22.04.07
Od zloćka do zlotvora
Ivan Štajnberger
INTERVJU
Za vrlo kratko vreme, jedna knjiga iz pera domaćih autora postala je hit! Delo „Kako otkriti zlo u sebi. Čovek – dobar ili zao?” prof. dr Ivana Štajnbergera, Branislave Čolak i Nenada Milojkovića, koje je objavio beogradski „Plato” za samo nekoliko meseci doživelo je dva izdanja, a u pripremi je i treće. Knjigu je ilustrovao Bob Živković, a svaki čitalac na njenom kraju može i da se testira i sazna koliko je agresivan prema svetu, odnosno ka samom sebi.
Zašto je važno pisati o zlu?
Pisati o zlu je važno zbog toga što je ono, dobrim delom, određivalo ljudsku prošlost, sadašnjost i budućnost. Nema događaja koji je određivao istorijska kretanja, istorijske dubine, istorijska bitisanja, obeležja čovečanstva u kojima nije, svojim velikim uticajem, učestvovao onaj „nevaljali”, a obavezno prisutni deo egoistične, agresivne, destruktivne, narcisoidne, negativističke, kompetitivne „đavolske”, crne ljudske prirode. Otkrivati nju, ljudsku prirodu, znači jedan ogroman napor da što veći deo te prirode načinimo osetljivim za ljudske odnose, za toplinu i saosećajnost među ljudima. Što bolje upoznamo zlo, njegovo delovanje, instrumente i tehniku, to znači otvaranje mogućnosti da se odupremo, sprečimo i dobijemo šansu za bolju ljudsku prirodu. Biće manje ratova, mržnje, sukoba, nesuglasica, a istorijom će sigurno teći manje krvi. Biće manje osmeha na „đavoljem” licu.
Da li se zlo pojačava u grupi i da li se najviše dokazuje na nemoćnima?
Ukoliko se u grupi nalaze pojedinci sa jakom negativnom energijom, oni čija je crna strana ličnosti jača, oni čiji je „đavo” prijatelj, u stanju su da pobude i pokrenu čestice otrova koje se, onda, manifestuju kao loša atmosfera i klima grupe. Tako nastaju pokreti, tako nastaju grupna raslojavanja i sukobi koji mogu da poprime razmere masovnog pokreta. Grupa, takođe, ima svoju „prirodu” i ona nije ništa drugačija od prirode pojedinca. Agresija, egoizam i netolerantnost proklijaju gde god ih posadiš. Često snaga loše ljudske prirode posebno pogađa slabiće, moralno i etički, psihopatske ličnosti, one čije „Ja” pliva u bari.
Kako suzbiti agresiju u čoveku i da li se ona češće nego što se pretpostavlja pretvara u zlo?
Kod čoveka treba razlikovati dva tipa agresije. Jedna je biološki adaptivna, i njen cilj je očuvanje života – tzv. benigna agresija i biološki neadaptivna – maligna agresija, koja teži njegovom uništenju i razaranju i na koju najčešće mislimo kada govorimo o najstravičnijim primerima mučenja i ubijanja ljudi – žena i dece u ratovima i logorima, ali i raznog drugog zlostavljanja – silovanja i nasilja koje se svakodnevno događa i u miru. Koliko je benigna agresija nužna za naš opstanak, maligna agresija ima za cilj zlo po sebi, pri čemu njenom vinovniku ne donosi nikakvu drugu korist osim zadovoljenja nekih patoloških impulsa.
Jedan od najvažnijih preduslova za smanjivanje i prevenciju agresije jeste razvoj empatije. Nedostatak sposobnosti sagledavanja i osećanja iz perspektive drugog, ništa manje vrednog čoveka, dovode do fenomena poznatog kao obeščovečenje drugih, pri čemu im se mnogo lakše nanosi bol, a ponašanje prema njima postaje okrutnije, jer, na kraju krajeva, oni i nisu ljudi, pa tako i ne zaslužuju da se prema njima ophodimo „ljudski”. Ulaganjem u emocionalno vaspitavanje i razvoj saosećanja i brige za druge, kod dece i njihovo uključivanje u obrazovni sistem, mnoga zlodela bi se mogla sprečiti. Stvorili bismo neko bolje društvo, koje nije usmereno samo na zgrtanje imovine, već pre svega na bivstvovanje, ali ne izolovano od drugih, već sa drugima.
Da li se zlo može graduirati ?... U narodu se kaže „zlotvor” ali i „zloćko”
Kao i sve pojave u zemaljskim uslovima, u fizičkom i humanom svetu, osobinu zlokobnosti, negativnu stranu ličnosti, moguće je graduirati. Oni koji su sposobni da snagom svoga ega i mentalnom snagom mogu da relativno dobro kontrolišu „đavola” i na one koji su uvek podložni „đavolim delima”. Pojam „zao” pojavljuje se u različitim jezičko-verbalnim varijantama, koje onda imaju i nose različitu atmosferu i tonalitet. Najtipičniji primer je naziv „zloćko”, simpatičnog zvučenja, dobročiniteljskog prizvuka i topline. Međutim, zavisno od okolnosti, od unutrašnjeg ustrojstva pojedinca, njegovih namera, nazvati nekoga „zloćkom” može da nosi i ironičnu, lošu i agresivnu konotaciju. Treba sagledati ličnost i konotaciju u celini i onda dati mišljenje da li je „zloćko” simpatični pojedinac. Često se iza eufemizma i jezičko-stilskih figura koje privlačno zvuče, krije ozloglašena agresija.
Da li nas deminutiv čini saučesnicima?
Slabe ličnosti, sa neautentičnom snagom svoje prirode mogu da koriste deminutivnu jezičku konstrukciju za dodvoravanje, identifikaciju, želju, udruživanje, kao nešto čime postaju sigurno „suvlasnici stana” koji je iznajmljen za „đavolski kružok”.
Kako otkriti zlo?
Ako i učinimo nešto na planu konkretizacije termina zao čovek, videćemo da se on najpribližnije odnosi na ono što se naziva psihopatskom ličnošću.
Psihopate su socijalni predatori, bez osećanja griže savesti i kajanja za počinjena dela. Oni jednostavno uzimaju sve što im se prohte, ne obazirući se na osećanja drugih, bez osećanja krivice i kajanja, kršeći socijalne i moralne norme. Međutim, nevolja je u tome što su ispitivanja pokazala da je njih, u poređenju sa celom populacijom, relativno malo – svega jedan odsto. Pa otkuda onda toliko zlo u svetu? Analiza ljudskog ponašanja sa stanovišta crta i individualnih osobenosti, podela na nas i one zbog kojih se vode ratovi, ujedno lišava odgovornosti za takve pojave društvo koje i obezbeđuje uslove za njihov nastanak. Crno-beli pogled na svet i granica koja se pojavljuje između ljudi ujedno je i razlog zašto tako malo poznajemo uzroke nastanka agresivnog ponašanja i zla u čoveku. Umesto traganja za lošim pripadnikom naše vrste, koga ćemo osuditi i razapeti na virtuelnu lomaču savremenog sveta ili poslati na robiju, korisnije je videti pod kojim to uslovima svi mi možemo da budemo instruirani i u stanju da činimo najstrašnija zlodela. Kada damo odgovor na ovo pitanje, možda će nam postati jasnije kako je tokom rata moguće indukovati tolike zločine i čitave nacije navesti u borbu jedne protiv drugih.
Anđelka Cvijić
09.03.07
Egoizam je ključna odlika zla
Ivan Štajnberger
Nedavno je objavljena intrigantna knjiga "Kako otkriti zlo u sebi i drugima" ("Plato"), Ivana Štajnbergera, Branislave Čolak i Nenada Milojkovića. Autori su pošli od zastrašujucih podataka da je od 1820. do 1945. godine svakih 68 sekundi ubijen po jedan čovek, a da se godišnje u svetu na proizvodnju oružja potroši čak 956 milijardi dolara!
U razgovoru za "Blic" profesor Štajnberger kaže da je jedna od uporišnih tačaka zla neispunjenje agresivnog motiva (potreba) čoveka.
Da li je reč o urođenim motivima?
- Podeljena su mišljenja. Lično smatram da je reč o urođenom motivu. Određeni oblici agresije su stalno prisutni u evoluciji. Brana tome je uređena i stabilna socijalna zajednica koja će držati pod kontrolom naboje koji mogu postojati i kao oblik interakcije u društvu. Zlo je kategorija kulture, civilizacije. Dakle, ako vidimo ispoljenu agresivnost, udarac bližnjeg je akt fizičke agresije koji nam ne govori puno. A određenje da li je to zao gest ili nije je već nešto što je apstraktno, kulturna kategorija. Mi, na primer, ne znamo da li je taj čovek zao ili mu je ovaj prethodno ubio dete. Znači, tek na tom nadorganskom nivou dolazimo do toga šta je zlo.
Šta je ključna odlika zla danas i ovde?
- Prisutno je na svakom koraku, zbog uslova u kojima se nalazimo, zbog raspada društva, zbog haosa, tj. nepostojanja čvrstih i objektivnih mera na relaciji nagrade - kazne. Dakle, živimo u idealnoj situaciji za razvoj zla u čoveku jer je ovaj vrlo nezadovoljnim svojom situacijom. A zlo, pri tom, ima snagu da se multiplikuje, narasta; gotovo da ima svoj perpetuum mobile. Ključna odlika zla danas i ovde je egoizam. Odsustvo empatije, nepostojanje (prave, zdrave) komunikacije, paradoksalne situacije. I tako će biti, bojim se još dugu, sve dok se ne stvori atmosfera i situacija koje u sebi suštinski sadrža kompromis, razmenu, sublimaciju (urođene) agresije... Da se razumemo, ono je prisutno svuda, nije naš ekskluzivitet, ali u uređenim sredinama ono je znatno manje. Što se nas tiče, možemo se "pohvaliti" arhetipovima od te fele. Ovo društvo je iscrpelo 500 godina robovanja i pati od tzv. robovskog sindroma; pokvarenjaštvo, korupcija... registrovano genetsko pamćenje snalaženja u robovskoj poziciji, jungovski rečeno to je arhetip. Nije opravdanje, ali jeste dobar deo razloga.
Može li se i šta učiniti?
- Krupno pitanje, složen odgovor. Pozabavimo se jednim (bitnim) momentom. Pozabavimo se decom, ona su budućnost. Nove tehnologije donose elemente otuđenja i čovek je usamljen. Usamljen čovek je prepušten sebi i svom razmišljanju. A kad se okrenete (samo) sebi, onda se lako zaglibite u ćorsokak iz kojeg teško da ima izlaza. Usamljenost je plodno tlo za razvoj zla! Mi smo počeli da pričamo sa elektronskim aparatima. Eto, jedno ljubljeno dete u majke ne ume da komunicira sa drugim detetom i kod tog drugog, izvesno, izaziva negodovanje...i eto sukoba. A u obračunu sa zlom - verovali u Boga ili ne, nastojte da obezbedite poštovanje deset božjih zapovesti i stvari će biti pod kontrolom.
Najveći zlikovci
U knjizi ste naveli deset najvećih zlikovaca u istoriji (Hitler, Staljin...). Postoji li neki njihov zajednički imenitelj?
-Postoji. Nećete verovati, svi su bili ubeđeni da rade nešto za opštu dobrobit, posebno za dobrobit svog naroda. Interesantno, svi su sa ovog sveta otišli prirodnom smrću. Niko nije kažnjen za nedela koja je učinio a, znamo, učinili su ih onoliko. Znate, loš ili ako hoćete, zao čovek, u stvari, glavni je glumac na svetskoj, istorijskoj sceni. Da nema loših ljudi maltene ne bi bilo istorije i ne bi bilo onih koji su tako velike stvari uradili boreći se protiv zla. Da nema loših ljudi, ne bi bilo Dostojevskog, Šekspira, ne bi bilo mnogo čega. Oni su motiv, pokretač onih drugih.
T. Nježić
09.06.07 Politika
Obični, normalni, zli
Kako otkriti zlo u sebi i drugima, Ivan Štajnberger, Branislava Čolak, Nenad Milojković
Odgovor na pitanje markentiški sažeto i istaknuto u podnaslovu „Čovek – dobar ili zao”, uz stilski prepoznatljive ilustracije Boba Živkovića, ne može se razumeti u formi disjunkcije ili-ili..
Međutim, to je prema autorima nužna racionalizacija problema, pogotovo danas, kada se i posle nacističkih i staljinističkih progona i pogroma tzv. kolektivnog zla (ideološkog ili nacionalnog, svejedno), suočavamo sa njegovom ekspanzijom upravo u vremenu tzv. globalizacije i sveopšte borbe za ljudska prava. To znači da se pojam zla uvek i nanovo konkretizuje u obliku pretpostavljenog neprijatelja, koji kako kaže Bodrijar, ugrožava nekakvo apsolutno carstvo dobra, najčešće oličeno u političko-manipulativnoj upotrebi reči „zločinački”, „kriminalni”, „teroristički”. Upravo na primerima analiza govora Džordža Buša, Tonija Blera, Kolina Pauela i drugih „milosrdnih anđela”, autori pokazuju kako pojam zla dobija konkretnu relacionu i manipulativnu vrednost sa stanovišta „gospodara sveta”. Bilo da je reč o pojedinim osobama, grupama ili narodima, na tako uopšteno zlo mora se odgovoriti takođe zlom, odnosno nasiljem, i dakako još žešćim zločinima koji taj cilj opravdavaju. A pravi razlozi zla – dosetimo se samo – želja za omnipotencijom ili ogromnom voljom za moći – dobijaju time etički pozitivnu konotaciju.
Autori ove zanimljive i preko potrebne naučno-popularne studije ne bave se onim patološkim slučajevima ljudskog zla koji čine ogromnu manjinu u odnosu na tzv. obične, normalne ljude. Agresivnost, kao urođena osobina gotovo svih živih bića ima različito poreklo, modifikacije, aspekte delovanja, podsticaje za razbuktavanje, kao i različite, katkada i tragične posledice po sebe i okruženje. Uz to, čovek može imati ili razviti nagon i želju za destrukcijom, mučenjem, uništenjem, pa čak – za razliku od životinje koja nema svest o smrti i konačnosti – kako poručuje Nenad Milojković – i uživanje u tome. Ovakav tip ponašanja kod psihički uravnoteženih ljudi, osobito uslove pod kojima postaju zli i mučitelji, prof. dr Štajnberger i Čolakova u prvom delu knjige ilustruju karakterističnim, poznatim psihološkim, biheviorističkim eksperimentima koje su sprovodili pojedini naučnici (recimo Stenli Milgram ili Filip Zimbard). Time je dokazano da je za podsticanje agresivnosti, samim tim i nanošenje zla drugima pogoduju određene pretpostavke kao što su: obezličenost neprijatelja, konformizam, mentalna kontrola (tehnika indoktrinacije), anonimnost i podela posla. Uz određenu autoritarnu društvenu klimu ili vlast, nesumnjivo se podstiče regresija ljudske ličnosti, gubitak individualnosti i empatije prema drugom, podstičući s jedne strane poslušnost, a s druge – neobuzdane izlive maligne agresivnosti (From).
Kakva može biti prevencija mržnje u svetu u kojem zlo više nije ni posledica otuđenja, kako se mislilo u romantizmu, već najčešće rezultat sofisticiranih medijsko-manipulativnih metoda koji u nama guše svaki etički imperativ? Da li je altruizam samo mit o dobrom čoveku (kako saznajemo iz poznatog slučaja brutalnog prebijanja i ubistva Kiti Đenoveze ispred jedne zgrade u Njujorku), ili je on samo maska za našu sebičnost, neosetljivost za patnju drugih, potreba da se za sebe izvuče neka korist? Autori upravo insistiraju na demistifikaciji i razaranju predrasuda i stereotipa kojima su obavijeni kako pojmovi dobra, tako i zla. U toj igri, simboličkoj razmeni ova dva principa koje je Žan Bodrijar video kao međusobni podsticaj i provokaciju, a ne izolovane totalitete, čovek mora da svojim frustracijama (subjektivnim i objektivnim) prida značenje koje ga neće odvesti na put okrutnosti, već ga naterati da upozna mehanizme aktiviranja našeg „životinjskog” fitilja, kao i način razrešavanja takvih konflikata. Zbog toga se na kraju knjige, posle različitih iskaza poznatih javnih ličnosti o prirodi zla nalazi i specifičan test za proveru „količine” naše agresivnosti, za oba pola.
Ipak, u kakvoj su vezi – pogotovo u modernoj umetnosti zločin i kazna, prestup i kajanje, nagon za kršenjem Deset Božjih zapovesti i želja za njihovim poštovanjem? Jer zašto smo na kraju, uprkos napredovanju ka dobru nagrađeni smrću? Možda baš zato da se ne bismo kao pojedinci u potpunosti sreli sa svojom savešću, delatnim činom promene sebe i sveta na bolje, za koji smo kako tvrdi Laš Fr. H. Svensen, ipak pojedinačno odgovorni. Uprkos svojoj ljudskoj nesavršenosti.
Bojana Stojanović Pantović
12.02.07 Blic
Knjiga o mračnoj strani čoveka
Kako otkriti zlo u sebi i drugima, Ivan Štajnberger, Branislava Čolak i Nenad Milojković
Nedavno objavljena knjiga „Kako otkriti zlo u sebi i drugima“ Ivana Štajnbergera, Branislave Colak i Nenada Milojkovića, po podacima sajtova i agencija koji mere čitanost, sve više privlači pažnju.
Naime, ova svojevrsna studija na intrigantan način nastoji, između ostalog, da ponudi odgovor na pitanja da li je čovek dobar ili zao, da li je čovek dobar samo zato što nema prilike da bude zao, da li postoji altruizam, kome pomažemo, a kome i zašto odmažemo?
Autori su, na primer, pošli od zastrašujućih podataka da je od 1820. do 1945. godine svakih 68 sekundi ubijen po jedan čovek, a da se godišnje u svetu na proizvodnju oružja potroši čak 956 milijardi dolara, od čega polovina u Americi!? Dati su pristupi iz nekoliko uglova, a korišćena znanja iz različitih naučnih disciplina: psihologije, sociologije, filozofije, antropologije. Sudeći po iznetim stavovima unutar korica, ma koliko bila evidentna činjenica o prisutnosti i ontološki (ne)utemeljenoj prirodi zla, na njega se i te kako može uticati. U posebnom odeljku na ove teme i dileme govore autoriteti iz sveta kulture i umetnosti. Te tako se na stranicama knjige o zlu govore Dragoslav Mihajlović, Olja Ivanjicki, Ivan Tasovac... Na kraju su dati iscrpni testovi uz pomoć kojih se detektuje fenomen zla u sebi i drugima, kao i poglavlje u kojem je dat kroki deset najvećih zlikovaca sveta (Hitler, Staljin...). Dizajn korica i ilustracija potpisuje Bob Živković.
T. Nj.
02.02.07 NIN
Nasledna agresija
Kako otkriti zlo u sebi i drugima, Ivan Štajnberger, Nenad Milojković i Branislava Čolak
Dvoje psihologa i veterinar, profesor dr Ivan Štajnberger, Branislava Čolak i Nenad Milojković, napisali su knjigu „Kako otkriti zlo u sebi i drugima” kojom su pokušali da odgovore na neka od fundamentalnih pitanja ljudske prirode – kako dobar čovek postaje zao, da li postoji rođeni ubica, kako smanjiti agresivnost...
„Problematika je veoma složena i teško je otkriti suštinu ljudske prirode. Veoma značajna za ljudsku prirodu je agresija, pogotovo dilema da li se ona nasleđuje ili stiče”, za NIN govori dr Štajnberger. „Došli smo do rezultata koji ukazuju na genetsku transmisiju agresivnosti. Dok je životinja jednostavna u svojoj agresiji, čovek je veoma složen – ima repertoar kreativnih agresija. Čovek je opasna kreativna socijalna životinja”.
Otkud veterinar među autorima knjige koja se bavi psihološkim temama? Dr Štajnberger kaže: „Sastav autorskog tima nije slučajan, i predstavlja izraz našeg mišljenja da zapravo i nema velike razlike između čoveka i životinje, fiziologija je ista. On je tu upravo zato da napravi spoj između životinje i čoveka.” „Knjiga je”, kaže dr Štajnberger, “napisana sarkastično i zanimljivo da bi se ublažila crna tema – agresija, koja preovladava kao tema knjige”.
U knjizi su štampani i tekstovi pisca Dragoslava Mihailovića, slikarke Olje Ivanjicki, kolumniste NIN-a Dragana Jovanovića, Mome Kapora..., koji su, svako na svoj način, pokušali da odgonetnu da li je čovek u svojoj suštini dobar ili loš.
Uz knjigu se dobija i kompakt disk, na kome je audio-zapis knjige. „Mislili smo i na ljude koji imaju probleme s vidom, a osim toga informacije se brže prenose auditivno nego vizuelno”, rekao je dr Štajnberger.
19.01.07 B92
Plato predstavio novo izdanje
Kako otkriti zlo u sebi i drugima, Ivan Štajnberger, Branislava Čolak i Nenad Milojković
Izdavačka kuća Plato predstavila je svoje novo izdanje, knjigu “Kako otkriti zlo u sebi i u drugima”.
Sveukupna dešavanja u našoj zemlji i svetu, u vidu ratova, međusobnih sukoba, snažnog jačanja netrpeljivosti i destrukcije, uticala su na to da počnemo detaljnije da razmišljamo o ljudskoj prirodi i fenomenu dobra i zla u njoj.
Da li je zaista čovek čoveku vuk ili je možda i gori od vuka?
Da li je čovek dobar samo zato što nema prilike da bude zao?
Ko su najvećih 10 svetskih zlikovaca?
Ovo su samo neka od pitanja na koje autori knjige “Kako otkriti zlo u sebi i drugima”, dekan Filozofskog Fakulteta u Beogradu, Ivan Štajnberg, psiholog Branislava Čolak i doktor veterinarske medicine Nenad Milojković, pokušavaju da daju odgovor.
Knjiga na zanimljiv i izazovan način daje odgovor na pitanje koje okupira našu svest od nastanka čovekove vrste do danas – Da li je čovek dobar ili zao?
Želeći da što obuhvatnije iznesu problem i značaj čovekove prirode za njegovo ponašanje, autori su se koristili znanjem iz različitih naučnih disciplina: psihologije, sociologije, filozofije, antropologije i drugih, sa svih strana rasvetljavajući tu večitu dilemu o čovekovoj plemenitoj ili zloj prirodi.
Svoja razmišljanja sa autorima su podelili: književnik i slikar Momo Kapor; akademik Dragoslav Mihajlović; slikarka i vajarka Olja Ivanjicki; protojerej-stavrofor, prof. dr Radovan Bigović; Muftija sandžački Muamer Zukorlić; direktor Beogradske filharmonije Ivan Tasovac; direktor Beo Zoo vrta Vuk Bojović; psiholozi Miklos Biro, Petar Kostić i Veljko Đurić; biolog i genetičar Nikola Tucić; književnica i književna kritičarka Bojana Stojanović Pantović; lekar Vladimir Kostić i drugi.
Dizajn korica i ilustracija je poveren našem ilustratoru Bobu Živkoviću.
