Aleksandar Sergejevič Puškin, od oca Sergeja i majke Nadežde, rođen je 26. maja 1799. S očeve strane vukao je poreklo od ruskih plemića, a s majčine je bio u srodstvu s jednim afričkim kraljem. Međutim, kad se Aleksandar rodio, porodica je već bila ostala bez bogatstva i uticaja i imala je status sitnog plemstva. Aleksandrov porodični život bio je daleko od idealnog. Otac mu je bio bahat i nabusit, a majka je često ostavljala malog Aleksandra samog zarad ostvarivanja svojih društvenih ambicija.
Od 1811. do 1817. Puškin je pohađao specijalnu školu za privilegovanu plemićku decu. Većina predmeta mu nije dobro išla, ali je zato blistao kad je reč o francuskoj i ruskoj književnosti.
Završivši školu, Puškin je živeo burnim životom. Od 1814. do 1817, dok je još išao u školu, napisao je oko sto trideset pesama. Većina njegovih radova napisanih od 1817. do 1820. nije objavljena jer su teme smatrane nedoličnim.
Godine 1820. Puškin je završio svoju prvu poemu Ruslan i Ljudmila. Reč je o ljubavnoj priči sačinjenoj od bajkovitih avantura, ispričanoj s humorom karakterističnim za prethodni vek. Međutim, pre objavljivanja Ruslana i Ljudmile u junu 1820, Puškin je proteran na jug Rusije zbog političkog humora koji je koristio u ranijim poemama. Napustivši Sankt Peterburg 6. maja, neće se vratiti više od šest godina.
Od 1820. do 1823. Puškin je boravio u raznim mestima na jugu Rusije, uključujući Kavkaz i Krim. Ispočetka je bio srećan, ali kasnije mu je dosadio život u malim mestima i ponovo se odao kocki i piću. Novca mu je uvek manjkalo. Radio je kao činovnik, ali je skromno zarađivao, a porodica je odbijala da ga ispomaže.
S vremenom, Puškin je počeo da zarađuje od poezije, ali nedovoljno da bi održao korak sa svojim imućnijim prijateljima. Godine 1823. prebačen je u Odesu, veći grad koji mu je više bio po volji. Potom se preselio u Mihajlovsko, na imanje svoje porodice.
Po dolasku u Mihajlovsko, Puškin nije bio u dobrim odnosima s roditeljima. Otac se ljutio na njega i porodica je sredinom novembra otišla s imanja, ostavivši Puškina samog s porodičnom dadiljom. Naredne dve godine uglavnom je živeo sam, povremeno posećujući obližnje mesto i tek ponekad primajući stare prijatelje iz Sankt Peterburga. Za to vreme dadilja mu je ispričala mnogo narodnih bajki. Veruje se da je preko nje upoznao seoski život koji će prikazivati u brojnim poemama.
Dve godine koje je proveo na Mihajlovskom bile su pesnički veoma plodne. Između ostalog, napisao je prva tri poglavlja Evgenija Onjegina i tragediju Boris Godunov. Pored toga, napisao je važne lirske drame koje se izvode uz muziku i šaljivu bajku u stihu pod nazivom Grof Nulin.
Novi car Nikolaj I (1796–1855) oprostio je Puškinu, obećavši mu da će sva njegova dela odobravati on sâm. Puškin se obavezao da neće objaviti ništa što bi škodilo vlasti. Posle izvesnog vremena, ovakva cenzura počela je da ga opterećuje.
Puškin je još neko vreme živeo raskalašnim životom, a onda je poželeo da se skrasi. Godine 1830. zaprosio je Nataliju Gončarovu. Od buduće tazbine tražio je zajam i ubedio ih da mu obezbede zemlju i kuću. Nastavio je rad na Evgeniju Onjeginu i napisao niz odličnih lirskih dela.
Započet 1824, Evgenije Onjegin završen je u avgustu 1831. U pitanju je roman u stihu koji se smatra Puškinovim najpoznatijim delom. Delo govori o životu u to vreme, a osmišljeno je tako da obuhvata niz digresija, raznovrsnih događaja i varijacija u tonu. U središtu priče nalazi se život Evgenija Onjegina, plemića ophrvanog dosadom, koji odbija udvaranje mlade Tatjane. Kasnije je ponovo sreće, drugačiju i prefinjeniju, i zaljubljuje se u nju. Međutim, iako ga voli, ona ga odbija jer je udata.
Posle 1830. Puškin je sve ređe pisao poeziju. Godine 1831. venčao se s Natalijom Gončarovom. Rodila mu je troje dece, ali brak nije bio srećan. Njegova nova supruga imala je mnogo udvarača. Jednog od njih Puškin je izazvao na dvoboj. Tako je 26. januara 1837. ranjen. Umro je 29. januara. Njegova smrt izazvala je veliku žalost.
Mnoga Puškinova dela poslužila su kao predlošci za opere ruskih kompozitora. Mihail Glinka (1804–1857) komponovao je Ruslana i Ljudmilu, Petar Iljič Čajkovski (1840– 1893) Evgenija Onjegina i Pikovu damu, Modest Musorgski (1839–1881) Borisa Godunova, a Nikolaj Rimski-Korsakov (1844–1908) Zlatnog petlića.
15.12.07 Popboks
Klasik čiji sjaj ne bledi
A. S. PUŠKIN – Kapetanova kći
Puškin, za razliku od realista koji će ga naslediti, ne troši puno vremena na detaljne opise likova i krajolika, već akcenat stavlja na akciju. Događaje niže u mahnitom ritmu, gotovo bez predaha. Kombinujući ozbiljan ton i komične elemente, Puškinovo uzbudljivo pripovedanje nagoni da se roman pročita u dahu, naiskap
Đorđe Bajić
Neka književna dela odolevaju zubu vremena poput najsjajnijeg dijamanta, iznova uspevajući da privuku i očaraju svaku narednu generaciju čitalaca. Jedan od malobrojnih klasika tog ranga je kratki roman Aleksandra Sergejeviča Puškina Kapetanova kći (??????????? ?????), koji se nedavno, u izdanju beogradske izdavačke kuće LOM, pred srpskom čitalačkom publikom pojavio u osveženom ruhu.
Novi prevod Mile Mladenović (uz redakturu Flavija Rigonata), atraktivan izgled knjige (za koji se pobrinula talentovana dizajnerka Katarina Popović) i ograničen tiraž numerisanih primeraka dovoljni su razlozi da se za novo izdanje zainteresuju čitaoci kojima je ovo delo poznato od ranije, ali i oni koji još nisu imali priliku da se s njim sretnu.
Posle okončanja rada na svom najpoznatijem delu, romanu u stihovima Evgenije Onjegin (1825-1832), Puškin je odlučio da se ponovo posveti prozi. Kapetanova kći je zamišljena kao istorijski roman inspirisan pobunom Jemeljana Pugačova, donskog kozaka koji je tokom 1773. godine, lažno se predstavljajući kao ubijeni car Pavle III, digao krvavu bunu koja će uzdrmati rusku carevinu na čijem se čelu nalazila Katarina II.
Roman je nastao u periodu od 1833. do 1836, a prvi put je štampan na stranicama književnog časopisa Savremenik. Svega nekoliko meseci po okončanju rada na knjizi Puškin je nastradao u dvoboju, tako da je Kapetanova kći njegovo poslednje dovršeno delo, neplanirani epitaf jednog raskošnog književnog opusa. Od tada pa do danas, Puškinov roman je preveden na sve važne svetske jezike, doživevši neprebrojiva izdanja i dostigavši status jednog od najvoljenijih dela svetske književnosti.
Popularnost i dugovečnost Kapetanove kćeri nisu slučajne. Koristeći se istorijskom građom kao polazištem, Puškin je, u maniru epohe romantizma kojoj je pripadao, publici ponudio uzbudljivu ljubavnu priču punu peripetija, opasnosti i uzbuđenja. Koristeći se metodom „pronađenog rukopisa“, u romantizmu izuzetno rasprostranjenim, Puškin svog glavnog junaka Petra Andrejiča Grinjeva pušta da nam vlastitim rečima opiše avanturu koju je doživeo kao sedamnaestogodišnji mladić, u vreme kad je kao mlad oficir započinjao vojnu karijeru u ruskoj provinciji.
Grinjev se nedugo po dolasku u usamljenu Bjelogorsku tvrđavu zaljubljuje u Mariju Ivanovnu, kapetanovu kći. Ubrzo se ispostavlja da ni Maša nije ravnodušna, ali romansa dvoje mladih biva surovo prekinuta intrigom koju izaziva ljubomorni Švabin, ražalovani gardijski oficir. Želeći da odbrani Mašinu čast, Grinjev Švabina izaziva na dvoboj (dvoboji su, očigledno, bili tema o kojoj je Puškin rado pisao, i ironično je što će upravo jedan takav duel pisca koštati života) i biva ranjen.
Buna koju podiže samozvanac Pugačov prenosi težište priče s pojedinačnog na opšti plan, a lik donskog kozaka koji je „želeo da postane car“ dat je iznenađujuće uverljivo i živopisno. Pugačova je najjednostavnije bilo prikazati kao pomahnitalog monstruma željnog krvi, ali je u Kapetanovoj kćeri takvo pojednostavljivanje na sreću izbegnuto, i Puškin stvara upečatljiv i intrigantan lik koji istovremeno budi prezir i sažaljenje.
Ne treba smetnuti s uma da je piščevo poznavanje istorijskih okolnosti produbljeno time što je, u vreme nastanka Kapetanove kćeri, radio i na istorijskom spisu Istorija Pugačova (publikovanom 1834), tako da je imao uvid u opsežnu dokumentaciju iz državnih arhiva.
Listajući stranice koje je pre gotovo dva veka napisao Puškin, postaje jasno odakle je svoju inspiraciju crpeo Boris Akunjin, jedan od najpoznatijih i najčitanijih savremenih ruskih pisaca, kada je pisao Turski gambit, drugi deo izuzetno popularne sage o Erastu Fandorinu.
Kapetanova kći je izuzetno dinamično delo, koje i posle 170 godina od nastanka deluje moderno. Puškin, za razliku od realista koji će ga naslediti, ne troši puno vremena na detaljne opise likova i krajolika, već akcenat stavlja na akciju. Događaje niže u mahnitom ritmu, gotovo bez predaha. Kombinujući ozbiljan ton i komične elemente, Puškinovo uzbudljivo pripovedanje nagoni da se roman pročita u dahu, naiskap, i prosto vapi za čitalačkim preispitivanjem, ovog puta van nameta školske lektire.
