Velika prazna reka

11.10.03

Sabiram, dakle, teme mojih pripovedaka i romana, svestan da sam bio, kao i svaki drugi čovek, obeležen i ograničen svojstvima veka u kojem su protekle tri četvrtine moga života. I da sam hteo, ne bih mogao da zaobiđem, da izbegnem temu izgubljenog zavičaja. Pa ni teme progonstva i izgnanstva. Pokušao sam, takođe, da dam primere brutalne prakse neljudskih ideologija, koje su, na sramotu sveta obeležile XX vek - rekao je između ostalog višestruko nagrađivani pisac Danilo Nikolić povodom najnovijeg romana „Velika prazna reka“ u izdanju „Narodne knjige“.

Komentarišući činjenicu da se u svom delu kao i u životu rado seća detinjstva na Kosovu ali i činjenicu kako je danas Kosovo jedno od stecišta muka, patnje, smrti, očaja Nikolić za „Blic“ kaže:

„Stalno mislim, a ne uspevam, da pošaljem roman „Vlasnici bivše sreće“ Čoviću, ne da bi ga čitao, nego da vidi detalje posebno isečke iz novina, u kojima se vidi ta postepena geneza napuštanja tog tla od strane Srba. I ono što je najgore, vidi se da oni koji su najžešći u progonima jesu bivši Srbi. Paradoksalno ali je tako. Ima mesta koja su primila islam tek pre stotinak godina. Od Trnavčevića su postali Trnavci, to nisu moje reči već istorijska, dokazana fakta koja navodi doktor Jefto Dedijer u svojoj knjizi „Kosovska stara Srbija“.

U kojoj meri je „Velika prazna reka“ autobiografija?
- Gotovo da bi se moglo reći da jeste autobiografska. U mnogome su to realni događaji, naravno, u nekoj mojoj interpretaciji. Verovatno to druga strana vidi drugačije.

A kakva je i koliko uloga ljubavi u vašem delu i u vašem životu?
- Mnoga šta što pišem uvek ima u potekstu neki protest. Na primer vrlo razlikujem ljubavnu od erotske priče, jer ljubav je daleko sadržajniji i kompleksniji odnos. Možda zvuči kao fraza ali je činjenica.

Često se u romanu bavite onim što je, kako navodite, suštinsko za čoveka a što se po vašem uverenju ogleda u malim običnim stvarima?
-Sećam se, dok sam bio u radiju, kako sam se samom sebi čudio. Jer, ono što su svi smatrali velikim i značajnim meni nije bilo uopšte bitno. A kad-kad sam dobijao, da kažemo, nervni slom zbog nekog malog detalja. I tvrdim da se u detalju uvek prepozna pozitivna ili negativna celina. Kako to lepo reče Mihajlo Pantić: „Njegovo veličanstvo detalj“. Ko ne ume da pronađe u književnosti detalj taj nek batali pero.

U romanu je prisutna velika zabrinutost zbog globalnog stanja stvari na planeti. Moto vaše knjige je „sve dok nas priroda ne usmrti svojom smrću“. Kako? Zašto?
- Bojim se da ćemo uskoro kupovati konzerve sa čistim vazduhom! Hiljade potpuno nenormalnih pojava nam se pričinjavaju kao navodno prirodne i obične. U svojim delima sam po malo varirao ono Maltusovo da će prenaseljenost planete izazvati silne muke. Ta teorija je u vreme moje mladosti poricana, ali mislim da je sada prenapučenost velika. Ljudi bi morali postati svesni toga i početi drugačije da se ponašaju u smislu preraspodele i međusobnih odnosa. Znate, sve može da bude drukčije. Sve ove godine bezvlašća u svakom smislu, pa i u ekološkom, su nas osakatile.

Kada bi sudbina ovdašnjeg društvenog trenutka bila u vašem peru šta biste napisali?
- Bojim se da nisam dovoljno pametan za to (smeh). Srediće se, mora. Iskustvo i godine me uče da posle svakog sukoba, mutljavine, afera to mora da se razbistri. Baš sinoć, u razgovoru sa našim velikim pesnikom Raičkovićem, rekoh kako sam došao dotle da želim da dođe jedan diktator, zmija i da sve to stavi pod čizmu, da niko ne može uraditi ništa loše. Dakle, došao sam do onoga od čega sam celog života bežao.

Tatjana Nježić

17.10.03 Politika

Beogradska "Narodna knjiga" pažljivo neguje domaće savremene pisce, i u skladu sa tim nedavno je objavila i najnovija ostvarenja dvojice proznih stvaralaca, Danila Nikolića, i Vladana Matijevića.

Svome romanu Danilo Nikolić je nadenuo setno ime, "Velika prazna reka", i prema rečima Radivoja Mikića, urednika, čitaoci će uživati ali će književna kritika imati teškoće da ga žanrovski odredi. Naime, "Velika prazna reka" ima u sebi pomalo autobiografskog, ali je i priča o strasti, u ovom slučaju strasti ribolovca.

Uz elemente i dokumentarne proze, u romanu Danila Nikolića prepliću se sećanja na detinjstvo, data fragmentarno, baš onako kako je Nikolić činio i u svojim prethodnim knjigama. Pisac, dodaje Mikić, nije izbegao ni meditativne sekvence kroz koje čehovljevski nastoji da osvetli ljudsku prirodu.

Za razliku od nihilističke moderne umetnosti, konstatovaće Radivoje Mikić, u romanu "Velika prazna reka" Danilo Nikolić se bori za pozitivni odnos prema životu, a to sve uspeva da obavije lepotom kazivanja, i lakoćom pripovedanja. Ovo je slojevita knjiga, u kojoj piščev osećaj prolaznosti ne umanjuje lirsko, i pozitivno osećanje života.

Danilo Nikolić smatra i da je hteo, nije mogao da izbegne autobiografsko, a u okviru njega temu izgubljenog zavičaja. Svodeći, i sabirajući teme svojih pripovedaka i romana, došao je, kaže, dotle da gotovo rezignirano shvata da nam se, na žalost, hiljade nenormalnih pojava pričinjavaju kao prirodne i obične. Zato moto Nikolićevog novog romana i glasi: "Sve dok nas Priroda ne usmrti svojom smrću..".

Vladana Matijevića poznajemo kao pisca knjige pripovedaka "Prilično mrtvi" za koju je dobio i Andrićevu nagradu za 2000. godinu. Sada je Matijević napisao roman pod naslovom "Pisac izdaleka", u kojem se – kaže – "kao i u pričama bavi tretmanom apsurda i paradoksa, kako u književnosti tako i u ljudskom životu. "A kako do sada nisam uspeo da prikažem golo lice apsurda, kao što nisam uspeo ni da prikažem mehanizme njegovih delovanja (iako gde god da bacim pogled jasno vidim njegovo lice i jasno vidim njegovo delovanje), sasvim je izvesno da ću se i posle ovog romana zadržati na njegovom ispitivanju, i razodevanju".

Urednik knjige "Pisac izdaleka" Gojko Tešić ističe da je Vladan Matijević napisao roman rugalicu koji se ne može uzglobiti u tradiciju srpske književnosti, sem što se može povezati sa rodonačelnikom ruganja u srpskoj prozi, Jovanom Sterijom Popovićem.

Vladan Matijević je, kaže Tešić, izuzetni pripovedač, koji je u ovom delu, romanu o pisanju romana, odlučio da se ruga svemu onome što čini građu jedne ovakve knjige. A to znači da se Matijević ruga: rečima, temi, tradiciji, nacionalnom patosu, književnoj kritici, institucijama, piscima kao "hodajućim svecima" i "narcisima", svakoj mistifikaciji uopšte. Vreme radnje je 1999. godina, mizanscen je, dakle, patriotski, objašnjava Gojko Tešić, i kada je sve tako pripremljeno, može se očekivati da se autor romana poigrava čudesnim aluzijama, parodijom i satirom.Jedini čije dostojanstvo nije izvrgnuto ruglu jeste, podvlači Tešić, čitalac...

A. C.