Jesenja svila

04.10.04 Večernje novosti

Ušavši u književnost daleke 1957. godine (knjiga priča "Male poruke"), Danilo Nikolić je naišao na lep prijem, ali je brzo i nestao sa književne scene. Vratio se tek sedamdesetih godina knjigom pripovedaka "Povratak u Metohiju". Pripovetka ne samo što stoji na njegovim književnim počecima već se može reći da je do današnjeg dana, uprkos činjenici da je Nikolić u međuvremenu objavio pet romana, ovaj pisac pre svega pripovedač i da je pripovetka osnovni sastojak i njegovih romana, da je ona razlog što oni imaju labavu kompoziciju i lako se mogu rastaviti na po nekoliko zasebnih priča.
Formiran na tradiciji usmenog pripovedanja, ali i na onim obrascima umetničke proze koje kod nas oličavaju Borisav Stanković i Ivo Andrić, a u drugim književnostima Flober i Čehov, Danilo Nikolić je uvek verovao da bez dobre priče nema uspešnog proznog dela. Kao što je od samog početka pokazivao, Nikolić je trajno opsednut svetom svog detinjstva provedenog u Metohiji, tamo negde uz Beli Drim, u Vitomirici i Peći, i u najvećem broju svojih pripovedaka i romana on i govori o "povratku u Metohiju", u zauvek izgubljeni svet prisnosti i lepote.
Ako je dobar deo proze Danila Nikolića izgrađen na potrebi da se evocira slika jednog nestalog sveta, ne može se poreći ni činjenica da ovaj pisac nije bežao ni od suočavanja sa tamnim licem kosovsko-metohijske stvarnosti, niti od političko-ideoloških opsena koje su dale pečat jednom vremenu i sudbinama niza generacija. Otuda je sasvim logično što su njegovi junaci i postali "vlasnici bivše sreće" i zbog toga što je vreme razgradilo nekadašnje oblike života, ali i zbog toga što je nakazna politička stvarnost utisnula dodatni pečat tragike na sudbine njegovih junaka.
Od prve Nikolićeve pripovetke do romana "Jesenja svila" protekle su decenije, promenilo se mnogo štošta, ali je jedno ostalo isto - Nikolićeva potreba da govori o onim duševnim treptajima iz kojih se rađa onaj sudbinski impuls koji dobija središnje mesto u čovekovom životu. Opisujući sudbine izbeglica (Dušan Dedović je izbeglica sa Kosova i Metohije, a Javorka Kržec je izbeglica iz Slavonije), Danilo Nikolić nije hteo samo da bude hroničar jednog ružnog vremena, daleko više od toga njega je zanimao unutrašnji svet ljudi koji su ostali bez onoga što je za njih bilo najvrednije - bez onog okrilja u kojem su njihovi životi imali sadržaj koji oni, na drugim mestima, ne mogu da ostvare.
I Dušanovo tumaranje po Beogradu i njegovi pokušaji da u projekcijama mašte pronađe nešto od onoga što je izgubljeno i Javorkino preživljavanje samo su podloga za ono što će uslediti - njihov susret na obali Dunava, postepeno zbližavanje i rađanje ljubavi koja će morati da bude žrtvovana, žrtvovana zbog straha da više ništa ne može biti isto, da je sve odavno izgubilo smisao i da Dušan mora da ode kod ćerke na Novi Zeland i da, kao junak Miloša Crnjanskog, nestane u maglenim daljinama, dok Javorka mora da se vrati mužu, Hrvatu, za koga podozreva da je kriv za smrt njenih najbližih.
Dobar pripovedač se od onoga koji to nije razlikuje pre svega po načinu na koji priča priču. Dobro znajući da glavni junaci Dušan i Javorka, jesu, između ostalog, i simboli jednog vremena, Danilo Nikolić ih je okružio ljudima koji su i sami nosioci znatnog tragičnog potencijala (a među tim ljudima posebno je zanimljiva sudbina šumara koji, želeći da u ratnom vihoru spase svog malog sina, postaje, u stvari, vinovnik njegove smrti), ali su, Đuhec, i zatupnici onih vrlina i vrednosti koje su danas među ljudima sasvim retke. Ti junaci "Jesenje svile" obrazuju podlogu na kojoj su i Dušan Dedović i Javorka Kržec samo "vlasnici bivše sreće".
Jedno od važnih svojstava Nikolićeve proze je i pripovedačevo umeće da ono što je bilo, što je deo prošlosti, vrati u junakov unutrašnji svet i da ga pretvori u snažnu junakovu opsesiju. I zato se Dušan Dedović tako rado vraća u kosovsko-metohijski period svog života, obuhvatajući svojim sećanjem sve lepe trenutke, sve ono što prethodi paljenju njegove porodične kuće, tragediji zbog koje će njegova žena Vladislava poludeti, zato se i Javorka Kržec rado seća svog života u Belom Manastiru, rada u biblioteci, srećnog porodičnog života koji počinje da se ruši onda kada ona otkrije da njen muž ima i deo života koji skriva od nje.
To račvanje njihovih života, podela na ono što je bilo i ono što je sada, i rađa ponor u kojem će nestati njihova pozna ljubav, ta jesenja svila koja se, iznanada, spustila na njihove živote i, kao i sve nestvarno, nestala da bi ih ostavila u padu i porazu od kojeg nema oporavka. Roman "Jesenja svila" ima ona svojstva koja čitalac Nikolićeve proze dobro poznaje - to je prividno prozračna priča iza koje promiču tamne senke jednog vremena i ljudske tragedije koja se baš u tom vremenu rodila. Kao i svi dobri pripovedači, i Danilo Nikolić ume da priđe tamnom jezgru života i da o njemu priča suptilno i snažno.

Bekstvo iz užasa

Kao i u svim svojim pripovetkama i romanima, i u "Jesenjoj svili" Danilo Nikolić je majstor za otkrivanje suptilnih duševnih tokova u kojima nastaje sve ono što oblikuje ljudsku sudbinu - ljubav, sećanje na ono što je bilo i što ne može da se vrati, čovekovo bekstvo od užasa vremena i istorije, svetovi mašte u koje se uranja sa nadom. U isto vreme, ovaj roman je i poema o uzaludnosti svakog pokušaja da se, makar i kroz snažnu ljubav, iznova stvori ono što je uništeno. Upućujući svoje junake ka onome čega se jedino boje, Danilo Nikolić daje završni ton njihovoj patnji i nesreći.

01.01.00

Politika
17.02.2002.
NAGRADA "MEŠA SELIMOVIĆ" ZA KNJIGU GODINE
Boja nostalgije
Danilo Nikolić: JESENJA SVILA; "Narodna knjiga", Beograd 2001.

Stari majstor pripovedanja Danilo Nikolić (Split, 1926) svoju pripovedačku strategiju zasniva na jednostavnoj naraciji i lepom i čistom jeziku. On bira ključne kote priče kojoj se posvećuje i zatim preispituje stvarnost i život oko nas, smisao života uopšte. Pokazao nam je ovu strategiju i u ranijim svojim romanima - "Vlasnici bivše sreće", "Kraljica zabave", "Fajront u Grgetegu" i "Foto-keramika gospodina Cebalovića" - a u "Jesenjoj svili", romanu koji je objavljen u "Narodnoj knjizi" i koji je poneo ugledno priznanje, Nagradu "Meša Selimović", sižejna kompozicija je dosledno i spretno sprovedena.
Nekoliki su momenti bitni za ovo čitalački prijatno delo; pre svega, ljubavna storija, koja je meka, čežnjiva i nostalgična. Naravno, i nesretna i neostvariva, što joj daje pastelne tonove sete, baš u boji jesenje svile. Zatim, društveno-aktuelni momenat, koji se ogleda u dramatičnim, krvavim tragedijama kojima je ljubavni par obeležen tokom poslednjih bratoubilačkih ratova kod nas. Treći bitni momenat, koji daje i pun intenzitet ovom romanu atmosfere, stara je Nikolićeva strast: priroda, reka i ribolov.
Priča o traganju za ljubavlju, onom jedinom i pravom, smeštena u pastoralni ambijent nenarušene prirode, sa junacima koje opterećuje teret lične nesreće, sadržana je u nizu ljubavnih susreta, zanosno i ubedljivo opisanih, sa preovlađujućom slutnjom o nemogućnosti veze, o odocnelom susretu, što segmente romana boji atmosferom nostalgije; žal za stečenom, a u istom trenutku i izgubljenom ljubavlju!
Ono što Nikolićev roman čini ponekad dirljivim, ponekad komičnim, ali i tragičnim, nije samo prisustvo senke prošlih dana, što direktno upućuje na kraj jednog doba, pa time i istek "trajanja" naših junaka kojima je vreme ljubavi ne u zenitu već u sutonu, nego i sve celovitija spoznaja kako se i njihovi životi približavaju neumitnom nestajanju.
Na kraju, treba reći i ono što je već bilo jasno iz do sada izrečenog: ovaj mirni roman o čežnji za prirodom, zakasnelom ljubavnom susretu i senkom ratnih tragedija iščitanih na licu individualnog bola, ne donosi nikakav bitan pomak kada je u pitanju Nikolićeva romaneskna strategija. Lep i pitak, nostalgičan i setan, ali - možda i suviše "običan" za majstora pripovedanja kakav jeste Danilo Nikolić, linearan, sa spoznajama koje su nam već dugo znane. (Jedini korak ka inovacijama su kurzivom štampani pasaži u kojima se prepliću kolektivni i lični arhetipski snovi; nisu izvedeni dosledno pa ostaje blaga nedoumica koja im je, zapravo, funkcija).
"Jesenja svila" su standard, ali ne i novost, izazov ili otkriće.
Đorđe Pisarev


Nin
24.01.2002.
Poslednji romantičar

Naslov: Jesenja svila
Autor: Danilo Nikolić
Izdavač: Narodna knjiga
Beograd 2001.

Adrijana Marčetić

Bežeći od "surovog teatra zbilje" i svoje lične i porodične tragedije, Dušan, glavni junak i pripovedač Nikolićevog romana "Jesenja svila", izbeglica s Kosova i budući emigrant na Novi Zeland, odlazi na pecanje, na Dunav, daleko od ljudi i sveta, u prirodu koju još uvek nisu iskvarili materijalizam, poročnost i površnost savremene civilizacije. Nadajući se da će u tišini i usamljenosti dunavskog pejzaža bar za trenutak "smiriti srce" i zaboraviti svoju žalosnu izbegličku sudbinu, Dušan u tom "ribolovnom" i simboličnom raju nalazi i nešto za čim nije tragao. Već pomiren sa saznanjem da se emotivni život za njega praktično završio, on sreće Javorku, takođe izbeglicu, iz Hrvatske, i doživljava poznu i strasnu, miholjsku romansu. Iako svesni da je njihova ljubav moguća samo u idiličnom egzilu u kojem se privremeno nalaze, Nikolićevi junaci u toj ljubavi pronalaze spas: ona ih pokreće i preobražava, povrativši im izgubljeni smisao života.
U "Jesenjoj svili" Danilo Nikolić još jednom efektno potvrđuje najznačajnije vrline svog pripovednog stila, koji uspešno neguje već skoro pola veka. Kao i u prethodnim romanima, "Foto-keramika gospodina Cebalovića", "Fajront u Grgetegu", "Kraljica zabave" itd., Nikolić pripoveda lako i nepretenciozno, s veštinom i poetskom sugestivnošću koja iz stranice u stranicu očarava čitaoca, navodeći ga na utisak da ima pred sobom potpuno "prozirno" štivo. Ali, kad počne da analizira i tumači, da razmišlja o implikacijama takvog gotovo minimalističkog izraza, da odgoneta značenja utkana u simboliku pejzaža, atmosfere, snova i meditacija junaka, čitaocu postaje jasnije koliko je taj prvi utisak varljiv i koliko je ta naizgled sasvim jednostavna knjiga morala od pisca zahtevati dara, truda i umeća. Iza prividne jednostavnosti priče, pažljivo čitanje razotkriva istančane smisaone efekte, iza lakoće pripovedanja - složenu romansijersku tehniku.
Nikolićeva pripovedačka veština ogleda se već i u tome što piscu polazi za rukom da jednu reklo bi se odavno istrošenu i stereotipnu temu - romantičnu ljubav - dočara uverljivo, bez suvišne ironije, ali i bez trunke banalnosti, trivijalnosti i patetike. (Jedini izuzetak predstavlja završna scena romana u kojoj je patetika namerno naglašena da bi se priča o nesrećnoj ljubavi predstavila u tragičnom smisaonom osvetljenju.) Osim toga, Nikolić s umećem dostojnim klasičnih romansijera predočava unutrašnji život svog junaka, uspevajući da "uhvati" i najsuptilnije nijanse njegovog doživljaja. Opis junakovog unutrašnjeg doživljaja značenjski je potkrepljen simboličnim opisima prirode i pažljivo istkanom mrežom međusobno povezanih metaforičnih slika, kroz koju se, kao crvena nit, provlači lajtmotiv i središnja metafora romana - jesenja svila, plod miholjskog leta, simbol prolaznosti i krhkosti ljudske sreće.
Sugestivnosti pripovedanja u "Jesenjoj svili" posebno doprinosi prepoznatljiv, ali ovde, čini se, još uspešnije ostvaren Nikolićev stil koji se najpribližnije može opisati kao impresionistički: gradeći priču kao kolaž, od junakovih trenutnih utisaka, diskontinuiranih sećanja, snova i razmišljanja, odlomaka razgovora i lirskih opisa prirode, Nikolić ništa ne objašnjava, ne tumači i ne ocenjuje, već samo nagoveštava prepuštajući čitaocu da u predočenoj impresiji razotkrije dubinsko, metaforično značenje.
Sa stanovišta smisla romana u celini, ljubavni zaplet u "Jesenjoj svili" ima samo "epizodnu ulogu lirike": to nije toliko priča o sentimentalnim peripetijama jedne pozne i nemoguće romanse, koliko priča o čoveku "starinskog" kova čije romantične predstave o životu gube bitku sa okrutnom stvarnošću i savremenom tehnološkom civilizacijom. Usamivši se u oazi netaknute prirode, Nikolićev junak, kao poslednji romantičar, pokušava da oživi iluziju o prvobitnoj čistoti prirode u čoveku. Ali, ispostavlja se da je to nemoguće i da je idila u kojoj je junak našao pribežište osuđena na nestajanje: u nju već prodiru prvi znaci neprijateljske civilizacije (motorni gliseri, helikopteri za izviđanje, "potmulo mumlanje" metalnih mašina, "škripa i škrgut" bagera). Umesto da ga smiri i izleči, dodir s prirodom dovodi junaka do tragičnog saznanja da su romantični rajevi, a s njima i najviše duhovne vrednosti - "mudrost i razumevanje" - osuđeni na nestajanje, a pogled na "veličanstveni" Dunav navodi ga na melanholična razmišljanja o smislu života, prolaznosti i smrti: "Veličanstven po boji: plav spram neba, bakarni naspram dna. Smirujući, dok se ne vine misao o njegovoj večitosti i našoj prolaznosti..."
U duboko pesimističnom tonu "Jesenje svile" ipak postoji jedna svetla tačka: vera u isceliteljsku moć ljubavi. Ljubav ne može otkloniti junakovo tragično saznanje o prolaznosti, ali ga može učiniti podnošljivijim, može mu pomoći da "prihvati težinu svog poraza i učini ga lepim". Ta vera pokazuje da za Nikolića romantični ideal kao takav nije osporen, već je, naprotiv, osnažen samim tim što je predočen kao vrednost koju smo možda nepovratno izgubili.


Danas
28.12.2001.
Iz Narodne knjige
Jesenja svila

Novi roman Danila Nikolica "Jesenja svila", nedavno se pojavio u izdanju Narodne knjige. "Ovo je roman cija je tema povratak u mitsko utociste, a autor ga je gradio od kratkih prica, autobiografskih fragmenata, svega onoga sto moze da docara duh jednog vremena", rekao je, predstavljajuci ovu knjigu, Radivoje Mikic. Danilo Nikolic smatra da je ovo roman sa klasicnim nacinom pripovedanja, sa prigusenom liricnoscu i neznoscu. "U ovom romanu zeleo sam da na fonu jednog necistog sveta dam sliku jednog drugog sveta, cistijeg i boljeg, ali nesrecnog". "Jesenja svila" roman je za sve one koji su umorni od postmodernizama i svih ostalih izama, a zele da procitaju roman sa junakom, junakinjom i ljubavlju, koja ce se, treba li reci, ispostaviti kao lepa i daleka. U jedno kasno leto, jedan covek odlazi daleko od sveta, u potrazi za samocom.
Onda nailazi jedna zena i jesenja svila pocinje da se odmotava.
S. D.

01.01.00

Večernje novosti
08.01.2002.
KNJIZEVNA KRITIKA
Svezina leta

"Jesenja svila", Danila Nikolica, u izdanju "Narodne knjige"
Pise: Dragoljub Stojadinovic

GLEDANO iz daljine ovde se naziru cudne knjizevne geneze: Kundera je nikao iz Remarka, Danilo Nikolic iz Kundere. Ranije, u pricama bio je pod dahom Cehova, sada u novom romanu "Jesenja svila" priblizio se svome vremenu. To nije ugledanje, to su genetski tragovi. Kundera i Remark i Cehov, pa evo sada i Nikolic su daleki neki rodjaci. Ili tako nekako. I to rodjaci, ne pastorci.
Kad se priblizimo cujemo da i Dragoslav Mihajlovic, umesan u srpsko testo, veli "Jalova jesen". Danilo u toj istoj simbolicnoj jeseni vidi "svilu". Dragoslav se onako izdaleka, nadmocan, ruga svojim godinama. Te iste godine Danilo preprida svilenim bojama svoga pamcenja. Nesto asocijativno, generacijsko otice kraj nas pod perom, pod pazuhom, pod sapima vremena. Izmesano sa svetom. A ta svilasta jalovost i ta jesen samo su oblik i lik toka i protoka po onom, rekosmo li vec, penzionerskom paradoksu: dugacak mesec - kratka godina.
Danilo Nikolic prede svoju pricu iz delova, paralelno izmesanim na duplom koloseku iskustva i vremena: slika detalje iz savremenih hrvatskih i nekadasnjih metohijskih ali i vecnih nasih "seoba" i "deoba", prozirno natrunjenih danasnjom i vajkadasnjom istorijom. Scenske utege price hoce simboliku, hoce da budu naznake ali i ukletosti i utoke.
A "svila" je ovde i dobrota desavanja i pometina pamcenja, san i java koji se ostvaruju i mesaju, i ortace i znace. Danilo nece celu pricu. Hoce je ispod scene: narocito izabranu, posebno akcentovanu a spontanu, cak dogodljivu.
NJegove ljubavi nicu kao iznad oblaka, na vecnoj svetlosti, na nebeskoj belini, takoreci bez senki, s dramama cije su noge sakrivene pod laganim cipkastim tkivom jezika. I silaze u svilu pejzaza koju ni Van Gogov "Ribolov u prolece", taj ogoljen i rastopljenim bakrom izgrizen prizor na reci koja se budi, sa korica knjige, nije umela da isprede. Sve je ovde od tanke predje srebrnastih niti inkrustrirano. I sve drugacije nego pre, za nijansu iznad i za podlanicu ispred.
Jesen je i ovde, kao i kod Dragoslava, jos uvek uveliko tek svezina leta.

01.01.00

Dnevnik
23.01.2002.
Čovek u zlom vremenu
Danilo Nikolić: Jesenja svila

Piše: Ivanka Kosanić

Roman "Jesenja svila" Danila Nikolića je je setna i dirljiva priča o čoveku na ovim prostorima, izmeštenom iz normalnog života tragičnom igrom istorije i sudbine: ratovima, izbeglištvom, stradanjima. U nekoliko dana pripovedačkog vremena, u idiličnom ambijentu reke (Dunava), izleta i pecanja, pisac smešta ceo život: ono što je bilo i ono što je moglo da bude. Na istorijskom fonu to su "odjeci" poslednjih ratova i tragičnih sudbina ljudi u Slavoniji i na Kosovu. Na ličnom fonu glavnih junaka to su porodični procepi i tragedije zbog čega oni žive i u prošlosti i u sadašnjosti, nemoćni da se oslobode njihovih kobnih posledica, bolesni čak i onda kada postoji tračak mogućeg, drukčijeg, boljeg i smislenijeg života. Trenuci izleta u prirodu i trenuci čovekove potrebe da se izmesti iz tragičnog udesa i zbilje, čak i pred nagoveštajem ljubavi koji se dotiče glavnog junaka, nestaju i cepaju se kao "svila" jeseni, miholjskog leta pored reke. Otuda je ovo roman o čovekovom porazu pred usudom istorije i najedom civilizacije koja "postepeno uništava ljudskost".
U fabulu romana Nikolić je smestio nekoliko (tragičnih) sudbina: glavnog junaka Dušana Dedoviča, izbeglice iz Metohije (Prizrena), koji posle tragedije zbog koje mu je žena završila u bolnici poremećenog uma, bekstvom u prirodu, na izlet, samo dokazuje da pravog bekstva, niti u san niti u javu, zapravo nema; Javorke Božur, izbeglice iz Slavonije, čiji je muž (inače Hrvat) ubica njenog brata i oca; Šumara, izbeglice iz Pakraca koji u školjci čuva sliku tragično poginulog deteta (dok ga je nosio na ramenima); Blagojevića, dobrotvora, koji čini dobra izbeglicama iz Metohije, ali sam nema sreće u braku. I kada u javi "dopusti" mogućnost drukčijeg kretanja života - moguće ljubavi dvoje usamljenika Dušana i Javorke na obali reke - pisac ostaje pri uverenju da to nije moguće: sve ostaje samo u osećanjima bliskosti, razumevanja, bolovanja. Likove u romanu je zapravo samo zbližila subina prognanih iz zavičaja, a idilični ambijent reke samo potencirao osećanja na prošlost i, ipak, snevanje o tome da se život, jer je on najjači, nastavi.
"Jesenja svila" je tragična priča o prohujalom i o nedužnosti čoveka. Nikolić se ne upušta u istorijske, društvene, političke konotacije: on želi da vidi čoveka u zlom vremenu. Šta je zapravo čovek u talasima istorije koja ga ništa ne pita? Ako ne može da je menja, da li zato može da bude kriv?
Umesto toga pisac nudi sentimentalno sećanje na detinjstvo i mladost u Metohiji, na mogući san u mozaičkim pričama o ljubavi koja ne zna za nacionalonost niti je interesuje pripadnost jednom narodu. U erotizovanim snovima glavnog junaka samo su nagoveštaji moguće ljubavi. Erotizovane žene iz snova (i naporednih priča) iz daleke prošlosti postaju samo kontrast stvarnosti u kojoj je to nemoguće. Kao što je san o hanumi sa turske galije samo mogućnost "bekstva" iz okova realnosti.
Roman "Jesenja svila", kao roman o našoj savremenosti i čoveku u njoj, otvara i pitanje može li čovek da pobedi istoriju ili joj neminovno podleže. "Bolujem ja... boluješ ti... bolujemo..." završava pisac roman prastarom baladom, dok lahor donosi jesenju vilu iz daljine. Nema i nema novog početka. Kao što je, možda, san glavnog junaka o odlasku kod ćerke i unuka na Novi Zeland - takođe samo san o (možda) još jednom bekstvu. Jednom pored reke, jednom u tuđu zemlju. Ali čovek sa sobom nosi sve svoje prošlosti i sve svoje tragove.
Ta sentimentalna i nostalgična priča je i najbolja osnova romana. Bez patetike, sa merom, kao vrsni pripovedač, Nikolić nas i ovim svojim najnovijim romanom (posle četiri prethodna) vraća sebi samima: da se nad ovom knjigom, umetničkom vizijom "podsetimo" na ono što nam se događalo ili se događalo pored nas. Ta "identifikacija" samo potvrđuje snagu umetnosti: ona trajnije i bolje vidi.