Gonsalo M. Tavareš je rođen 1970. u Luandi. Piše prozu i poeziju. Prvu knjigu objavljuje 2001. i od tada iz jednog u drugi naslov opravdava atribut „portugalskog Kafke”. Dobitnik je nekih od najvažnijih nagrada na portugalskom jeziku uključujući nagradu “Žoze Saramago” za roman Jerusalim. Godine 2010. za knjigu Aprender a rezar na era da técnica (Naučiti kako se moli u eri tehnike) dobio je nagradu za najbolju knjigu objavljenu u Francuskoj. Sa poslednjom knjigom Uma viajem a ndia (Putovanje u Indiju) osvojio je Nagradu Portugalskog udruženja pisaca/DGLB i Specijalnu nagradu za najbolju knjigu 2010. časopisa „Ler-Booktailors“. Na Beogradskom festivalu poezije i knjige „Trgni se! Poezija!“ 2009. godine dobio je nagradu za poeziju „Treći Trg“. Blizu trideset naslova je objavljeno u Portugalu i priprema se oko sto devedeset prevoda u četrdeset zemalja.
Zastava zemlje je helikopter: potreban je benzin da bi se zastava održala u vazduhu; zastava nije od tkanine nego od metala: manje se vijori na vetru, manje se trese pred prirodom.
Napredujemo preko geografije, još uvek smo na mestu pre geografije, u pred-geografiji. Posle Istorije ne postoji geografija.
Zemlja je nedovršena kao neka skulptura: pogledaj geografiju zemlje: fali joj tla, nedovršena skulptura: osvoji susednu zemlju da dovršiš skulpturu. Ratnik-skulptor.
Pokolj posmatran odozgo: skulptura. Svaki ostatak tela može biti početak neke druge teme.
Snažno je iščupao psa iz zemlje. Nije to bilo neko malo drvo, već pas.
Životinje se ne opiru kao biljni svet, niti kao šeširi. Šešir leti na vetru, pas ne, drvo nikad. Ali, ponekad se desi neki osrednji poremećaj i priroda pokaže jedan od svojih hirova: zlobu. Lete šeširi, psi, pa čak i drveće.
Johana je izašla sa bdenja i ušla u bar gde se glupo pevala himna pred početak važne utakmice. Spustila je pogled, naručila čašu vina, ženama ne služimo vino, rekao je čovek grubo, a muškarci se ne prekidaju kada pevaju himnu.
