Jelisaveta Seka Sablić

03.06.12 Večernje novosti

Monografija o Seki Sablić otkrila mnoge nepoznate detalje iz života naše glumice. „Daj Bože samo da u životu svake večeri budem na sceni, ništa mi drugo ne treba“, zapisala je, još kao tinejdžerka, u svoj dnevnik

ROĐENA sam u Beogradu, na Čuburi, u bolnici koja danas nosi naziv „Za majku i dete“ u Tiršovoj ulici. Rodila sam se 1942. godine, u jeku rata i najstrašnijih opasnosti za mene, moju majku i oca, jer moja majka je bila Jevrejka - Sefardkinja sa Dorćola. Nikada tokom rata nije nosila žutu traku. Kada se udala za mog oca, Stevana, hrišćanina i preselila na Čuburu, roditelji su je se odrekli. Nije imala kontakta s njima sve dok njenu familiju, pet sestara sa decom, nisu odveli u logor na Sajmište - deo je intimnog poglavlja „Moja mala autobiografija“ Jelisavete Seke Sablić, a u okviru monografije koja je ovih dana izašla iz štampe.
Pitka i zanimljiva knjiga (priređivači Zoran T. Jovanović i Tamara Bijelić) pojavila se u izdanju UDUS-a, kao sastavni deo priznanja za životno delo „Dobričin prsten“. I u njoj, naša velika, svestrana i omiljena glumica otkriva detalje iz ličnog i profesionalnog života, zanimljive, tim pre što i sama naglašava kako nikada nije volela da priča o sebi i drugima: „oslobađajući se tako identiteta bila je slobodnija da stvara sopstveno mišljenje o ljudima i svoje slike sveta“...
Tih teških, četrdesetih godina prošlog veka rodilo se svo troje dece. Uz Seku i dvojica braće Siniša i Branko. Posebno mesto u njenom srcu pripadalo je ujaku, jedinom preživelom iz majčine porodice koji se spasao pogroma odlazeći u partizane. Posle rata otišao je u Izrael, odakle je iz drugog ratnog pakla uspeo da joj pošalje paket s crvenim cipelicama.
- Moj otac je poreklom sa Banije, pa smo često porodično odlazili u njegovo selo koje se zove Mala Gradusa. Tamo su ljudi bili još gladniji nego mi u gradu, tako da im je otac često slao pakete iz Beograda. Moglo bi se reći da je celo moje detinjstvo zapravo bilo lepo. Obeleženo siromaštvom, ali bez muke, bez gladi. Otac je radio i brinuo da uvek budemo siti. S druge strane, moja majka uvek je želela da izađe - u pozorište, u bioskop, bila je željna „provoda“, „luksuza“...Tako sam ja, kao mala, stalno govorila kako ću biti bogata. „Kad porasteš, šta ćeš biti?“ - „Biću bogata!“ Naravno, u realnosti je ispalo potpuno suprotno od toga, iako sam ostala pri stavu da je veoma važno obezbediti dostojan život koji ne podrazumeva poniženja. Međutim, kako sam odrastala, sve više su me zanimale nematerijalne vrednosti.
Slede nežna uspomene na majku, detinjstvo, školske dane, muzičko obrazovanje. Polako ju je obuzimala ljubav prema glumi, „potpuno nesvesnu onoga što je hvata i zbog čega“.
- Talentovan glumac igra sa istim uspehom i rezultatom na svom početku, kao i na kraju. I u sredini. U početku hodaš intuitivno, prolazeći kroz sve potpuno prirodno i spontano i tada hodaš najlepše moguće. Počinješ da se gubiš i zbunjuješ onda kad počneš da razmišljaš o načinu na koji radiš stvari, kad počneš da se preispituješ kako to hodaš - beleži u ovoj knjizi Seka Sablić.

UZORI

- NE volim uzore i nikad ih nisam imala. Očaravale su me neke predstave, ali nikad se nisam posebno lepila za neko ime. Sećam se svih predstava sa Mirom Stupicom, pa božanstvenim Plešom... Te cele generacije koju sam gledala dok još nisam postala glumica. Posle, na Akademiji, počela sam da ih posmatram mnogo kritičkije. Bilo je i lažnih veličina, koje su nestale, izbrisalo ih je vreme.
Puno je uspomena i na dane studija, profesore koji su se smenjivali, diplomski ispit, prvi angažman. Igrala je u pozorištu „Boško Buha“, s tadašnjim momkom Boletom Stošićem, koga su deca obožavala i zvala „Bole iz bureta“. Iz tog iskustva nastalo je i jedno zanimljivo opažanje o najmlađoj publici:
- Ako si iskren i ako si zaista duhovit, deca su prva koja će to primetiti i prepoznati. Takođe, kao dečji glumac moraš biti i penušav i lak da bi prešao rampu. Ako zaista ispunjavaš sve te atribute, oni neće vikati, oni ćete slušati...
Posle jedne predstave Arse Jovanovića na večernjoj sceni „Buhe“, poznati reditelj ju je pozvao da igra i u njegovoj predstavi „Mačka u džaku“, na sceni Ateljea 212. A Mira Trailović je „u to vreme lukavo postupala - kao sa šargarepom na dugačkom štapu, čas te povuče, čas pusti, pa ponovo cimne“. Na kraju, konačno ju je angažovala u Ateljeu. O godinama, ulogama i nagradama koje su potom usledile u pozorištu, filmu i TV - gotovo je sve poznato. Ali se ne znada je Seka Sablić još kao tinejdžerka zapisala u svom dnevniku:
„Daj Bože samo da u životu svake večeri budem na sceni. Ništa mi drugo ne treba, samo da budem na sceni“.
Ta tako velika i blistava želja joj se ispunila. I ne prestaje da ispunjava sve ove decenije...

LJUBAVNIK I MUŽ

- MENI je gluma sve dala: sigurnost, radost, sreću, apsolutno sve. Nikada, ali nikada nije išla nauštrb mog privatnog života. Možda nisam bila u prilici da se dvoumim, recimo da neki divni ljubavnik ili muž postavi uslov: ili ja ili pozorište! Kada sam bila sasvim mlada, izjavila sam da ne bih glumu ni za carstvo dala! Mislila sam na Grejs Keli, kako sam naivna i blesava, mislila sam: baš je glupa što je napustila glumu da bi bila princeza! Toliko sam volela glumu. Nisam imala ta iskušenja u životu da nešto žrtvujem radi glume.

Vukica STRUGAR