Kainov ožiljak

06.12.14 Politika

Prilično je bizaran podatak da su naši poslali Andrića, pisca i humanistu, da sa Nemcima pregovara oko otkupa oružja za vojsku Kraljevine Jugoslavije
Berlin je bio poslednja diplomatska misija Andrića, iako je on bio već diplomata sa iskustvom, nestranačka ličnost, znalac nemačkog jezika i kulture, ispostavilo se, po sudu istoričara, da je imao ulogu „pogrešnog orijentira” za obaveštajne službe. Boravak Ive Andrića u Berlinu od 1939. do 1941. godine zaintrigirao je i pisce Vladimira Kecmanovića i Dejana Stojiljkovića, koji su o ovom Andrićevom berlinskom poslanstvu napisali roman „Kainov ožiljak”, u izdanju „Lagune”. Roman počinje prijemom Andrića kod Hitlera, da bi se nastavio mračnim scenama nacističkih uličnih paljenja knjiga. Na jednom takvom zgarištu Kecmanovićev i Stojiljkovićev Andrić pronalazi i knjigu izvesnog zabranjenog pesnika Štefana Krajskog, austrijskog naciste rođenog u Bosni. Ni slutio nije da će upoznati tog navodno, u Noći dugih noževa, ubijenog umetnika, i da će mu upravo on biti model za lik Karađoza, jer špijuni nikada ne umiru...

Šta vas je kao pisce podstaklo da ovu tragičnu situaciju našeg nobelovca pretočite u roman?

V. K.: Upravo snaga tragičkog potencijala koji pominjete. I pitanje kakve reperkusije je ta situacija mogla da ima na Andrićevo delo. Jer svoja najznačajnija dela Andrić je napisao, ili barem priveo kraju i objavio, godinama nakon što je njegova berlinska misija bila okončana.

D. S.: Andrić u Hitlerovom Berlinu na vrhuncu nacističkog ludila i pred sam rat, kao naš ambasador. Meni je to bilo dovoljno.

Da li ste, pripremajući se da napišete ovo delo, čitali obimnu studiju o Andrićevoj diplomatskoj misiji u Berlinu profesora Dušana Glišovića ili knjigu Miroslava Karaulca „Andrić u diplomatiji”?

V. K.: Za dokumente i njihovu umetničku transformaciju bio je zadužen Dejan. Ja sam sa zanimanjem i odobravanjem pratio njegov rad.

D. S.: Meni je najkorisnija bila knjiga profesora Glišovića, jer se radi o kapitalnom delu u kojem postoji obilje podataka o Andrićevim berlinskim danima, ali ne samo o tome. Tu su i svedočanstva o važnim ličnostima toga vremena, članci iz novina, naših i nemačkih, poverljivi dokumenti, diplomatske depeše, izveštaji obaveštajnih službi... Najzanimljiviji podatak mi je bio to što su naši poslali Andrića, pisca i humanistu, da sa Nemcima pregovara oko otkupa oružja za vojsku Kraljevine Jugoslavije. To mi je delovalo prilično bizarno.

Pukovnika Jugoslovenske vojske Vladimira Vauhnika, koji se bavio i špijunažom, pa i Geringa, „oživeli” ste upečatljivo. Kako ste se usaglasili oko izmaštanog Štefana Krajskog, da baš bude čudna mešavina orijentalnog i germanskog, i da baš neko takav bude fiktivni uzor za nastanak Karađoza?

V. K.: Naš zadatak bio je da istorijske ličnosti učinimo uverljivim. Krajskim i metapoetičkom pričom vezanom za Karađoza sam se bavio ja.

D. S.: Po mom skromnom mišljenju, berlinski Karađoz, Ditrih tj. Krajski, jeste najupečatljivija Vladina kreacija do sada. Ima on dosta zanimljivih likova u prethodnim romanima, u pričama, takođe, ali mi Krajski nekako „odskače”.

Andrić je bio tajanstvena ličnost, oličenje suzdržanosti i racionalnosti, a u vašem romanu stavljen je pred ispit nesvesnog i poroka. Da li ste naslutili da u piscu koji je opisao stradanje čovečnosti u svetu čuče, takođe, tamne strasti?

V. K.: Postoji škola mišljenja po kojoj je svaki literarni junak alterego svog tvorca, jedna od njegovih neostvarenih mogućnosti. Verujem da je takvo mišljenje u dobroj meri tačno... Budući da Andrićevo delo vrvi od ljudi sa mračnim strastima, nije neophodno kopati po pikanterijama iz njegove biografije da bi se došlo pretpostavke na koju ukazujete.

D. S.: Tamne strasti čuče u svakom od nas. Ni Andrić nije bio svetac. I bio je potpuno svestan toga i često o tome pisao, o nestalnosti ljudske prirode, o poreklu zla, o raznim devijacijama... Sigurno da tu ima dosta autobiografskog. Uostalom, ja sam za kreiranje nekih scena u romanu direktno bio inspirisan Andrićevom prozom. Recimo, scena na početku trećeg dela, košmarno snoviđenje, u stvari je nastala iz delova Andrićeve pripovetke „Iskušenje u ćeliji broj 38.” i nekih delova grafičkog romana „Sendmen” Nila Gejmena i Dejva Mekina. Priznajem, radi se o dosta čudnoj kombinaciji, ali je na kraju ispalo baš efektno.

Krajski je čovek koji je ubio bolji deo sebe, i nosi Kainov ožiljak greha, Jugoslavija je ubila deo sebe, i nosi Kainov ožiljak. Da li i Andrić nosi svoj Kainov ožiljak?

V. K.: Kainov ožiljak je prokletstvo koje nosi svaki čovek i sve što je čovek stvorio.

D. S.: To je teško pitanje. Imamo onu crnu prugu posred vezirovih grudi u romanu „Na Drini ćuprija”, možda je to njegova verzija Kainovog ožiljka?

Potpisivanje Trojnog pakta bilo je političko samoubistvo, pa i suprotna odluka nosila je istu odgovornost. Nemogući izbori i odluke nude nam se i danas?

V. K.: Da, to je prokletstvo malobrojnog naroda kom se kuća nalazi nasred puta, kako je to poetski formulisao Vasko Popa. Naroda koji se, razapet između dve stare, i jedne još nove religije, za tuđ račun bori protiv samog sebe. Kao Pavićevi Hazari...

D. S.: Prilike u Evropi su bile takve da se mi nismo mnogo pitali i da smo jednostavno bili suviše slaba država da bi se oteli uticaju velikih sila. Baš kao i danas, oni manipulišu nama. Istorija se ponavlja. Cela ta priča oko pakta i kasnije puča koji je organizovala britanska obaveštajna služba kako bi otvorila novi front na Balkanu i smanjila pritisak na samu Veliku Britaniju samo je još jedan dokaz koliko smo bili nesnalažljivi i neorganizovani. Andrić u jednom trenutku u romanu kaže kako nije mogao ni da sluti da će London i Berlin „razgovarati” bombarderima iznad njegove glave. Eto, i danas Moskva, Brisel i Vašington „pričaju” iznad naših glava i sve se to prelama preko naše grbače, a da nas niko ništa ne pita... To je sudbina malih država i malih naroda. Što naše političare, ni u to vreme, ni danas, nije sprečavalo da se busaju u nejake grudi i obećavaju narodu nemoguće.

Da li ćete imati još neke zajedničke projekte?

V. K.: Dejan i ja sada pišemo svako svoj roman. A sarađujemo na scenariju za film i seriju o Nemanjićima...

D. S.: Pored filma i serije o Nemanjićima, planiram i zbirku priča za proleće, gde će se naći i „Mrtve stvari”, pripovetka o Andriću zahvaljujući kojoj se rodila ideja za ovaj roman. Pored toga, mislim da do sajma knjiga 2015. završim i izdam nastavak romana „Duge noći i crne zastave” koji će se zvati „Olujni bedem”.

Marina Vulićević