Karlos Fuentes u potrazi za identitetom

01.02.21

Lipar

Spajanje Starog i Novog sveta na prostoru Severne i Južne Amerike dovelo je do kulturoloških pojava i pitanja koja su inspirisala brojne istraživače. Tema koja se najviše obrađivala sa različitih aspekata, kako sa kulturološkog, jezičkog i filozofskog tako i sa antropološkog, istorijskog i psihološkog, jeste tema identiteta. Pitanje identiteta latinoameričkih zemalja je predmet interesovanja od trenutka kada je Kristofer Kolumbo otkrio Ameriku pa sve do danas, kada se otvaraju mogućnosti za drugačija tumačenja.
Monografija Karlos Fuentes u potrazi za identitetom predstavlja modifikovanu i dopunjenu doktorsku disertaciju Bojane Kovačević Petrović pod nazivom Traganje za identitetom u delu Karlosa Fuentesa, odbranjenu na Filološkom fakultetu u Beogradu 2017. godine pod mentorstvom dr Dalibora Soldatića. Monografija se sastoji iz šest poglavlja (Uvodne napomene, Životni i književni put Karlosa Fuentesa, Poimanje i značaj identiteta, Miltikulturni identitet Latinske Amerike, Susret Evrope i Amerike: Odraz siročeta u ogledalu identiteta, Zaključna razmišljanja), iza kojih se nalaze dodaci u vidu bibliografije, indeksa imena, napomena o knjizi, biografije autorke, kao i prikaz Dalibora Soldatića pod nazivom Karlos Fuentes i identitet Latinske Amerike. Ovo delo predstavlja temeljno kritičko razmatranje teme identiteta, kao jednog od suštinskih pitanja latinoameričkog društva.
U poglavlju Uvodne napomene (11?21) autorka, razmatrajući temu identiteta, ukazuje na njenu raznovrsnost i kompleksnost, i podseća da se ovom temom naučnici bave već više od jednog veka. Najpre nas obaveštava o svojim ciljevima, kao i o književnom opusu na kom će primenjivati svoje zaključke. Kako ističe, osnovni cilj monografije jeste sagledavanje problema latinoameričkog identiteta kroz prizmu meksičkog pisca Karlosa Fuentesa. Autorka polazi od ideje da je za razumevanje Fuentesovog poimanja identiteta neophodno predočiti heterogeni karakter kulture latinoameričkog naroda, pojam mešanja rasa, jezik kao obeležje nacionalnog identiteta, kao i brojne prehispanske motive, simbole i mitove. Metodologiju istraživanja Kovačević Petrović zasniva na delima Karlosa Fuentesa, a potom i na tumačenjima samog autora u knjigama i intervjuima, kao i na stavovima stranih i domaćih stručnjaka za hispanoameričku književnost.
U okviru poglavlja Životni i književni put Karlosa Fuentesa (21?41) hronološki i temeljno se prikazuje Fuentesov život, kao i njegovo stvaralaštvo. Kovačević Petrović prvenstveno predočava raznovrsnost Fuentesovih dela ističući da je pisao brojne romane, eseje, novele, dramska dela, priče, kao i nekoliko scenarija i filmskih kritika, a s ciljem da prikaže njegov doprinos ne samo meksičkoj i hispanoameričkoj, već i svetskoj književnosti. Detaljnim pregledom Fuentesovog životnog i stvaralačkog puta autorka ima za cilj da uputi na njegovo dosledno traganje za identitetom koje je, kako navodi, trajalo punih pedeset i osam godina (39).
Teorijska postavka monografije koja uključuje definisanje, klasifikovanje, kao i značaj pojma identiteta, sadržana je u poglavlju Poimanje i značaj identiteta (41?53). Poglavlje se sastoji od četiri potpoglavlja: Individualni identitet (46?47), Kolektivni identitet (47?48), Nacionalni identitet (48?50), Jezik kao obeležje identiteta (50?53). Imajući u vidu da je neophodno razumeti pojam identiteta kako bi se on dalje mogao tumačiti u okviru Fuentesovog stvaralaštva, autorka razjašnjava sam pojam polazeći od najšireg ka konkretnijim shvatanjima. Prilikom definisanja pojma identiteta Kovačević Petrović se oslanja na španske, engleske i srpske leksikografske priručnike: Diccionario de la lengua espanola de la Real Academia Espanola, English DiccTionary (Collins, 21sT CenTury EdiTion) i Veliki rečnik stranih reči i izraza Ivana Klajna i Milana Šipke. Pri najširem definisanju identiteta, autorka izražava viđenje identiteta kao „složene strukture u okviru koje se mešaju psihološki, istorijski i politički elementi” (41). Takođe, ukazuje na kompleksnost definisanja pojma identiteta osvrćući se na doprinos i različitost tumačenja identiteta, od Sigmunda Frojda i Lakana, preko Deride, Hosea Ortege i Gaseta i Stjuarta Hola. Kovačević Petrović uočava, idući ka užem definisanju, tri podvrste identiteta ? individualni, kolektivni i nacionalni, i podseća da je važno ukazati na njihova različita tumačenja kako bi se bolje predočila osobenost latinoameričkog identiteta. U nastavku ovog poglavlja autorka izdvaja, oslanjajući se na stavove Džona Džozefa, da je u okviru teme identiteta značajno proučavati vezu između jezika i kulture, koja sama po sebi predstavlja identitet. Vezi između ova dva pojma naročito se posvećuje pažnja u okviru analize Fuentesovog stvaralaštva, pri čemu se Kovačević Petrović osvrće na Fuentesov stav da je, kada je reč o području Severne i Južne Amerike, to pitanje od izuzetnog značaja. Autorka zaključuje da heterogenost domorodačkih jezika u Latinskoj Americi, koji žive uprkos procesima osvajanja, ostavlja prostor za analizu veze između jezika i identiteta.
Poglavlje Multikulturalni identitet Latinske Amerike (53?95) govori o specifičnim karakteristikama identiteta Latinske Amerike. Kovačević Petrović pruža hronološki, koncizan i jasan pregled istorijskih okolnosti koje su dovele do sudara kultura, a iz kojeg će nastati problem identiteta. Kao najbitnije istorijske trenutke autorka izdvaja osvajanje Amerike i period borbi za sticanje nezavisnosti, i podseća na Fuentesov stav da su ovi istorijski momenti ključni za kulturnu raznovrsnost. Kovačević Petrović zapaža da problem identiteta, koji će vekovima trajati, počiva na nemogućnosti Latinske Amerike da uvidi koje je njeno mesto u svetu i da dâ odgovor na pitanje da li treba težiti jedinstvu ili treba stvarati pojedinačne nacionalne identitete. Upravo će se ova dilema latinoameričkog naroda odraziti na Fuentesovo celokupno književno stvaralaštvo. Osim istorijskog pregleda, u okviru ovog poglavlja pruža se pregled istoričara, teoretičara i književnika koji su obrađivali temu multikulturalnog identiteta Latinske Amerike u periodu od XVIII do XXI veka, kako bi se istakla zastupljenost, aktuelnost i raznovrsnost pri sagledavanju multikulturalnog identiteta. Cilj pregleda, kako Kovačević Petrović ističe, jeste sagledavanje različitih pogleda na istu temu. Shodno tome, autorka predstavlja različite stavove, polazeći između ostalog od Bolivara, Rodoa, Martija, preko Ramosa, Vaskonselosa i Pasa. Analizom zajedničkih stavova autorka zaključuje da je složena i bogata kultura najveća dragocenost iberoameričkog kontinenta. Na kraju se osvrće i na zastupljeni stav da je jedinstveno i višeslojno kulturno bogatstvo rezultat civilizacijskih i osvajačkih procesa, odnosno da nije bilo tih istorijskih trenutaka ne bi bilo ni bogatog kulturnog nasleđa.
Glavni deo monografije predstavlja poglavlje Susret Evrope i Amerike: Odraz siročeta u ogledalu identiteta (95?213), podeljeno na jedanaest potpoglavlja koja se mogu grupisati u dve tematske celine. Prvu čine potpoglavlja Znaci identiteta (97?104), Vreme, prostor, istorija (104?110), Utopija (110?114), Crna legenda (121?129), La Malinće (129?141), Dvojnik/Dvojnost (141?150), Jezik (155?161) i Meksiko u Fuentesovom opusu (161?180). U okviru ove celine autorka prikazuje mnogobrojne elemente koji utiču na Fuentesovo stvaralaštvo, kako bi pokazala kompleksnost Fuentesovog bavljenja temom identiteta. Osim toga, pokazuje da je ova tema vidljiva od njegove prve zbirke Maskirani dani (Los días enmascarados, 1954), pa sve do njegovog poznog dela Adam u Edenu (Adán en Edén, 2010). Kovačević Petrović dodaje da je cilj pratiti tokove autorovog razmišljanja i zaključuje da unutar problematike pitanja identiteta Fuentes pronalazi rešenje u tome da treba ostati jedinstven, istovremeno prihvatajući različitost, koju tek treba steći. Dodaje da se za Karlosa Fuentesa obeležje identiteta nalazi u mešanju rasa i kultura Amerike. U nastavku ovog poglavlja autorka se osvrće i na to kako Fuentes koristi kategorije vremena i prostora, kao i samu istoriju, da bi prikazao i rešio problem identiteta. Kako ističe, za njega je identitet usko vezan sa kontinuitetom, drugim rečima, poigrava se sa vremenom i prostorom kako bi istakao da za identitet oni ne predstavljaju ograničenje. Kovačević Petrović na korpusu koji čine Fuentesova dela pokazuje prisustvo prehispanskih elemenata (La Malinće, Ernan Kortes, crna legenda) i težnju autora da kroz prošlost predoči sadašnjost i budućnost latinoameričkog identiteta. Osim toga, autorka dodaje da kroz motive ogledala i dvojnika Fuentes teži da prikaže dualitet, kako na ličnom tako i na kolektivnom i univerzalnom planu. Drugu celinu ovog detaljnog poglavlja čini potpoglavlje Uticaji evropske kulture na latinoamerički identitet (180?213), u okviru kojeg autorka poseban značaj pridaje celovitom romanu Terra NosTra (1975). Kovačević Petrović se osvrće na ovaj roman prvenstveno zato što se u njemu nalaze brojni elementi koji prikazuju uticaj evropske kulture, a koji na našim prostorima ranije nisu bili istraženi. Povrh toga, delo je od izuzetnog značaja za hispaniste budući da, kako autorka ističe, obiluje intertekstualnim elementima, temama i motivima. Prikazujući povezanost španske istorije i španskih dela sa romanom Terra NosTra autorka pokazuje, kako sama navodi, „tek mali deo neiscrpne građe, ali dovoljan da predoči prisustvo evropske kulture” (212). Nakon detaljne analize romana, Kovačević Petrović zaključuje da Karlos Fuentes kroz svoja dela proučava prošlost i istovremeno je tumači kako za svoju generaciju, tako i za buduće generacije. Značaj romana Terra NosTra može se videti upravo u činjenici da je inspirisao Gorana Petrovića pri pisanju romana Opsada Crkve Svetog Spasa (1997), što ukazuje na to da Fuentesova dela i teme kojima se bavio prelaze granice hispanoameričke književnosti. Na kraju, u okviru poglavlja Zaključna razmišljanja, autorka izvodi zaključak da Fuentes, kroz sintezu indijanskog i španskog nasleđa, kao i proučavanje njihovih sličnosti i razlika, sagledava latinoamerički identitet. Zapaža da u delima Karlosa Fuentesa identitet predstavlja kontinuitet „mita, istorije, jezika, kulture, književnosti, umetnosti; prošlosti, sadašnjosti i budućnosti koje se međusobno prepliću” (215). Rezultati istraživanja, kako ističe autorka, zasnovani su na ideji da Fuentesovo književno stvaralaštvo nije detaljno istraženo u okviru domaće nauke i da bi trebalo poći od identiteta, „kao glavne linije njegovog celokupnog stvaralaštva” (217).
Značaj monografije Karlos Fuentes u potrazi sa identitetom je u tome što je prva monografija na srpskom jeziku koja pruža uvid u celokupno, raznovrsno stvaralaštvo jednog od najznačajnijih meksičkih pisaca Karlosa Fuentesa. Pored toga, autorka daje odgovor na mnoga pitanja koja se tiču Fuentesovog poimanja identiteta, kao i istorijske pozadine Latinske Amerike koja je, zapravo, i dovela do pojave ovih pitanja. Monografiju odlikuju koherentnost i razumljivost, a autorka se pri iznošenju činjenica i podataka oslanja na relevantnu literaturu. Tema i elementi koji se u okviru istraživanja prikazuju temeljno su istraženi, naučno potkrepljeni i sistematično izloženi. Kovačević Petrović temu identiteta predstavlja iz aspekta književne istorije i kritike, čime daje sveobuhvatniji prikaz istraživanja. Posebni doprinos monografije ogleda se u činjenici da je autorka prikazala uticaj Fuentesa na srpsku književnost, pri čemu je temu identiteta proširila i van granica hispanoameričke književnosti i time istakla njenu važnosti i aktuelnost. Originalnim analizama, ova monografija pokreće nova pitanja, postavlja osnove i daje predloge za naredna istraživanja književnog stvaralaštva Karlosa Fuentesa.
Verka G. Karić

01.08.19 Polja

Tek što je širom sveta obeležena devedesetogodišnjica rođenja Karlosa Fuentesa (Panama, 11. XI 1928 – Meksiko Siti, 15. V 2012) i srpska hispanistika obogaćena je studijom posvećenom delu ovog pisca. Reč je o monografiji Bojane Kovačević Petrović Karlos Fuentes u potrazi za identitetom nastaloj iz doktorske disertacije odbranjene na beogradskom Filološkom fakultetu 2017. godine. Kroz šest celina: „Uvodne napomene“, „Životni i književni put Karlosa Fuentesa“, „Poimanje i značaj identiteta“, „Multikulturalni identitet Latinske Amerike“, „Susret Evrope i Amerike: Odraz siročeta u ogledalu identiteta“, i „Zaključna razmišljanja“, oslanjajući se na obimne izvore i literaturu (na španskom, engleskom i srpskom jeziku), koristeći raznovrsnu metodologiju, autorka minuciozno razmatra ključni termin stvaralaštva meksičkog pisca. „Ako sagledamo svu širinu književnih interesovanja, duhovnih nemira i humanih dometa Karlosa Fuentesa, zaključujemo da su neuhvatljive niti njegovog divovskog opusa, bez obzira na okolnosti u kojima su nastale i vreme i prostor u kojem je smeštena njihova radnja, uvek imale podjednake ciljeve, u čijem središtu je čovek, Hispanoamerikanac, njegova kultura i reč, njegovo lice i odraz, obuhvaćeni jednom rečju: identitet“, piše Bojana Kovačević Petrović.
Polazeći od centralnog pojma Fuentesovog stvaralaštva – mestizaje (mestisahe), koji označava mešavinu rasa i kultura, spoj južnoameričkog, evropskog i afričkog nasleđa, čiji sinkretizam (iliti transkulturalnost) predstavlja posebnost i najveće bogatstvo latinoameričkog sveta, autorka istražuje najpre biografska i filozofska izvorišta Fuentesovih životnih i literarnih preokupacija. Potom, upućujući na bitna teorijska određenja pojma identiteta, predočavajući istorijsku prošlost, sudar autohtone domorodačke civilizacije Južne Amerike sa španskim konkistadorima, stvaranje novog stanovništva – mestika, autorka u centralnom delu studije interpretira Fuentesova dela čiju tematsku i idejnu okosnicu čine prepoznatljivi činioci meksičke i latinoameričke istorije, mitologije, religije, literature, jezika. Crna legenda, Kortes, La Malinće, ogledalo, dvojnost, Eskorijal, Don Kihot, Don Huan... arhetipska su polazišta na kojima meksički pisac gradi svoj literarni univerzum.
Sam pojam identiteta, jedan od najfrekventnijih u humanističkim i društvenim naukama poslednjih decenija – temeljni je pojam čitave književnosti i onih disciplina u oblasti duha na koje se ona oslanja: filozofije, antropologije, lingvistike, psihologije, sociologije, istorije... (Sećam se jednog intervjua u kojem je Borhes, na opasku novinara o tome da ne pokazuje interesovanje za savremenu tehniku, odgovorio RAZMENA DAROVA Natalija Ludoški 198 da ne oseća želju da se time bavi jer suštinski problemi ne pripadaju tehnici; njega zanima da dođe do saznanja ko je i šta je i stoga je zaokupljen jezikom i estetikom.) A pitanje ličnog povlači neminovno i pitanje kolektivnog identiteta. Pitanja: ko sam i ko smo, osnovni su pokretači i čina pisanja i potrebe za čitanjem. Ostvariti dijalog najpre sa sobom u pokušaju harmonizovanja bića i omogućiti utemeljenje drugima, čitaocima, smisao je književne umetnosti. Razumljivo da su pitanjima identiteta opsesivno zaokupljeni stvaraoci na istorijski trusnim područjima, bogatim prirodnim resursima vazda na udaru osvajača, te neprestano u znaku sudara, sukoba, ratova, revolucija... Jasno je stoga da iz tog motivskog klupka inspiraciju crpi većina latinoameričkih pisaca.
Opet, na traganje za odgovorima na ta kompleksna pitanja odvažuju se samo posvećenici, spremni na beskompromisno ogoljavanje sopstvenog bića, uz to – pisci enciklopedijske širine znanja, suvereni poznavaoci istorije, oni s jasnim uvidima ne samo u nacionalnu, već i svetsku baštinu, otvoreni za prihvatanje, primanje i saodmeravanje s drugima. Po uverenju Vargasa Ljose, „bum“ latinoameričke književnosti šezdesetih i sedamdesetih godina izveli su pisci, gotovo bez izuzetka, s kosmopolitskim iskustvom. Tu tezu na uverljiv način potvrđuju biografija i stvaralaštvo Karlosa Fuentesa.
Rođen u porodici diplomate, boraveći u različitim sredinama, Fuentes je intelektualno stasao u nekoliko latinoameričkih prestonica. U Vašingtonu je ovladao engleskim jezikom, počeo da spoznaje svoju posebnost i da se deklariše kao Meksikanac. Završivši studije prava u svojoj zemlji, spremao se za diplomatsku službu i počeo da se bavi novinarstvom i književnošću. Od 1957. bio je angažovan u sektoru za razvijanje kulturnih veza u Sekretarijatu za inostrane poslove Meksika, ali ubrzo, posle prvog spisateljskog uspeha, napušta službu i posvećuje se književnosti. Pristalica Fidela Kastra i Ernesta Gevare 1959. prelazi u Havanu, no vrlo brzo se trezni od revolucionarnog zanosa i okreće od vođa koje uspostavljaju totalitarnu vlast. U to vreme, svojim književnim prvencima, romanima Najprozračniji kraj (1958), Čiste savesti (1959) i Smrt Artemija Krusa (1962), začinje „bum” latinoameričke književnosti. Planetarni uspeh njegovih romana i novela ne sprečava ga da se ponovo aktivira, te u Parizu, gde osniva novi dom, učestvuje u protestima protiv De Gola 1968, a sedamdesetih je iznova angažovan u diplomatiji. Život mu je obeležen kako književnim usponom, tako i intimnim neuspesima i porodičnim tragedijama. Autor kultnih romana, među kojima vrhuni kompleksna „mitska poema” Terra Nostra, „lični dnevnik” En esto creo (Ono u šta verujem, 2001) i „razmišljanja o Španiji i Americi” El espejo enterrado (Zakopano ogledalo, 1992) celokupnim svojim obimnim i žanrovski raznovrsnim delom zagovara uverenje o mogućoj stvarnosti lišenoj varvarizma i nasilja, koja će omogućiti egzistenciju čovečanstva, za kojom svi moramo tragati.
Ocenjujući doktorsku disertaciju, a potom i knjigu Karlos Fuentes u potrazi za identitetom, profesor Dalibor Soldatić izrekao je, uz ostalo, i tvrdnju da je Bojana Kovačević Petrović svojim naučnim uvidima o delu jednog od najznačajnijih meksičkih i hispanoameričkih pisaca „doprinela kako srpskoj hispanistici, tako i celokupnoj književnoj nauci na našim prostorima“.
199 Taj utisak nametao se i meni kao čitaocu, i svaki put, u vezi sa otkrićima Bojane Kovačević Petrović o Fuentesovom delu, u svesti mi je iskrsavalo mnoštvo asocijacija, paralela, mogućnosti za poređenje ne samo određenih aspekata dela srpskih pisaca s delom Karlosa Fuentesa (što autorka ove monografije vanredno elaborira dovodeći u vezu Fuentesov roman Terra Nostra s romanom Opsada Crkve Svetog Spasa Gorana Petrovića, Eskorijal sa Žičom), već i istorijskih i savremenih prilika na tlu Latinske Amerike i Balkana (na kom je nastalo i nestalo nekoliko kultura, koji je bio plen mnogobrojnih osvajača, koji i danas obeležavaju etnički i verski sukobi, ali i duboka prožimanja, multikulturalnost, na kojoj je ponikla i najplemenitija ideja zajedništva – jugoslovenstvo). Nastojeći da ukaže na spone evropske i hispanoameričke kulture u Fuentesovom delu, Bojana Kovačević Petrović uočava i „nadahnute opise Dioklecijanove palate u Splitu“ u nekoliko njegovih dela (Rođendan, Terra Nostra, Sve srećne porodice).
Nisu li i najveći srpski pisci, kako u prošlosti, tako i danas, upravo oni stvaraoci sa svešću o značenju i značaju našeg, domaćeg, u stalnom dosluhu i dijalogu s drugima: od Svetog Save, preko Dositeja, Laze Kostića, Isidore Sekulić, Stankovića, Andrića, Crnjanskog, Selimovića, Pekića, Pavića, Kiša, Svetlane Velmar-Janković, pa sve do Gorana Petrovića i Vladimira Pištala? Uzmimo samo Andrića. Fuentesovsko poimanje identiteta, tačnije plodotvornosti ukrštaja različitih svetova, čine okosnicu svetonazora i stvaralaštva našeg nobelovca; rođen pod tuđinskom, austrougarskom vlašću, od mladosti okrenut pitanjima duha, književnosti, opijao ga je san o oslobađanju i jedinstvu južnih Slovena.
Zavičajna prošlost, preplitanje legende i stvarnosti, Orijent i Evropa, granični prostor Bosne obeležene etničkom, konfesionalnom te kulturnom raznolikošću, vezama i sukobima, opsesivne su Andrićeve teme. Erudita i diplomata, službujući kratko tokom 1928/29. godine u Španiji, bio je fasciniran njenim ljudima i kulturom. Nekoliko tekstova inspirisano je tim miljeom (esej o Goji i imaginarni razgovor s njim, putopisna proza Španska stvarnost i prvi koraci u njoj i fragment Španija, u kojem, Andrić zapisuje: „Samo u Španiji i na Balkanu mogu da se vide takvi nemilosrdno rastrgani i nagriženi predeli u kojima svaki, i najveći i najplemenitiji, ljudski napor izgleda nemoćan, uzaludan i unapred osuđen na neuspeh...“; pa njegovi prevodi na srpski jezik stihova Huana Ramona Himenesa). Prepoznavao se srpski klasik i u latinoameričkim temama; njegov portretski esej Simon Bolivar Oslobodilac (1930), koji Bojana Kovačević Petrović ima na umu dok promišlja o Fuentesu, navodi na razmišljanja o našem kralju Ujedinitelju, Aleksandru Karađorđeviću.
Mnoštvo je sličnosti između venecuelanskog revolucionara, Oslobodioca sa svešću o potrebi ujedinjenja i suverena prve Jugoslavije. Opet, i testamentarna Fuentesova misao toliko liči na Andrića i Alihodžu, i njihovu zajedničku veru o nadmoći kreacije nad destrukcijom.
Stoga se stranice ove knjige zatvaraju s uverenjem da i „Naš osećaj identiteta – koliko god to subjektivno zvučalo – ne može biti isti pre i posle čitanja Karlosa Fuentesa”, kako to tvrdi meksički pisac Ignasio Solares, a što za moto svoje knjige uzima Bojana Kovačević Petrović.