Kafkine adrese

18.06.03

Jelica Zupanc, dramski pisac, i autorka više od petnaest drama za pozorište, radio i televiziju, napisala je svoj prvi roman. Nazvavši ga "Kafkine adrese" (izdavač "Čigoja štampa", Beograd), kao da je želela da upozori čitaoca da u jednom trenutku mora da zastane, da pogleda oko sebe, da spozna sredinu u kojoj se nalazi, i da idući tragom nekih adresa, i koracima onih koji su ih već pohodili, preobrazi svoje sumnje u smirenost, i pomirenost.
Za "Kafkine adrese" Jelica Zupanc, koja poslednjih desetak godina radi na ciklusu drama o izuzetnim ženama 20. veka - napisala je drame o Almi Maler, Isidori Sekulić, Anici Savić Rebac, Flori Sends-dobila je "Zlatno pero", književnu nagradu "Politike Bazara", već četvrte godine dodeljenu za najbolju prozu, roman ili zbirku pripovedaka koju je napisao ženski autor.
U razgovoru sa Jelicom Zupanc, otkrivamo vezu između opredeljenja pisca koji je toliko dugo bio posvećen pisanju drama, za okušavanje u romansijerstvu. Mogu li se lako menjati umetnički žanrovi, koliko jedni druge prožimaju...

INTERVJU

Zašto baš Kafka? I zašto baš Kafkine adrese?

– Na prvi pogled čitalac bi mogao pomisliti da je reč o opštem mestu, o kafkijanskoj beznadežnosti koja nas sve obuzima i koju je on tako divno umeo da predstavi. Ali, ja namerno nisam išla na kafkijansko, već na Kafkino, na ono što se u tragovima odista može naći na adresama na kojima je on stanovao.

Moja junakinja se nalazi u Pragu, obilazi mesta u kojima je ovaj pisac stanovao... Kraj je 20. veka, ali te zgrade još postoje, i Kafka je i u prvom, ali i u drugom planu jer u mojoj junakinji dominantna su osećanja nemoći i krivice. Paradoksalno zvuči da Kafka, sa svim teskobama u sebi, i u onome što je pisao, može da pomogne nekome, ali moju junakinju on zaista spasava jer se ona, čitajući velike pisce, pa i Kafku, rukovodi onim "čitam da znam da nisam sam", odnosno, "znam to, jer se još nekome pre mene dogodilo."..

Obilazak Kafkinih adresa pomaže da prepoznamo svoja uporišta, da prođemo kroz bolni proces preispitivanja.

A adresa ima mnogo...

– Kafka se dosta selio, menjao je adrese, ali je sve to kao u nekom getu, kao da se vrteo u krugu. To vraćanje u krug, u vreme kada prelazimo iz 20. u 21. vek, podseća nas na pitanja bez odgovora.

Sve je u vezi

Da li su ta preispitivanja vezana samo za glavni, ženski lik?

– Nije presudno što je glavni lik u "Kafkinim adresama" žena. Izabrala sam ženski lik jer najbolje znam kako se žena u toj situaciji oseća. Inače, svaki pojedinac ima u sebi potrebu "traženja nečijih adresa". Kada odete u neki grad, ako niste ni turista ni poslovni čovek, a nemate ni mogućnosti za neka skupa zadovoljstva, onda vas sa tim gradom, sa opštim osećajem i mesta i celoga sveta, ali i sebe samog, povezuju adrese. U slučaju moje junakinje, to je bio Prag... Crnjanski je o tome govorio, kako je sve povezano, kako je sve u vezi.

Vaša je knjiga bogata citatima iz dela velikih pisaca. Zašto ste se za njih opredeljivali?

– Moja najomiljenija knjiga, knjiga od koje se ne odvajam, je "Kod hiperborejaca" Miloša Crnjanskog. Nju čovek može čitati uvek, ona je tu i kada vam je lepo, i ona vam pomaže kada vam je teško. Ideja Crnjanskog (uoči Drugog svetskog rata) da ljudi treba da obilaze mesta koja su voleli, nekako je i meni bila inspiracija da upotrebim slični postupak. U "Kafkinim adresama" ima dosta Crnjanskog, ima dosta "repera" sa onim što je on pisao u svoje doba: recimo, bombardovanje Rima za vreme Drugog svetskog rata, i naše vreme, odnosno bombardovanje Beograda 1999.

Potreba za lepim u teškim vremenima, to je ono što je mene pokretalo, i što čini okosnicu romana.

Citati u "Kafkinim adresama" nisu neki moj flert sa literaturom, već su, najiskrenije, neka moja uporišta, poput kočića na ledini, za koja sam se i sama hvatala. Tako u knjizi nema samo Crnjanskog, Kafke; ima i Sajferta, ima i drugih pisaca. Jednom rečju, nisu sve te knjige uzalud napisane. One su uporišta svakome od nas, pa su i citati u mom romanu neke moje adrese. Verovatno i da neko drugi ima svoje adrese... A njih ima kroz celu literaturu.

I ti citati nisu formalno tu, postoji unutrašnja potreba za njima. Tako se, jednostavno, poklopilo, kockice su se složile: Kafka i Crnjanski.

Velike tajne

Koliko u romanu ima autobiografskog?

– Ima veoma mnogo, mada puno autobiografskog ja dajem i kada pišem o istorijskim ličnostima. Ja ne pišem rekonstrukciju njihovih života, već motivisana nekim detaljem, prepoznajem ili slutim kakvo bi njihovo unutarnje stanje bilo. Onda u to unosim sebe. Možda bi bilo drsko da kažem da u Almi Maler ima najviše mene, ali o njoj kao ličnosti imala sam najmanje podataka. To Slobodan Šnajder ume lepo da kaže: "Švercuješ sebe".

U 21. vek smo zakoračili. Da li smo spoznali sve nijanse osećanja krivice i nemoći?

– U meni raste potreba da napišem i drugi deo "Kafkinih adresa". Ovaj novi, 21. vek, samo je nastavak 20. Ništa se nije promenilo. Sem što smo u njega zakoračili sa novim nadama i očekivanjima. Imam potrebu da nastavim sa ovim, ali ne znam i da li ću. Osećam se kao da je završeno "veliko spremanje". A još toliko toga ima da se kaže.

Budući da ste dramaturg, zar ne bi "Kafkine adrese" bile i odlična drama?

– U svakom slučaju, ne bi bile komplikovana drama. Za osnovu bi bio uzet sadašnji trenutak. Gledaocu bi bilo omogućeno veliko kretanje kroz prostor i vreme, poput fleš bekova. Taj sam postupak primenila u mojoj drami "Crnjanski ili lako je Andriću", u Ateljeu 212.

Nisam se nosila mišlju da "Kafkine adrese" stavim na scenu. Ovako je lakše: čitalac sedne, sam je sa sobom, uzme knjigu, čita onoliko dugo koliko želi, ostavi je za drugi trenutak... Dramaturgija obavezuje na sasvim drugi ritam.

Gojko Tešić je rekao da bi "Kafkine adrese" bio odličan film u kojem bi se progovorilo o nekim velikim tajnama koje skriva Prag, koje skriva Balkan. Film bi bio sniman u Pragu, i bio bi zanimljiv za publiku. Samo, ko bi platio ekipi da sedi u Pragu!?

Anđelka Cvijić

27.09.03 Politika

Pozicija dvostrukog stranca, onoga koji ne pripada da bi pripadao, jeste pozicija naratorke i junakinje romana "Kafkine adrese" Jelice Zupanc.

Svejedno da li je u pitanju sam Kafka, koji je za Nemce, čiji je jezik govorio, bio Jevrejin, a za Čehe, sa kojima je živeo, Nemac, ili junakinja ove knjige, koja sudbinski i korenski pripada srpskom društvu, ali, u devedesetim, razvija podjednaku distancu kako spram vladajuće, i navodne, nacionalne ideološke nomenklature, tako i spram njoj opozicione, takođe navodne, građanske kontraideologije.

Drugim rečima, sa prtljagom vlastitog moralnog načela da u životu ne treba naplaćivati političke stavove nego vrednosti i rad, junakinja knjige, beogradska intelektualka, u godinama kada se polagano već svode životni računi, i u vreme kada bi srpsko društvo moglo da svodi račune proteklog veka, stiže u Prag, u posetu kćerki koja tamo sprema pozorišnu predstavu.

Između njenog praćenja rada na predstavi, utisaka iz netom napuštene društvene zbilje i oživljenog porodičnog sećanja, teku neuhvatljive niti ove knjige koja se tako pretvara u roman toka svesti viđen iz perspektive srpske društvene stvarnosti devedesetih.

A kako je naše vreme, vreme suočavanja sa istinama nepovratno razbijenih ogledala, podjednako kao i vreme spot ekonomije i izneverene istorije, i fluidna svest ovog romana pokušava čitaocu upravo na taj način ispričati fragmente svoje istine.

Pisana iz specifičnih uglova toka svesti i kraja veka, ova knjiga, tako, u jednom pogledu iz inostrane daljine, pripoveda ličnu i porodičnu povest svoje junakinje. Svevideće oko pripovedača prati junakinju pristiglu iz drugog sveta, iz Beograda, raspetog između istorijskih vrtoglavica i političkih banalnosti, nakon netom završenih ratova i bombardovanja devedesetih.

Šetnje Pragom, omeđene krugom Kafkinih životnih adresa, i pripremama pozorišne predstave tematski vezane za delovanje škotske bolnice u Srbiji tokom Prvog svetskog rata, postaju povod za oživljavanje emocija i sećanja, adresa porodične istorije i ličnih strahova.

Oslonjena na posleratno setno ozarenje Dnevnika o Čarnojeviću Miloša Crnjanskog, a pod piščevim poznatim životnim geslom "sve je u vezi", svest junakinje stalno izmešta karte viđenog i doživljenog, sadašnjice i porodičnog sećanja, gradeći, pritom, ličnu mitologiju i stalno se suočavajući sa nemogućnošću verbalizacije onog što je za biće najvažnije. Ono što povremeno nedostaje, ali ne svesti junakinje nego romanu samom, jeste konkretna težina događajnosti same.

No, pripovedajući poetski umekšano, kroz nekoliko tokova radnje, sa brojnim književnim aluzijama i intertekstualnim slojevima, ali i preciznim opservacijama spram savremene društvene patologije, Jelica Zupanc je začudno vešto uspela da svoga čitaoca uvuče u bogatu i razgranatu priču, sačinjenu od fragmenata, onu koja uvek traje samo tren, ali onu koja ga se zaista tiče.

Složena struktura, precizna dramaturgija i narativni ritam, kao i prepoznatljivo literarno i stvarnosno okruženje, čine da "Kafkine adrese" njene junakinje, viđene kroz ovaj romaneskni prozor, postanu i autentični književni svedok i našeg vremena.

Drugim rečima, prvi roman Jelice Zupanc, "Kafkine adrese", spada u one retke knjige koje na malom prostoru (134 str.), kroz uvid u dramu savremenog intelektualca, nude svom čitaocu brojne i precizne uvide o nekim od najtananijih tokova stvarnosti jednog vremena.

Nenad ŠAPONJA

30.07.03 Dnevnik - Novine i časopisi

Nevelik roman Jelice Zupanc, Kafkine adrese, predstavlja zanimljivo delo moderne strukture, dosta retke u našim romanima. Ono što ga čini osobenim je preplitanje fabularnih i vremenskih nivoa, kao kod Prusta. Linija radnje ne teče pravolinijski već skokovito, i uglavnom je određena sećanjima i asocijacijama junakinje, koja prilikom posete ćerki studentkinji u Pragu obilazi turistička mesta i adrese vezane za Kafkin život u tom gradu. Međutim, čini se da je Kafka ovde nekako periferan i junakinja nije previše zaokupirana njime. Mnogo više je zaokupljena sećanjima na ličnu i porodičnu istoriju, koja seže sve do dalekog pretka, poreklom iz Grčke.
Druga linija fabule nema nikakvu vezu sa prvom. U njoj pratimo odiseju doktorke Berk i drugih članica britanske medicinske misije u Srbiji u Prvom svetskom ratu. Na središtu interesovanja je članica misije Feroli, koja se zajedno sa ostalim članicama misije svesrdno posvećuje svom zadatku. Izmeštene iz sveta građanske udobnosti i monotonog ali lagodnog života, ove žene su bačene u vihor rata, u prljavštinu, bolesti, napore i lišavanja, što stoički podnose, ostajući odane svojim pacijentima, srpskim vojnicima, do kraja, zbog čega padaju u zarobljeništvo. Ovo je jedan istorijski utemeljen segment romana, inspirisan brojnim britanskim misijama koje su za vreme Prvog svetskog rata boravile u Srbiji.
Na pitanje novinarke Snežane Lukić, može li se ovaj roman tumačiti kao roman o izgnanstvu, u doslovnom i prenesenom smislu reči, autorka između ostalog kaže: „Obilaženjem Kafkinih adresa u Pragu, gradu utočištu izgnanika sa ratnog Balkana, naša putnica obilazi mesta sa početka i sredine jednog napornog veka, sa istim pitanjima i osećanjem nemoći i krivice koje je pokrenuo taj prepametni, preosetljivi Franc Kafka.”
A na pitanje da li je Engleskinja uvedena da bi se pokazalo kako nas drugi vide, autorka odgovara: „Ženi sa Balkana je teško u Pragu, ali teško je i Engleskinji na Balkanu. Zavisi iz kog ugla se posmatra, ko posmatra, sa kakvim namerama, sa koliko dobre volje, poštovanja, razumevanja ili lične hrabrosti i odgovornosti.”
Međutim, i glavna fabula, koja se bavi istorijom porodice naše junakinje, takođe je smeštena u sasvim određen, čvrst istorijski okvir. naime, ona je data u kontekstu istorijskih događaja koji su obeležili prošli vek, a koji su u znatnoj meri odredili njenu sudbinu. Taj kontekst čine Prvi i Drugi svetski rat, poratna situacija, Goli otok, vreme strogo kontrolisanog života, sumnjičenja i šikaniranja raznih vrsta.
Junakinja romana je intelektualka, senzibilna i pronicljiva, i ona nam je najčešće vodič kroz zamršene puteve njene porodice i sredine. NJena intelektualna dimenzija se očituje koliko kroz nivo rezonovanja, toliko i kroz često pozivanje na literarne i druge izvore, na Crnjanskog, Andrića, Kjerkegora i druge. Kroz čitav roman prisutna je njena zapitanost nad mnogim problemima, najčešće ličnim, ali i opštim - o istini, slobodi, smislu ljudskih napora.
Roman je, ako ne u celosti, dobrim delom mračna slika ljudske egzistencije, lične, porodične i nacionalne. Na početku su ratovi, Prvi i Drugi svetski, a na kraju NATO bombardovanje 1 999. i nevidljivi avion F-117. Vek je počeo ratovima i završava se ratom. Kao da se zatvara neki apokaliptični krug.
Nije sasvim jasna veza prve i druge fabule, porodične i priče o britanskoj misiji. Ne objedinjuju ih ni likovi ni radnja. Jedino što ih izdaleka povezuje je ambijent rata, patnje i stradanja pojedinaca i naroda, osećanje nemoći u vrtlogu istorijskih događaja, koji kao da su lišeni ikakvog smisla.
Zupančeva je za ovaj roman dobila „Bazarovu” nagradu „Žensko pero” za 2000. godinu, iz čega bi se moglo zaključiti da se radi o tipično „ženskom” romanu. On, međutim, nije feminističko štivo, ne bavi se prevashodno ženskim temama, iako su događaji sagledani kroz ženski senzibilitet. Ovo je roman široko obrazovanog pisca, verziranog u metode pisanja modernog romana, koje su primenjene više nego uspešno.

LJubica Popović-Bjelica