Kulturna politika u tranziciji

o detaljnoj i preciznoj vivisekciji, gde se slika kulturne situacije ogleda u složenom društveno-političkom miljeu koji predstavlja sintezu kolonijalnog dejstva predstavnika novog svetskog poretka i nesnađene, ali kriminalizovane pseudo-elite osakaćenog srpskog društva. Ajdačić se u ovoj zbirci tekstova oglašava kao hroničar oštrog pera i analitičar koji se, bez zazora, upušta u raščlanjavanje uzroka i posledica mnogih zbivanja koja se tiču samog opstanka srpskog društva, budući da je kultura onaj suptilni seizmogram što beleži perspektive uspona ili propadanja jedne nacije.
Kultura je, dakle, ovde shvaćena u najširem smislu: od sudbine pijace ,,Zeleni venac“, kao jedne od znamenitosti beogradskog urbanog jezgra, pa do tragično-groteskne sudbine Narodnog muzeja, što ga već više od decenije svaki novi ministar kulture “rekonstruiše”, ustvari, kreči, skida i stavlja skele, kroji i cepa planove za tu “istorijsku” navodnu rekonstrukciju – prava paradigma truleži koja razara duh ovoga naroda, priča planetarne ekskluzivnosti, budući da nijedan narod na ovoj, još uvek nastanjenoj, planeti ne čini od svojih fundamentalnih kulturnih i duhovnih vrednosti ono što Srbi čine od svojih.
Knjiga je temeljno svedočanstvo o društvenim, kulturnim, pa, samim tim, i političkim zbivanjima tokom jedne, za ovaj narod i ovu državu, nesrećne decenije; ali ona predstavlja, isto tako, jasno i odrešito definisano nacionalno, patriotsko stanovište, koje predstavlja prilog borbi za vaspostavljanje pogaženih kriterijuma vrednosti koji se tiču samog opstanka srpske nacije.
(Miladin Ševarlić)