je tačnost odraz lepog vaspitanja, učtivost kraljeva, tako je i zanimljivost obaveza savremenog pisca, učtivost prema čitaocu.

? Roman je, dabome, fikcija, naglašavate i Vi, a opet sve deluje tako stvarno, poznato, i nama ovde baš kao domaće?

- To još jednom potvrđuje da su ljudi, socijalni tipovi internacionalni. I ako piscu pođe za rukom da oslika jedan takav lik koji se svuda prepoznaje, onda je on uspeo. Evo, sad se sprema prevod ovog romana i u Siriji, pročitavši ga, arapski prevodilac kaže da je prepoznao i svoje pisce...

Mada, moram da dodam da su gotovo svi detalji uzeti iz života. I desilo se, na primer, da je jedan od bivših predsednika Saveza pisaca rekao kako je, kad je pročitao epizodu o pesnikinji Kipjatkovoj, babuški ruske poezije, koja sve vreme pokušava da dođe do onog državnog telefona, stvarno pao sa kreveta od smeha. Jer se setio stvarne situacije s jednom pesnikinjom - dokopala se telefona, i počela: "Sećaš se, ja sam, Kaća..". Pošto su oni bili u vezi u mladosti, a reč je zapravo o Andropovu.

? Izgleda, mogao bi se napisati i roman o romanu?

- Evo, baš povodom toga, ima jedan zanimljiv detalj. Bio sam i glumac u filmu, imao epizodnu ulogu - Pijani pisac u Klubu književnika. I režiser je rekao da mi je pošlo za rukom.

? Izuzmimo Dostojevskog, ima mu spomena i u romanu, ali ko uopšte ume da piše, ko je dobar pisac?

- Dobar pisac, zvuči banalno, može biti samo onaj ko ima književnog talenta. U poslednje vreme, na žalost, prihvaćeno je mišljenje po kojem se književni talenat poistovećuje sa filološkim obrazovanjem. To je potpuno pogrešno. A po mom mišljenju, pisac mora da ima tri dara: izoštren osećaj za jezik, izoštren socijalni osećaj i izoštren osećaj morala. Sva tri, jer ako nedostaje ijedan od njih, nivo pada.

? Kroz "Jare" defiluje niz živopisnih likova, pisaca, kritičara, teoretičara, psihoanalitičara, političara, starih i novih ljudi "od reda i zakona", urednika, TV zvezda... Groteskna družina, u punom sjaju - oseća svoj trenutak?

- Da, ja, zaista, mislim da je sada vreme grotesknog realizma. I hteo bih da kažem da ruski kritičari, koji su, doduše, pozitivni prema meni, žele da protumače "Jare", i svrstavaju ga u groteskni realizam. To je termin Mihajla Bahtina, on tu ubraja i Rablea, i kaže da groteskni realizam upravo postaje vodeći estetički metod u vreme velikih lomova, potresa, sudara starog i novog.

Kazna za narušavanje tabua

I upravo mislim da je naša epoha u stilu Kafke. Ko je mogao da pomisli da će Berezovski postati milioner (bio saradnik Meteorološkog instituta), i da će pokušati da upravlja Rusijom. Zato, na primer, mislim da su groteska, satira, satirična hiperbola, umetnički pristup koji je adekvatan našem vremenu.

? Predsednik Saveza pisaca, autor jednog dela, izvesnog progresivnog karaktera, zbog funkcije, prestaje da piše - brinuti o piscima, desetak hiljada, gore je nego o krdu mustanga, kaže. To je, doduše, u romanu. No, evo, Vi ste kopredsednik Saveza ruskih pisaca, uz to i glavni urednik čuvene "Literaturne gazete"...

- Ja sam počasni potpredsednik, nisam činovnik, jednostavno, to je društveno priznanje. A urednik sam odnedavno, godinu i po dana, pre toga petnaest godina sam radio kod kuće.

Manje pišem. A svi su bili ubeđeni da ću potpuno prestati. Ali, naljutio sam mnoge, koji mi baš ne žele dobro. Napisao sam dve pripovesti i dva pozorišna komada. Glavni urednik je privremeni posao, a biti pisac to je stalno.

? Znači, u onom "zlatnom minimumu za genija početnika", dvanaest fraza, osobito je važno: "Ne kuvajte jare u mleku majke njegove!"

- Zapravo od te fraze, koju sam ja pročitao pre 18-19 godina, najpre u "Zlatnoj grani" Frejzerovoj, posle i u Bibliji, rodila se prva zamisao romana. Pomislio sam da čovek u principu može da dođe u nepoznato društvo, da kaže samo tu jednu rečenicu i da ga svi smatraju pametnim. I ako bismo govorili jezikom socijalne filozofije, upravo poslednjih godina su intenzivno narušavani mnogi tabui, to jest mnogi su vrlo često "kuvali jare u mleku majke njegove", u celom svetu. A čime će se to završiti možemo samo da pretpostavljamo. I ovaj terorizam, recimo, koji se pojavio, možda je upravo to - kazna za stalno narušavanje tabua.

? Vezani ste za srpsku kulturu, istoriju, Srbiju?

- Ja sam pisao kolumne za naše novine, naročito onih složenih, devedesetih godina, pratio zbivanja u Jugoslaviji, Srbiji, i naročito na Kosovu, a koja su se, u vreme Jeljcina, prećutkivala. Tako da je bilo potrebno čitaocima objasniti neke stvari - da je gubitak Kosova za Srbiju isto što i gubitak Borodinskog polja za Rusiju.

Rada Saratlić

Borba
26.11.2002.

PRVI ROMAN JURIJA POLJAKOVA NA SRPSKOM

Zestoka kritika ruskog drustva

Ruski psiac Jurij Poljakov (1954) spada u one savrmene autore koji u svojoj zemlji dozivljavaju ogromne tiraze, a njegova prozna dela prenose se i u druge umetnicke medije, prave se po njima filmovi i pozorisne predstave. Tako je njegov roman ?Jare u mleku?, objavljen u Rusiji u cetrnaest izdanja, cetiri sezone se igra u moskovskom pozoristu ?Ruben Simonov?, a po njemu je snimljen i televizijski film u cetiri epizode.

Ovaj roman Jurija Poljakova upravo je objavljen u Beogradu, u prevodu Radmile Mecanin, a izdavac je ?Zepter Book Njorld?, sto je i prvo delo ovoga poznatog i u svojoj zemlji izuzetno popularnog pisca na srpskom jeziku. Radi se o piscu koji je u sovjetskom drustvenom sistemu zabranjivani cenzurisan, cije su knjige u vreme perestrojke izazvale buru polemika i kritika od strane ortodoksnih ?sovjetcika?, sto i sada dozivljava, ali ovog puta od strane takozvanih ?demokrata?. Razlog sto je i tada i sada, nezavisno od politicke konjukture, podvrgavao ostroj kritici sovjetsko, a sada rusko drustvo.

Najpopularniji ruski savremeni pisac Jurij Poljakov je ovih dana gost svoga beogradskog izdavaca, ucestvuje u predstavljanju svoga romana. On kaze da u ovom romanu govore o velikim lomovima u Rusiji u poslednjih tridesetak godina, podvrgava ostroj kritici savremeno rusko drustvo, njegove pojave i paradoksalne situacije. Ovo vreme je, veli, mnogo agresivnije od prethodnog, sovjetskog: ?Sada se liberalni kriticari smeju komunistickoj proslosti, a ne prihvataju da je sadasnjost jos smesnija?.

Univerzitetski profesor Milivoje Jovanovic, izuzetni strucnjak za rusku knjizevnost, kaze da je ovo delo izvraslo iz bogate tradicije ruskog humoristicko-satiristickog romana. Satiricno je u njemu dovedeno do groteske, sto u ruskoj kritici nije nikad blagonaklono prihvatano. U njemu se bicuje ne samo Rusija vec i savremeni svet, ono je parodicna igra a svim i svacim, od samog naslova do situacija i likova. Roman ?Jare u mleku? poseduje dramsku kompoziciju, sto je, kaze Jovanovic, pisac preuzeo od Dostojevskog i Bulgakova. Roman je, istovremeno, veoma ostra kritika postmodernizma, postmodernisticke realnosti koja je duboko ukorenjena i u rusko savremeno drustvo.

I u predgovoru romanu Poljakkov iskazuje negativan odnos prema postmodernizmu, koji se iz knjizevnosti prosiriio na sve sfere zivota. ?Mi slusamo pevace koji nemaju glas, pa cak ni sluha. Nas zivot odredjuju politicari, koji za sve vreme svog rada nisu doneli nijednu ispravnu odluku?, naglasava autor. On u svom knjizevnom stvaralastvu, dodaje, primenjuje princip ?smisljene istine?, ali ?moji junaci su zaista mogli da postoje, oni cak povremeno pdsecaju na zive aktiviste domace knjizevnosti??

Roman ?Jare u mleku? Jurija Poljakova podseca na analogne situacije u nasem savremenom drustvu, u razlicitim sferama zivota, pa i na knjizevnoj sceni.

M.Cvijetic

Vreme
30.01.2003.

Novi ruski roman - Jurij Poljakov:
Pluralizacija ludila

Pišući naizgled ne osobito zahtevnu burlesku na temu "književnog života" i pripadajućih mu mistifikacija, Poljakov ispisuje deziluzioniranu hroniku ruskog društva u poznom dvadesetom veku, fokusirajući se na suštinsku dezorijentisanost i korumpiranost

Mi živimo u doba književnih reputacija, koje bezočno pokušavaju da sopstvenu književnost zamene samima sobom.

Gornja rečenica se ne nalazi u "osnovnom" tekstu romana Jurija Poljakova Jare u mleku; naći ćete je, međutim, u autorovom predgovoru jednom od potonjih izdanja ovog megapopularnog ruskog (rekao bih ovde: "satiričnog", ali svakakve se kučine i trice danas trpaju pod tu nesrećnu odrednicu) bestselera o moskovskom "književnom životu" poznosovjetskog i postsovjetskog doba, ali i o vaskolikoj "društvenoj klimi" kao nepresušnom izvorištu burlesknih situacija i tragikomičnog idiotizma-uzdignutog-na-ravan-sistema... A ni gornja se rezignirana piščeva konstatacija, uostalom, nikako ne odnosi samo na ruske prilike, bile one "totalitarne" ili "demokratske": nije li prevlast reputacije nad delom globalni fenomen?

Naravno, na ovu je retoričku pitalicu nemoguće odgovoriti odrečno, a da ostanete ozbiljni ? dovoljno je da se osvrnete oko sebe, po domaćem (pri)književnom bunjištu... Poljakov je, dakle, romanom Jare u mleku (s ruskog prevela Radmila Mečanin; Zepter book world, Beograd 2002) rešio da, kroz jednu majstorski vođenu igru, istera stvari na čistac, iliti do kraja, do radikalnih konsekvenci: može li, naime, reputacija trijumfovati nad delom tako dalekosežno da mu ono više neće biti potrebno čak ni kao marginalni, dosadni appendix? Drugim rečima, može li se sasvim bez dela stvoriti Pisac, slavljen, nagrađivan i uvažavan? Da li je bilo kakvo pisanje jošte nužno da bi se bilo Piscem, ili je vešto plasirana fama mnogo presudniji faktor Uspeha? Poljakovljev se narator ? pronicljivi književni mediokritet, polugrebatorski, poluautsajderski akter burnog "intelektualnog života" prestonice u doba najranijih proplamsaja gorbačovljevske "glasnosti" ? neoprezno, u pijanstvu, opkladio da je u stanju da od prvog slučajnog prolaznika, gotovo sasvim nepismenog čoveka, načini veliku književnu zvezdu kojoj će se Svi Koji Nešto Znače klanjati a da nisu pročitali ni retka njegovog dela ? koje, uostalom, i ne postoji! Upavši jednom u zamku opklade i shvativši da mu odatle nema lakog izlaza (ulog je, naime, previsok: ako odustane ili izgubi, moraće da ustupi svoj stan za vanbračne orgije svog suparnika...), on poslu pristupa krajnje studiozno, pronalazi mladu prigradsku suklatu ? Vitju Akašina, sveže otpuštenog "fizikalca" koji jedva sastavlja smislene rečenice, a pismenost mu se sastoji od (prilično nesigurnog) umeća potpisivanja ? čijim će romanom u rukopisu (tj. uvezanom fasciklom praznog papira) provileniti po "književnoj Moskvi". Nakon što je "kostimirao" Vitju tako da izgleda kao bizarni samonikli Genije (tj. posve budalasto...), uvalio mu u ruku Rubikovu kocku kojom će ovaj povazdan "odgonetati kulturni kod epohe" i naučio ga nekolikim "učenim" frazama koje će u društvu sveudilj vrteti na njegovu diskretnu, šifrovanu komandu prstima, naš junak upravo spektakularno uspeva u svom naumu; uspeva, zapravo, toliko savršeno da to postaje već sasvim nezdravo, i nepogrešivo vodi neumitnoj katastrofi... No, do tada nam valja proći kroz skoro četiri stotine stranica teksta, a Poljakov je dovoljno vešt pisac ? i dovoljno "lake ruke", ako razumete šta hoću da kažem ? da ovo probijanje bude istinski užitak, kao i prilika za, da li zabavno da li sumorno, prepoznavanje mnogih likova i situacija i mnogih mehanizama promocije koji nisu strani ni ovdašnjem Paraliterarnom Praznoslovlju...

Ovde svakako treba stati s prepričavanjem, ne samo zato što nije lepo otkriti "šta je bilo na kraju" nego i otuda što je u Jaretu u mleku najvažnije nešto drugo. Pišući naizgled ne osobito zahtevnu burlesku na temu "književnog života" i bezbrojnih ispraznih mistifikacija koje taj počesto buvljakoidni Vašar Taštine neizbežno prate (pompezno-ništavni Uvodničari, Predgovornici i ostala Mrtva Puvala jednog okamenjenog poretka vrednosti, kritičari koji pišu naručene pohvale strogo "po tarifi", jurodive poete bez dara i para, antisemitske i ostale "patriotske" budaletine, ali i "profesionalni manjinci", neizbrojne supijane zamlate čije se obitavanje u književnosti svodi na par davnih stihovanih iscedaka i povazdansko paradiranje Klubom književnika etc.), Jurij Poljakov, tobože "uzgredno", ispisuje zapravo jednu deziluzioniranu hroniku ruskog društva u poznom dvadesetom veku, fokusirajući se na suštinsku dezorijentisanost i korumpiranost, lako vidljive po celoj socijalnoj vertikali. Uostalom, ova dva stanja nekako uvek idu u paru. A nisu li pisci, ti "inženjeri ljudskih duša" iz umoljčanog staljinovsko-gorkijevskog vokabulara, idealni manekeni za ovakav romanopisački naum, ako ništa drugo makar zbog transparentnosti svojih intelektualnih i moralnih vrludanja i izdaja? O svemu tome Poljakov piše iz pomalo nihilističke, sverelativizujuće perspektive, ali svakako bez Patosa i Težine na koje ovakve odrednice obično upućuju: smatrajući, valjda, isuviše vidljivu pretencioznost ? tu klasičnu boljku loše književnosti i vaskolike papiromrčiteljske netalentovanosti ? oznakom slabog ukusa, narator/Poljakov ne odstupa od Lakoće i Vedrine gotovo "humorističkog" (još jedna prokažena reč!) izričaja, ipak ne gubeći pri tom ništa na književnoj verodostojnosti. Nije, dakle, slučajno što se priča Jareta u mleku začinje u vreme početka kraja jedne epohe, da bi nas pisac/narator, vrludajući tamo-ovamo po vremenskim tesnacima i sprdajući se s linearnom naracijom a da to niti jednog trenutka ne zasmeta prohodnosti štiva, provodi kroz prevratne godine umiranja komunizma i Sovjetskog Saveza/kaveza, i dovodi nas sve do sredine devedesetih (roman je izvorno objavljen 1995), u vreme više nego burne ruske tranzicije, mafiokratije, prezidencijalnog autokratizma-bez-ideologije, uspona "novih Rusa" iz klase sivih, do juče gotovo nevidljivih aparatčika sitnog zuba i propasti gotovo svih ostalih, nepreglednih miliona individuuma izgubljenih na ledini Slobode kojom nisu obučavani da rukuju, stropoštavanje niza do juče obligatnih strategija sticanja Društvenog Ugleda i pomaljanje nekih sasvim novih ? uglavnom oružanih ? načina sticanja Mesta U Društvu... Zapravo, do pluralizacije ludila, ako tako hoćete. U strogo kodiranom, zacementiranom Ideološkom Svetu, i izvor Ludila je jedan i jedinstven, pa su i opasnosti takve, transparentne i lako uočljive; u haotičnom posttotalitarnom kermesu i ludilo se rasprskava na sve strane, zadobijajući najfantastičnije forme. Ko će da preživi dok ošamućeni posttotalitarni čovek ne isproba ama baš svaku postojeću budalaštinu koja mu izgleda privlačno kao majmunu banana, samo zato jer mu je tako dugo bila zabranjena?!

Sve ovo ne znači da je Jare u mleku nekakav pledoaje za povratak na staro. Poljakov o tome nema iluzija, niti ih nudi drugima. On samo voli da sistematski džara po bolnim mestima, prikazujući prvo sve ništavilo i bedu totalitarnog ustrojstva i "konstruktivne" književne/intelektualne Sive Mase u njemu ? mada, ne propuštajući da se usputno naruga i ponekoj strategiji disidentske mistifikacije, smišljene poradi bolje prođe na Zapadu! ? a potom "veselo" portretira Strategije Sistematskog Zaborava u novim društvenim okolnostima, veliku društvenu igru novog deljenja karata ? ali, tako da svi važni igrači ostanu za stolom! ? novog, dakle, samopozicioniranja na imaginarnoj sociokulturnoj mapi, ostvarenog prevashodno kroz potiskivanje i retuširanje celih bi(bli)ografija... A i tu su pisci, jakako, među šampionima ? gde da Velika Travestija prođe bez njih?!

Pisano bez monumentalnih ambicija, Jare u mleku svakako ne spada u sam vrh nove ruske književnosti, one koja je kod nas poslednjih godina prisutna kroz relativno brojne prevode (Dovlatov, Genis, oba Jerofejeva etc.), ali predstavlja dobrodošlo osveženje, već i utoliko što nam, bivajući na površinskom nivou prevashodno vodičem kroz nezaustavljivi karusel literarnih sujeta, nudi i nešto ležerniji, ali neumoljivo lucidni pogled na razvaline na kojima nastaje Nova Rusija, a koje po mnogo čemu liče na razvaline o koje se i sami spotičemo i posrćemo, praćeni horskim kreketom doprekjučerašnjih pisaca-komunista koji se premetnuše u dojučerašnje pisce-patriote, a sada gledaju da nekako izvedu još jedan zmijin svlak, a da to ne zaboli i ne košta njih nego sve druge. U međuvremenu, pratite lokalne postnagradne i ostale književno-čaršijske cirkuse, burleske i skandaleske: samo u "krugu dvojke" ima građe bar za pet Poljakova, ama nema nijednog da se javi! Sve to, brate slatki, "duhovno" korespondira sa Večnošću, koketno pogleduje na Žiri, a diskretno na Žiro, pa ne postizava!

Teofil Pančić