Dejan Stojiljković (1976), prozaista, dramski pisac i strip scenarista. Objavio prozne zbirke „Leva strana druma“ (2007) i „Low Life“ (2008) kao i romane „Konstantinovo raskršće“ (2009, nagrade „Miloš Crnjanski“, „Zlatni hit-liber RTS-a“ i „Svetosavski pečat“, najuži izbor za Ninovu nagradu i nagradu „Isidora Sekulić“, najčitanija knjiga u javnim biliotekama Srbiji za 2010. godinu, nominacije za međunarodne nagrade „Impak Dablin“ i „Balkanika“) i „Duge noći i crne zastave“ (2012, nagrada „Zlatni Hit-liber RTS-a“).
Autor je nekoliko strip-scenarija kao i knjige ogleda o stripu „Kiselo&Slatko“ (2011). Prvi je laureat nagrade za strip teoriju „Nikola Mitrović Kokan“.
U ediciji „Srbija i komentari“ Službenog glasnika koju uređuje akademik Goran Petrović 2012. objavljena mu je knjiga „Živi pokojnik“ (zajedno sa etnologom Vesnom Marjanović).
Autor je istorijske drame „Konstantin“ u režiji Juga Radivojevića (koprodukcija Narodnog pozorišta iz Beograda i Narodnog pozorišta iz Niša, sezona 2012/2013).
Od 2012. je ekskluzivni autor izdavačke kuće „Blooming Twig Books“ iz Nju Jorka.
Proza mu je prevođena na engleski, ruski, makedonski i grčki.
Član je Srpskog književnog društva i književne grupe P-70.
01.01.07 Popboks
Sebi odani
LEVA STRANA DRUMA – Dejan Stojiljković
Prva knjiga niškog pisca Dejana Stojiljkovića donosi nesvakidašnje živopisnu hroniku (grada Niša) s kraja prošlog i početka ovog veka. Tri priče i dve novele Leve strane druma (SKC Niš, 2007) ispričane su u prvom licu, iz ugla junaka Nikole, piščevog glasnogovornika.
Zbirku otvara naslovna priča Leva strana druma, u kojoj autor uspeva da, u malo koraka, uspostavi dramski i simbolički jaku situaciju. Glavni junaci dobijaju ponudu da za novac učestvuju u tzv. “srpskom ruletu”: vožnji levom stranom druma, na čiji se ishod klade lokalni taksisti. Kao prva, priča upoznaje čitaoce s glavnim junacima narednih, jasno ih pozicionirajući u sredini u kojoj žive i ističući njihovu antiherojsku crtu, koja se, simbolično, ogleda u vožnji levom stranom druma i prejudicira srljanje u apsurdne i tragikomične situacije u narednim poglavljima hronike.
Ako je Leva strana druma zanatski i simbolički stožer zbirke, Heroji ulice su njeno emotivno središte i mesto na kom najživlje pulsira atmosfera noćnog Niša u razuđenoj topografiji svojih četvrti (Durlan, Pantelej...). Priča o uličnoj tuči otvara teme lojalnosti prijateljima iz detinjstva i skida pozlatu sa statusa gradskih heroja, uspevajući junake da ugravira u mali generacijski biser na tragu romana Kad su cvetale tikve.
Slično Mihailoviću (i majstoru nostalgije Branku Ćopiću), Stojiljković uspeva da pređe put od Dečaka Pavlove ulice i Rata dugmića do urbane herojštine, usput neprimetno drobeći junake iza njene fasade i ponovo im je navlačeći kao zavoj preko rana.
Najduža u zbirci, novela Das ist Winjak, tromo je stajalište u niškoj hronici. Pojedinačne epizode u ovoj noveli jesu zanimljive i komične, a ona sadrži i najrazuđeniju galeriju sporednih likova čiji će samo nadimci čitaocu razvući osmeh, čak i pre nego što neko od njih ispiše: “sfrati na rakiicu!”, ali te su epizode ugušene unutar labave celine. U ovoj priči pripovedač Nikola ponajviše postaje pasivni piščev glasnogovornik – slaba tačka satirične srpske književnosti (Sterija, Nušić), s kojom Stojiljković inače deli svoj britak i svadljiv ton.
Iako cela zbirka nosi jak humoristički pečat, priče Lopuže poput nas i Kume, izgore ti džamija u tom pogledu su vrhunac. U njima humor nije zadržan samo u replikama, jeziku likova koji Stojiljković vešto profiliše ili situacijama, već nalazi i svoje ishodište u crnohumornim obrtima.
Od pokušaja glavnog junaka da na novogodišnju noć preproda ukradeni viski, Lopuže gradiraju u odiseju sa novogodišnjim odbrojavanjem. Za razliku od Das Ist Winjak, satirično čarkanje pojedinih društvenih pora Niša ovde dolazi prirodno, umesto kao plod pasivne opservacije junaka.
Ilustracije Vlade Aleksića i Jovana Ukropine imaju pokriće u stripovskom zaleđu ne samo junaka, već i topografije Niša, izdeljene na urbane četvrti od čijih lokalnih osobina i predrasuda koje ih prate pisac pravi gust stripovski univerzum.
Brojne reference na popularnu kulturu otvoreno su autobiografske, ali su i deo intime junaka i znaci njihovog međusobnog raspoznavanja. Za razliku od taksativnog navođenja bendova i filmova u (još jednom novijem domaćem) romanu Srpski psiho, koje ima funkciju da mistifikuje inače šupljikave likove i zakamuflira njihova tužno benigna bića i književnu vrednost iza tih tako mračnih muzičkih i filmskih maski, u Levoj strani druma nema potrebe za nadomešćivanjem te vrste.
Stojiljković ne samo da u svojim pričama, preko junaka i njihovih stavova, ukazuje na pogubno (samo)određenje gradova u unutrašnjosti kao inferiornih spram Beograda, centra centara, već i samim svojim stilom pisanja i odabirom teme i žanra gradske hronike živi ovaj stav.
U vreme kada se, u želji da se dođe do sveta, domaći autori odriču svega što je lokalno i specifično, Leva strana druma svetli u mraku svojim insistiranjem upravo na živopisno lokalnom. Iako povremeno i previše raspričan i digresivan, Stojiljković se ne bori za svoje pravo da bude deo glavne priče, već krči svoju.
Kristina Đuković
