01.01.17
Da li znamo ko smo i kako smo?
Vesna Đukić, (Ka)ko smo – Studije kulture pamćenja i politike identiteta u Srbiji
Zbornik Matice srpske za društvene nauke br. 163/2017
Knjiga (KA)KO SMO – Studije kulture pamćenja i politike identiteta u Srbiji u svakom smislu predstavlja životno delo Vesne Đukić, univerzitetskog profesora i istaknutog stručnjaka u oblasti kulturne politike u Srbiji: ne samo da prikazuje autorkina višedecenijska naučna istraživanja u polju kulture i kulturne politike, nego otkriva i njena duboko lična uverenja i zapitanosti na temu očuvanja i razvoja duhovnosti i nacionalnog identiteta u vremenu globalnih kriza. Kao izraz intelektualnog otpora stvaranju kulture beznađa i kao reakcija na razne mentalne distorzije u srpskom kolektivnom identitetu, knjiga nudi niz kritičkih opservacija o prošlim i aktuelnim kulturnim i medijskim politikama, te politikama sećanja i predlaže željene pravce razvoja kulture u Srbiji, ističući značaj očuvanja autentičnog kulturnog identiteta, kulturne baštine i svih njenih specifičnosti poput hrišćanske vere, ćiriličnog pisma ili kulture sela. Kao zaveštanje i poziv da se kultura u Srbiji zaštiti i unapređuje, knjiga je namenjena generacijama mladih, budućih aktera kulture i kulturne politike, od čijih će odluka zavisiti opstanak nacionalnog identiteta, baštine i sećanja.
Knjigu čini pet poglavlja sastavljenih od naučnih radova koji su nastajali kao rezultat timskog istraživačkog rada i zanimanja Vesne Đukić i jednog broja koautora za mnoga polja kulture i njihovog brzog reagovanja na neke od najznačajnijih izazova kulturne politike u Srbiji. Među koautorima ovih tekstova su Biljana Đukić, Ivana Volić, Milica Kočović, Danijela Vićentijević i Uroš Đurić, istraživači i praktičari koji su sa stanovišta drugih oblasti, najpre prava, ekonomije i geologije, dali dragocen doprinos analizi i razumevanju kulture i kulturne politike u Srbiji.
Uvodno poglavlje, „Teorijsko-empirijski kontekst”, donosi pregled relevantnih kulturoloških (Assmann, Menasse), istorijskih (Towney, Burke) socioloških (Bourdieu, Jenkins, Brubaker, Cooper, Nash), politoloških (Spengler, Linz, Stepan, Miller, Harvey), antropoloških (Sapir, Golubović, Jarić), psiholoških (Fromm, Krech, Crutchfield, Ballachey, Trebješanin, Lalović), psihijatrijskih (Bojanin), filozofskih (Berđaev) i teoloških (Florovsky, Velimirović, Popović) teorija pamćenja, identiteta, države, kulture i medija, posmatranih u svetlu principa savremenih kulturnih politika i instrumenata javnih praktičnih politika (Young, Quinn, Matarasso, Landry, Dragicević Sesic, Stojković, Đukić). Poglavlje, dakle, pruža širok interdisciplinarni okvir za temeljno razumevanje problematika pokrenutih u potonjim poglavljima.
Drugo poglavlje „Kultura i identitet” predstavlja studije slučaja o politici identiteta u Jugoslaviji i Srbiji, u kojima se – od pozorišta, književnosti, jezika i pisma do celokupnog duhovnog nasleđa pravoslavne kulture – razmatra ključno pitanje „borbe za vrednosti”, posebno sa stanovišta konsolidovanja demokratije i tranzicionog modela kulturne politike kod nas. Poglavlje čine tekstovi: "(Ne)moć kulturne politike", u kojem se analizira odnos kulturnih programa političkih stranaka i kulturne politike u Srbiji; "Šta to znači biti čovek", čija su tema efekti dramskih umetnosti u vaspitanju i obrazovanju mladih; "Vera za večeru", koji proučava uticaj javnih praktičnih politika na one elemente pravoslavne kulture koji su doprineli (de)konstrukciji nacionalnog identiteta Srbije od srednjovekovne nemanjićke države do danas, i posebno se bavi ključnim identifikatorima nacionalnog identiteta: ćiriličnim pismom i nacionalnom monetom „dinar”; "Nasrtaj na duh", koji ispituje odnos sekularne države prema pravoslavnoj kulturi u Srbiji tokom 20. i 21. veka; "Značenje i značaj stvari", koji se bavi pojavom oduzimanja i vraćanja crkvene imovine u Srbiji u periodu od 1945. do 2015. godine.
Treće poglavlje „Katastrofalni rizici i kultura pamćenja” odnosi se na NATO bombardovanje Srbije 1999. godine, terorizam na Kosovu i Metohiji od 1999. do 2004. i prirodne nepogode koje su se desile 2014/15. godine, usled kojih je došlo do prekida međunarodnih odnosa i delimičnog ili potpunog uništavanja kulturnog nasleđa, uključujući i ono sa Uneskove liste svetske kulturne baštine. Sve proučavane studije slučaja ukazuju na potrebu komunikacije i mudrog upravljanja identitetom i pamćenjem, nezavisno od toga da li faktor rizika predstavljaju nestabilna politička situacija, terorizam ili prirodne nepogode. Tema rada "Lokalni i globalni identiteti" je međunarodna izolacija i NATO bombardovanje Srbije 1999. koji nisu predstavljali samo katastrofalni rizik po očuvanje evropske i svetske kulturne baštine, već i po nacionalni kulturni identitet koji se razvija u komunikaciji s drugima. U radu "Vrednost duhovnog nasleđa" proučava se pitanje vrednovanja i utvrđivanja vrednosti duhovnog pravoslavnog nasleđa u opasnosti od terorizma, a ovaj katastrofalni rizik predstavlja sve češću pojavu, kako u svetu, tako i u Srbiji. Poslednji rad u ovom poglavlju, "Mudro upravljanje", nastao je kao reakcija na prirodne nepogode koje su pogodile Srbiju 2014. godine, te ispituje koji resor državne uprave ima najveću odgovornost za osiguranje kulturnog nasleđa od katastrofalnih rizika.
Četvrto poglavlje „Mediji i identitet” posvećeno je vrednosnim sistemima koje razvijaju mediji u različitim funkcijama posrednika u kulturnom sistemu, bilo „pasa čuvara” državne politike, bilo politike transnacionalnih medijskih kompanija u čijem se vlasništvu pretežno nalaze. U radu pod naslovom "Agitprop treće Jugoslavije" raspravlja se o državnom nacionalno-emancipatorskom modelu kulturne politike i kritikuje državna propagandna uloga medija. S druge strane, u tekstovima "K’o oči u glavi", "Živeti bez kulture" i "Cvet bez korena" ukazuje se na uticaj hegemonih sila i globalne ekonomije na kreiranje medijskih sadržaja u savremenoj Srbiji, i govori o problematičnim politikama medijske rekonstrukcije prošlosti (npr. favorizovana je tema atentata na Franca Ferdinanda, a Prvi svetski rat nije dobio odgovarajuću medijsku pažnju), kao i o politikama zaborava (zapostavljanju informacija o kulturnom nasleđu, te otvaranju nešto većeg medijskog prostora za savremenu umetničku produkciju, a ubedljivo najvećeg prostora za transkulturnu profitno orijentisane globalne industrije kulture i zabave).
Peto poglavlje „Selo i identitet” proučava politiku identiteta seoskih zajednica koja je tokom tranzicionog perioda u potpunosti ostala izvan javnog prostora. U tekstu "(De)konstrukcija identiteta" analizira se dinamika osnivanja domova kulture u Srbiji pre i posle 1960. godine i ukazuje na problem brisanja razlike između sela i grada. Tema rada "Duh mesta" je odnos ustanova kulture prema lokalnoj ekonomiji, prirodnom okruženju i održivom razvoju ruralnih zajednica u Srbiji, a u radu "Nedostatak vizije" proučavaju se uzroci problema upravljanja zaštićenim Parkom prirode „Ponjavica” u selu Omoljica kod Pančeva gde se nalaze brojni turistički resursi koji nisu aktivirani i integrisani u jedinstveni turistički proizvod. Četvrti rad u poglavlju, "Upravljanje baštinom in situ", proučava praktične probleme zaštite i korišćenja seoske materijalne i nematerijalne kulturne i prirodne baštine „in situ” s aspekta njihovog uticaja na samosvest seoskog stanovništva o vrednosti, značenju i značaju nasleđa za endogeni razvoj sela i održivi razvoj društva. Predmet rada "Koliko smo daleko od uravnoteženog delovanja" su strateške dileme socijalnog razvoja koje sadrže veliki potencijal da utiču na kvalitet života građana, pa time i konceptualizaciju kulturne politike u Srbiji, a analiza je zasnovana na studijama slučaja sela Starčevo i Omoljica.
Vesna Đukić zaključuje da je globalizacija oslabila države, ali i da je iznela na videlo i slabosti globalne ekonomije suočene s nedostatkom inovacija i kreativnosti, pokazujući da ekonomija zavisi od kulture. Iako tranziciono društvo pred izazovom svetske ekonomske krize ulazi u fazu postsekularizacije i ateizacije, autorka naglašava da su religije i dalje prisutne u kolektivnoj svesti; večno pitanje odnosa čoveka i Boga ponovo je oživelo, i s tim u vezi, ona zaključuje da kulture nema bez hrišćanstva, makar na tlu Evrope. Autorka takođe smatra da stvarne integracije i društvene kohezije u Evropi neće biti bez socijalne kohezije sela i grada. Konačni zaključak studije je da odgovorna kultura sećanja ne sme „da ograničava duh i potiskuje dušu,” dakle, da ona, kao deo politike identiteta, mora da neguje i čuva nacionalno sećanje, veru, kulturu i autentičnost.
Pružajući opsežnu naučno-teorijsku platformu i mnoštvo podataka izvedenih iz istraživanja kulturnih i medijskih politika Srbije i Jugoslavije, knjiga daje značajan doprinos domaćoj nauci – kulturnoj istoriji, medijskoj arheologiji i teoriji kulturne politike, a najviše kulturi sećanja, i to na temelju teorijskih pretpostavki Jana Asmana prikazanih u njegovoj studiji Kultura pamćenja (Beograd 2011). No, ako se uzmu u obzir pitanja istaknuta u naslovu: Ko smo?, Kako smo?, koja ukazuju na to da kao društvo u tranziciji ne stojimo baš najbolje – može se reći da je najveći značaj knjige Vesne Đukić u tome što nastoji da alarmira javno mnjenje i osvetli put ka ozdravljenju nacionalnog identiteta. Drugim rečima, najvažnija svrha knjige je da ukaže na potrebu permanentnog proučavanja politike identiteta zbog toga što je podrška identitetu jedno od osnovnih načela savremenih evropskih kulturnih politika (kao što je istaknuto i u njenoj preglednoj studiji Država i kultura – studije savremene kulturne politike (Beograd 2012), tako da se ove dve knjige mogu čitati i uporedo).
Nina Mihaljinac