Marko Mitrović bavi se restrukturiranjem već gotovo dvadeset godina, sa upravljačke, investicione i savetničke pozicije. Radio je na brojnim projektima u većini zemalja srednje i istočne Evrope, kao i u SAD. Tokom karijere, bio je jedan od izvršnih direktora u CRG Partners (sada deo Deloitte CRG), kompaniji koja je devedesetih godina prošlog veka započela praksu restrukturiranja u Centralnoj Evropi, na projektima Svetske banke, USAID i EU.
Marko Mitrović je i jedan od osnivača EMSA Capital, investicionog fonda aktivnog u regionu i usmerenog na ovu oblast. U Srbiji je, tokom poslednjih nekoliko godina, sarađivao sa fondovima Reconstruction Capital i Darby Private Equity, a trenutno je savetnik Evropskoj banci za obnovu i razvoj (EBRD). Predavanja o restrukturiranju držao je kako u Srednjoj Evropi tako i u SAD, uključujući i seminar za globalni tim Međunarodne finansijske korporacije (IFC).
Član je International Insolvency Institute, vodećeg svetskog instituta za ovu oblast.
14.05.15
5 minuta sa... MARKOM MITROVIĆEM
Novi magazin
Restrukturiranje je danas možda ključna reč u srpskoj ekonomiji. To je pokazala i upravo okončana prva revizija aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom.O problemima restrukturiranja, u izdanju Clia, uskoro izlazi knjiga "Kako restrukturirati kompaniju", našeg sagovornika Marka Mitrovića, savetnika Evropske banke za obnovu i razvoj.Jesu li kompanije u Srbiji inertne, izbegavaju li restrukturiranje?Ne mislim da je inertnost posebno svojstvena kompanijama u Srbiji. Naprotiv, iz dosadašnjeg iskustva pre bih zaključio da sve organizacije, bilo gde da su, prirodno teže inerciji i odupiru se promenama.Mislim da je, onda, odlučujući faktor nešto drugo, a to je prisustvo pritiska da kompanije budu profitabilne. Postojanje takvog pritiska – iznutra od upravnih odbora i menadžera, a spolja od akcionara, poverilaca, regulative itd. – za posledicu ima u osnovi zdrave privredne grane, a onda i dugoročan rast i razvoj. Odsustvo tog pritiska – zbog zatvorenosti privrede ili nekog drugog njenog svojstva koje dozvoljava nekonkurentnost i toleriše gubitke – za krajnji rezultat ima inertnosti stagnaciju. Očigledno je da u određenim privrednim segmentima u Srbiji ne postoji dovoljno potrebnog pritiska, zbog čega sistem deluje inertno. Sa druge strane, kada su preduslovi bili zadovoljeni restrukturiranja su u Srbiji bila jednako uspešna kao i bilo gde drugo.Da li je, zapravo, restrukturiranje prilagođavanje zahtevima tržišta?Na restrukturiranje se u izvesnoj meri može gledati kao na prilagođavanje, ali je – zato što se problemi obično ne otklone blagovremeno nego tek kada postanu akutni – ono često i borba za opstanak.Zašto uopšte dolazi do potrebe za restrukturiranjem?Osnovni razlog zbog čega kompanije zapadaju u teškoće jeste gubitak konkurentnosti. Uzroci tog gubitka mogu biti različiti, od potpuno eksternih, kao što su ekonomske krize ili tehnološke promene, do internih, kao što su različite forme lošeg upravljanja. Toga oduvek ima i uvek će postojati. Stjuart Gilson, harvardski profesor koji se bavi restrukturiranjem, na jednom mestu baš to i kaže: da se teškoće koje dovode do restrukturiranja događaju u "svim privrednim granama, državama i vremenima".U najkraćem, restrukturiranje predstavlja skup aktivnosti kojima se pokušava povratiti konkurentnost kompanije koja se našla u teškoćama.Šta je to „zombifikacija“?"Zombifikacija" je poslednji stadijum inercije i pojavljuje se kada u nekom privrednom sistemu, ili njegovom delu, nema restrukturiranja. Kao što se iz termina koji se koristi može zaključiti, nema ničeg društveno korisnog u takvoj aktivnosti, i to iz više razloga.Pre svega, "zombifikacija" znači da se veštački održavaju u životu kompanije ili banke za čije postojanje više nema ekonomskih razloga. Što je značajnije, ta situacija obično ne ostaje izolovana, već takve kompanije – povećanjem nelikvidnosti, slabim kvalitetom ili kašnjenjem isporuka – umanjuju konkurentnost ili čak inficiraju druge subjekte u svom privrednom lancu.Konačno, iskustva zemalja od SAD preko srednje i istočne Evrope do Japana pokazuju da su takva "rešenja" uvek najskuplja. Ne samo da se uložena sredstva ne vrate, nego je svaka alternativa bolja i jeftinija – drugim rečima, umesto održavanja "zombija" u životu, mnogo je korisnije upotrebiti ta sredstva za prekvalifikaciju zaposlenih, stimulaciju malih i srednjih preduzeća, investicije u obrazovanje, gotovo bilo šta...Kakvo je stanje u regionu, jesu li tamo kompanije spremnije na promene?Možda je najpreciznije reći da je u celom regionu stanje alarmantno. To se dobro vidi po nivou tzv. problematičnih kredita, odnosno loših plasmana banaka u regionu. Prema prošlogodišnjoj analizi (koju je radio Deloitte), u Srbiji oni iznose preko 2,5 milijardi evra ili oko 25 odsto ukupnih kredita. Sličan procenat problematičnih kredita imaju i Rumunija i Hrvatska, dok su, prema analizi, oni nešto niži u Bugarskoj i Sloveniji, oko 20 odsto. U svim ovim zemljama takvi krediti su, prema proceni Evropske asocijacije banaka, njihovog strukovnog udruženja, na apsolutno neodrživom nivou.Generalno gledano, kompanije u srednjoj Evropi – Poljskoj, Češkoj, Slovačkoj, itd. – prema mom iskustvu fleksibilnije su i brže od onih u jugoistočnoj Evropi.Kakav je odnos banaka prema firmama u Srbiji i obrnuto?Taj odnos je tokom poslednjih desetak godina pre svega bio nezreo. U periodu pre krize kompanije su pozajmljivale ogromne iznose, delom i zato što je glavni prioritet većine banaka bio da plasiraju što veća sredstva. Kada je to cilj, kriterij umi i standardi neizostavno padaju. Tvrditi da su ogromni problematični krediti u Srbiji ili regionu pre svega rezultat svetske ekonomske krize, značilo bi zavaravati se. Veliki broj kredita koji je dat u tom prvom periodu postao bi problematičan i da do krize nije došlo.U drugoj fazi, kada je ekonomska kriza uzela maha, proces je preokrenut pa je za banke smanjenje izloženosti, odnosno naplata, postalo prioritet. Sa druge strane, ideja da kredite treba vratiti, ili bar početi s njihovim otplaćivanjem, kao da je za mnoge domaće privrednike predstavljala šok. Trenutna situacija je da banke imaju sredstva i deluje da su spremne da ih plasiraju, ali da ima malo dobrih novih projekata, kao i kompanija koje već nisu prezadužene. Sudeći po brzini kojom su se prethodne faze odvijale, kao i po trenutnom nivou razvijenosti mehanizama za restrukturiranje, čišćenje sistema i njegovo ponovno postavljanje na zdrave osnove trajaće godinama.Razume li se u Srbiji ovaj problem uopšte, odnosno koliko je potreba za restrukturiranjem ozbiljna i velika?Mislim da se ovaj problem kod nas sve više razume. To je i neizbežno: ako pogledate problematične kredite, državne kompanije sa statusom "u restrukturiranju", javna preduzeća, državnu upravu itd., svuda se nailazi na potrebu za nekom vrstom restrukturiranja. Takođe, mislim da ta potreba postoji već godinama, ali su se problemi do sada mogli "sanirati" dodatnim zaduživanjem ili odlagati i zapravo gurati pod tepih.Sve te mogućnosti u velikoj meri su potrošene. Mada bi se tu i tamo moglo naći nešto sredstava da se neizbežno prolongira. Što se duže restrukturiranje odlaže, samo se povećava krajnji ekonomski i društveni trošak. M. L.
