Kulturna politika u oblasti muzike

18.10.06

Knjiga „Kulturna politika u oblasti muzike” mr Natalije Macure, u izdanju zadužbine Andrejević, istraživački je rad koji se bavi pitanjima kulturne politike u sferi muzike i njenim predstavnicima u Srbiji. Na osnovu istraživanja sprovedenih na primerima muzičke škole u Beogradu, muzičke redakcije Prvog programa Radio Beograda, Bemusa i PGP-RTS-a, autorka predlaže nova rešenja za naše muzičke institucije. Prema rečima teoretičara umetnosti i profesora na Muzičkoj akademiji u Beogradu Miška Šuvakovića, ovo je i „prvi naučni rad po pitanju kadrovske politike u institucijama obrazovanja, kulture i medija u oblasti muzike kojima se do sada kulturna politika nije bavila”.

Na početku razgovora za „Politiku” Natalija Macura podseća na širi društveni okvir i činjenicu da u oblasti kulture i dalje imamo iste probleme i zakone kao u 90-tim godinama. Naglašava da se promenio režim ali ne i sistem.

Blokirana tranzicija

– Period vladavine Slobodana Miloševića može se nazvati predtranzicionim periodom u Srbiji. Umesto da tokom 90-ih godina zakoračimo ka demokratskim promenama, u Srbiji se desio potpuno drugačiji proces koji se naziva periodom „blokirane tranzicije”. Prva godina posle petog oktobra obeležena je stihijskim vođenjem kulturne politike koja je bila usmerena ka kratkoročnom planiranju, kaže Natalija Macura, i dodaje:

– Ministarstvo kulture nije imalo strategiju u planiranju, pošto nije imalo jasne programe i prioritete kratkoročnog i dugoročnog razvoja kulture. Kako se kadrovski menadžment bavi ljudskim resursima (a to su osnovni resursi ustanova kulture) tako je i kao osnovni instrument tranzicione kulturne politike 2001. određena – kadrovska politika.

Naša sagovornica podseća da je Aleksandra Jovićević, pomoćnik ministra kulture Branislava Lečića iz 2001, ocenila da su ključni problemi naše kadrovske politike nedostatak obrazovanih kadrova, kao i činjenica da je pola miliona ljudi otišlo iz zemlje. Time je Srbija sa šest odsto visokoobrazovanih kadrova pre 1991. godine spala 2001. na svega tri odsto. Posledica tih dešavanja je, prema mišljenju tadašnje pomoćnice ministra, nedostatak obrazovanih ljudi za rad u komisijama stručnih timova, pa se zato često dešavalo da isti ljudi sede u više komisija.

Međutim, istraživanja su pokazala da kulturna javnost Srbije ovaj problem vidi na potpuno drugačiji način. Odnosno, ključni problem kadrovske politike nije nedostatak obrazovanih kadrova, već postavljanje direktora i članova upravnih odbora na osnovu političke pripadnosti, a ne stručnosti, te stoga kulturna javnost Srbije zahteva depolitizaciju ustanova kulture i decentralizaciju sistema upravljanja.

– Konkretno: u obrazovanju, ministar još ima ključnu reč pri izboru direktora, a direktor sam odlučuje o zapošljavanju kadrova, razrešenju kadrova, slanju na seminare, nagrađivanju, vrednovanju nečijeg rada... Znači, u školstvu celokupna vlast počiva u rukama dva pojedinca, ministra i direktora. To treba da se promeni i da se uvedu savetodavna tela na koje bi se preneo sistem odlučivanja.

– Dalje, nastavlja Macura, u institucijama kulture, direktore i članove umetničkog veća postavlja Izvršni odbor Skupštine grada, bez konkursa, što znači da oni indirektno, ako ne direktno, sprovode programsku politiku partije koja učestvuje u gradskoj vlasti. Ukoliko je ne bi sledili, gradska vlast koja ih je postavila može i da ih razreši. Naravno, ovde je reč samo o institucijama koje pripadaju javnom sektoru kulture.

Institucija javnog konkursa

Naša sagovornica ističe da je, pored uvođenja stručnih tela na koje bi se preneo sistem odlučivanja u kulturi i obrazovanju na svim nivoima (država/grad/institucije), vrlo važna i reorganizacija upravnih odbora u oblasti kulture. U njima bi se, prema rotacionom principu, smenjivali članovi čime bi se odbori oslobodili dominantnih pojedinaca.

Zbog svega navedenog, Natalija Macura smatra da je naš sistem „još uvek jedan veoma opasan sistem”.– Reći da nešto ne valja u ovoj državi, i da mora da se promeni može i da nas košta. Kod nas zaposleni još mora da bude lojalan, i ne sme da podigne svoj glas ukoliko je njegovo mišljenje oprečno sa mišljenjem njegovog nadređenog. Zato, kaže, kandidati moraju da budu primani u radni odnos na osnovu konkursa zasnovanih na stručnosti, što više nije pravilo. I kriterijumi na osnovu kojih će zaposleni da idu na usavršavanja moraju biti dostupni svima i jasno definisani.

Knjiga „Kulturna politika u oblasti muzike” sadrži i preporuke za reformu kadrovske politike u institucijama obrazovanja, kulture i medija, u oblasti muzike. Ona glasi: međusektorska saradnja kulturnih institucija, određivanje strategije prioriteta nacionalne i gradske kulturne politike; osnivanje saveta za prosvetu i kulturu na nacionalnom/gradskom/ opštinskom nivou. A od izuzetne važnosti je i uvođenje institucije javnog konkursa za izbor kadrova zaposlenih u kulturi, o kojima ne sme da odlučuje jedan čovek već formirano stručno telo.

„Ne može”, reče sekretarica

Natalija Macura nedavno je i sama pokušala nešto da promeni. Pozvala je FMU da se raspita da li je tačno da je predmet „Organizacija muzičkog života” ugašen zbog nedostatka kadra koji bi predavao taj predmet, pošto smatra da je studentima neophodno da ih na fakultetu upute u kulturnu politiku i menadžersku stranu njihovog budućeg posla.

– U razgovoru sa sekretaricom htela sam da zakažem razgovor sa dekanom, ali je gospođa odgovorila da je bespredmetno zakazivanje razgovora jer je ta katedra ugašena i nema potrebe za takvim predmetom. Sekretarica, valjda, treba samo da obavlja administrativne poslove, a ne da odlučuje o strategiji razvoja fakulteta! Ljudi sebi daju ovlašćenja koja nemaju i to je birokratija koja mora da se menja. Hajde da počnemo od toga, predlaže Natalija Macura.

Mirjana Sretenović