Jerusalim - biografija

06.01.13 Politika

Više od tri hiljade godina Jerusalima opisao je britanski istoričar Sajmon Sibag Montefjore u svojoj knjizi „Jerusalim biografija”

Istorija čitavog sveta u jednom gradu Jerusalimu, svetom i raskalašnom u isti mah, koji postoji na zemlji i na nebu; mestu osude na smrt, vaskrsenja i vaznesenja Isusa Hrista, razaranom, ponovo građenom, deljenom i prisvajanom. Oduvek je to bila i obećana jevrejska zemlja.
Kao da je vremenom opstajala stalna neimenovana sila koja je težila da se naruga njegovoj svetosti, a oni koji su očekivali stalnu mističnu ushićenost u Jerusalimu ostajali su pokunjeni.
„Svako ko sanja o Jerusalimu, svaki njegov posetilac u svim razdobljima, od Hristovih apostola do Saladinovih ratnika, od viktorijanskih hodočasnika do današnjih turista i novinara, stiže u grad s vizijom autentičnog Jerusalima, a potom oseti gorčinu i razočaranje pred onim što zatekne.”
U svoje vreme Gogolj je proveo jednu noć u molitvi kraj Svetog groba, ali je izjavio da nikada nije bio tako nezadovoljan stanjem svoje duše. Flober je Jerusalim smatrao „đavolski veličanstvenim”, Tekeri je zaključio „da tu nema mesta gde nije počinjeno neko nasilje, neki idol slavljen uz krvave obrede”.
Melvil je ovaj grad nazvao „lobanjom koju su opkolile vojske mrtvih”, a Edvard Said, palestinski hrišćanin rođen u Jerusalimu i profesor književnosti na Univerzitetu „Kolumbija” u Njujorku, sećao se da je njegov otac mrzeo Jerusalim zato što ga podseća na smrt. Amos Oz u svom romanu „Moj Mihael” pitao se može li se iko u Jerusalimu osećati kao kod kuće, čak iako tu živi sto godina.
Više od tri hiljade godina Jerusalima opisao je britanski istoričar Sajmon Sibag Montefjore u svojoj knjizi „Jerusalim biografija”, bestseleru nefikcije broj jedan u Velikoj Britaniji čitava četiri meseca, koji je u vrhu lista čitanosti u Izraelu, Americi i velikom delu Evrope. Delo je predstavljeno i u vidu televizijske serije na kanalu Bi-Bi-Si 4, a kod nas ga je objavio „Evro-Đunti”, u prevodu sa engleskog Gordane Subotić.
Sajmon Sibag Montefjore u jednom intervjuu izjavio je da je biografiju Svetog grada osmislio na način dovoljno zanimljiv za sve, čak i za one koji ga nisu posetili ili prethodno slušali o kralju Davidu ili krstašima.
Pred čitaocem defiluju proroci, kraljevi, sveštenici, lepe i opasne žene. To je istorija opisana kroz živote ljudi i njihove velike žrtve, porodice koje su stvorile Jerusalim – Davidovu, Makabijevu, Irodovu, Umajadinu, kuće Boldvina, Saladina, Huseinija, Halidija, Spaforda, Rotšilda i Montefjora.
Opis se završava stvaranjem Jevrejske države 1948, a zatim i zbivanjima iz 1967, arapsko-izraelskim Šestodnevnim ratom koji je „nametnuo odlučan prekid” (kralj Husein priznao je da su mu dani između 5. i 10. juna te godine bili najgori u životu, izgubio je polovinu svoje teritorije i Jerusalim).
Ova knjiga je epska, avanturistička, priča dostojna velikih filmskih spektakla u duhu „Bena Hura” ili „Pada Rimskog carstva”, ali i povest koja pokazuje princip težnje suštinskom posedovanju onoga što se voli.
„Moj zadatak bio je da pronađem činjenice, a ne da presuđujem tajnama različitih religija”, istakao je autor.
Iako prikazuje stalne sukobe, manipulativne vladare, gospodare rata žedne krvi, genocidne imperatore čije su odluke ostavile traga u trajnim sukobima Izraela i Palestine, onaj koji čita nije podstaknut da zauzme bilo čiju stranu. „Svako ko želi da shvati religijske i političke strasti koje uobličavaju moderni svet imaće koristi od ove knjige”, stoji u jednoj od recenzija.
Mnogo je kultura umreženo u Svetom gradu, a svoj „trenutak” imali su: Rimljani, krstaši, predstavnici Otomanskog carstva, Arapi, Jevreji, Britanci, Francuzi, Rusi, Kopti, pravoslavni Jermeni, Gruzini, Srbi, Etiopljani, protestanti, Amerikanci...
„Jerusalim je nekada smatran središtem sveta, a danas je to istinitije nego ikada: grad je žarište borbe između Avramovih religija, svetilište sve rasprostranjenijeg hrišćanskog, jevrejskog i islamskog fundamentalizma, strateško bojno polje sudara civilizacija, linija fronta između ateizma i vere, zvezda vodilja sekularne fascinacije, predmet vrtoglavog stremljenja teorijama zavere i internetskog stvaranja mitova, i večito osvetljena scena pred kamerama, u današnjem svetu u kojem vesti ne traju duže od dvadeset četiri sata”, piše autor.
Sajmon Sibag Montefjore (1965) inače je autor i uzbudljivih biografija o ruskoj carici Katarini Velikoj i Potemkinu, kao i o Staljinu, „koje se gledaju kao HBO serije”, a predaje istoriju na Univerzitetu „Kembridž”. Jevrejin je čiji je slavni predak Mozes Montefjore jedan od važnih junaka ove knjige, čovek koji je bio najčuveniji i najbogatiji jerusalimski dobročinitelj iz 19. veka (često je kanalisao i novac Rotšilda).
Knjiga „Staljin: dvor crvenog cara” S. S. Montefjora („Laguna”, 2007), osvojila je nagradu za istorijsku knjigu godine koju dodeljuje British book awards. Montefjore je napisao i roman „Sašenjka” (IPS, 2009).

Jerusalim u srpskoj epici

Srpske narodne pesme spominju Jerusalim kao mesto u kojem Bogorodica šeta sa malim Hristom, i kao mesto podviga i smrti patrijarha Save Jerusalimskog (Mirjana Detelić „Epski gradovi”, Balkanološki institut SANU), a sledeći stihovi „Propasti carstva srpskoga”, pesma Kosovskog ciklusa, daju da se nasluti kako je reč zapravo o nebeskom Jerusalimu: „Poletio soko tica siva/ Od svetinje od Jerusalima,/ I on nosi ticu lastavicu./ To ne bio soko tica siva, /Veće bio svetitelj Ilija;/ On ne nosi tice lastavice,/ Veće knjigu od Bogorodice.

Marina Vulićević