08.10.11
Kafić protiv krčme „Džerimo”
Dragoljub Đorđević
Još dugo će kafana biti naša druga kuća pod uslovom da se menja i uđe u utakmicu sa onima koji su je „napali” svakojakim „oružjem”. Četiri su joj najopasnija protivnika: televizija, restoran brze hrane, kladionica i kafić – kaže niški sociolog Dragoljub Đorđević
Društveno-istorijsko proučavanje kafane neupućenom bi zvučalo kao pseudonaučna razbibriga. Jirgen Habermas uzvratio bi na to sopstvenom tezom o ovim ugostiteljskim institucijama kao prvim evropskim oblicima javnog mnjenja. Zahvaljujući (i) njegovom uticaju, u zapadnoj humanističkoj nauci kafana je postala relevantan predmet istraživanja. Pionir u ovoj oblasti kod nas je prof. dr. Dragoljub B. Đorđević, niški sociolog. Suština najnovije studije ovog naučnika, (ko)autora više od 50 knjiga i zbornika, svedena je u njenom naslovu: „Kazuj krčmo ’Džerimo’: periferijska kafana i okolo nje”.
Na više od 250 stranica publikacije u izdanju niškog Mašinskog fakulteta i „Službenog glasnika”, nedavno promovisane i u Beogradu, autor na osnovu vlastitog iskustva skicira život u poznatoj krčmi, u Donjem Komrenu kod Niša, sedamdesetih godina minulog veka, kako bi uobličio odlike i društvene funkcije „periferijske kafane” – „osobenog tipa ugostiteljskog objekta na obodu grada, koji počiva na gazdi, konobarici i pevaljki”.
Krčma „Džerimo” je nekonformistička ustanova. Da li savremene kafane predstavljaju poštovanje ili protivljenje pravilima?
Današnje kafane, poglavito „fensi” restorani i kafići, daleko više su konformističke ustanove, oličenje poštovanja pravila i reda. Vidimo u šta su se pretvorili prestonički „Klub književnika” ili niška „Stara Srbija”. Postmodernisti bi kazali da su to svojevrsna „ne-mesta”: umivena, uniformisana, „mekdonalizovana” za instant uživanje i komunikaciju. To svedoči o svođenju bogatstva života na malobrojne kodifikovane postupke, u kojima pojedinac gubi individualni kolorit i poprima karakteristike koje mu masa pridodaje. Malobrojne su i skrajnute nekonformističke kafane. Budimo pošteni: ako u globalnom društvu – od politike, preko umetnosti do svakodnevice – vlada sivilo, zašto bismo kafani lestvicu postavljali tako visoko.
Studija o „Džerimu” je začetak kafanologije u Srbiji. Šta je kafanologija?
Ako je kafana istinski životni nauk, nezaobilazna društvena institucija, pogotovu kod Srba i na Balkanu, i svojevrsna sociološka laboratorija, onda je red da se podvrgne naučnom proučavanju kao zasebna oblast istraživanja unutar šire pojmljene sociologije kulture. U tom bi slučaju odgovarajući naziv bio – sociologija kafane. Takvo imenovanje nije neosporno. Jer, javili bi se istoričari: „Sociolozi, preterali ste u grabeži sve novijih predmeta proglašavajući ih svojim zabranom, a zaboravljate ko vas je upoznao s kafanom, kad i gde se javila na istorijskoj pozornici, i kako se razvijala do danas”. I bili bi u pravu. Tek bi etnolozi i antropolozi štošta prigovorili: „Kolege sociolozi, ko je sem nas tako iscrpno ostavio zapis o kafani i objasnio smisao njenih rituala, od darivanja pevaljki do razbijanja čaša?”. I oni bi imali pravo. I druge discipline bi se pobunile, pa držimo na umu da složenost objekta proučavanja traži interdisciplinarni pristup unutar discipline koju smo već nazvali kafanologija. Nisam autor kovanice – bila je u opticaju u književnosti i žurnalistici – ali je prvi rabim u naučnom smislu.
Ko su naši i strani kafanolozi?
Kod nas su proučavanju kafane doprineli Dubravka Stojanović, istoričarka, i Ljubinko Pušić, sociolog, a u svetu Jerg Rasel u Nemačkoj, Kejti Foks u Britaniji, Rej Oldenburg u SAD...
U knjizi navodite dve teze o budućnosti kafana: po jednoj, one će nestati, po drugoj će opstati. Koju zastupate?
Danas je kafana, koju je Branislav Nušić smatrao „jedinim izrazom našeg javnog života”, samo jedan od prostora u kome se formiraju publika i javno mnjenje. Javljaju se novi dokoličarski oblici, preotimaju joj klijentelu i uspešno obavljaju funkcije koje su ranije samo njoj pripadale. Sociološki je diskutabilno: zašto bi kafana bila večna, zar i za nju ne važi dijalektika „prošlost – sadašnjost – budućnost”, pri čemu je budućnost neizvesna, otvorena i za njeno odumiranje? Kafana, poput svake društvene institucije, ima životni vek: rađa se, traje i nestaje. Neodrživ je i strah da joj je došao sudnji čas – on još nije na vidiku. Još dugo će ona biti naša druga kuća pod uslovom da se menja i uđe u utakmicu sa takmacima koji su je „napali” svakojakim „oružjem”. Četiri su joj najopasnija protivnika: televizija, restoran brze hrane, kladionica i kafić.
Kafana je, na našem podneblju, bila i umetnička avangarda: u njoj su se okupljali pisci, pesnici, slikari; u novije doba tu su osnivani rok-bendovi...Kakve su društvene funkcije današnjih kafana?
To „sjajno dobro mesto” – „The Great Good Place”, kako u naslovu najkompletnije knjige o kafanama kaže njen autor Rej Oldenburg – nikada nije obavljalo samo ugostiteljske usluge. Ono ima emancipatorsku, kulturnu, društvenu, ekonomsku, kao i funkciju prostora dokolice, izvorišta informacija i mesta političkog života, o čemu su pisale Dubravka Stojanović i Milena Stanojević. Trenutno su potisnute emancipatorska, kulturna i informativna funkcija, ali ekonomska, politička i dokoličarska i dalje dobro stoje. Mene su na delu.
Ima li kafana „tamnu” stranu?
Ima. Ona važi i kao mesto poroka, „izvorište razvrata, destrukcije i gubitka”, a i nehigijenska je institucija. Stvara buku i galamu, bračne razmirice, svađe, i u njoj se kocka, troši alkohol i zbiva prostitucija. Da, ima i toga, kafana je mnoge pojedince i porodice dovela do propadanja, ali, definitivno – pozitivno preklapa negativno.
Koje su vaše omiljene kafane?
Južnjak sam, Niševljanin i nonšalantni ljubitelj kafane. Danas sam najčešće u „Kazandžijskom sokačetu” i „Nišlijskoj mehani”, a osim njih, namernici, od trgovačkog putnika iz Subotice do službenika američke ambasade iz prestonice, prepoznaju slavnog „Amerikanca” i sve popularniji „Mrak”.
Dimitrije Bukvić
02.06.11 Vreme
Primenjena kafanologija
Kazuj krčmo Džerimo, Dragoljub B. Đorđević
Negde krajem šezdesetih godina prošlog veka francuski sociolog i utemeljivač sociologije svakodnevice Anri Lefevr je napisao da "marksizam umire od dosade, u dosadi, s dosadom". Slično bi se moglo reći i za znatan deo naše, i ne samo naše sociologije. Ali ne i za ovu knjigu. Ona, baš naprotiv, svedoči o tome da sociologija nije nužno bornirana akademska disciplina
Knjiga Dragoljuba B. Đorđevića čiji je naslov Kazuj krčmo Džerimo a podnaslov "Periferijska kafana i okolo nje" bavi se fenomenom kafane i predstavlja pokušaj zasnivanja kafanologije (tavernology, engl.) – nauke koja iz perspektive više disciplina (sociologije, urbane etnologije, kulturne geografije i društvene istorije) proučava i nastoji da razume ovu značajnu društvenu instituciju. Znalački predgovor knjizi je napisao sociolog kulture Dragan Koković.
Periferijska kafana je, po D. B. Đorđeviću, definisana ne samo društvenim prostorom već i vremenom. Šezdesete i sedamdesete godine prošlog veka su njeno vreme. Tada se gradovi i putevi koji ih povezuju intenzivno šire, tu je i autoput koji otvara lokalno društvo za ljude i uticaje koji dolaze spolja i menjaju tradicionalnu sredinu razarajući stare i donoseći nove vrednosti i navike. Nimalo slučajno, Rade Džerima, po čijem je nadimku ta kafana dobila ime, bio je najpre profesionalni šofer da bi kasnije postao vlasnik kafane. I šoferi i kafedžije su, naime, vrste društvenog "interfejsa". Prvi su stalno u pokretu i povezuju tačke društvenog prostora, dok su drugi u središtu tih tačaka-kafana koje su mesta razmene. Kafana, pogotovo ona periferijska je zato istovremeno razmeđe i utočište. Prvo, zato što je mesto i prilika za susrete onih koji se inače verovatno ne bi sreli, a drugo zato što se tu nalaze marginalci, ljudi koji su tu i tamo, negde i nigde (trgovački putnici, pevačice, taksisti...).
NAZIVI I PRIČE: Posebno zanimljiva je tipologija kafana. Tu spadaju bifei, točionice pića, skrajnute kafane, drumske mehane, kafane za venčanja, kafane za sahrane, vojničke kafane, kafane za jednog gosta, kafane s greškom... Periferijska kafana je samo jedan poseban tip kafane. Poglavlja koja slede su usmerena koliko na periferijsku kafanu ("Džerima" je u prvom planu) toliko i na njenu društvenu okolinu i aktere. Evo naslova nekih od njih: Pevači i pevaljke, Trošenje alkohola, Pesma o krčmi "Džerima", Duh šezdesetih i sedamdesetih na periferiji, Patologija na periferiji...
Dokumentacionu osnovu knjige čini više desetina fotografija periferijskih kafana širom Srbije koje je velikim delom načinio sam autor knjige. Tu je i spisak koji sadrži 498 (veličanstvenih i jedinstvenih ) naziva kafana. Pažljivije čitanje pokazuje da je svaki od tih naziva zapravo poruka kojom se kafana samoidentifikuje i upisuje u lokalnu toponomiju. Nazivi kafana su često aluzivni ili metaforični, a ponekad je reč o onima koji su samo zahvaljujući kontekstu, dakle sasvim nenamerno, duhoviti. (Tako je jedan od veličanstvenih naziva onaj koji nosi pirotska kafana "Padež". On je za došljaka ravan verbalnom kalamburu jer neodoljivo asocira na manjak padeža u pirotskom govoru, ali je za Piroćance to sasvim neutralan naziv jednog lokaliteta u okolini grada.)
Odgovor na pitanje gde, žanrovski gledano, spada knjiga Dragoljuba B. Đorđevića čiji naslov Kazuj krčmo Džerimo evocira na jednu kafansku pesmu, trebalo bi da bude lak i jednostavan. Napisao ju je jedan od naših vodećih sociologa, koji se do sada bavio sociologijom religije i romskim studijama, te bi ona, razumno je pretpostaviti, trebalo da bude samo još jedna u podužem nizu njegovih socioloških studija. Ali ona iz više razloga nije samo to. Mogla bi se pre odrediti kao originalna sinteza terenskog sociološkog istraživanja i (auto)biografske proze koja svedoči o odrastanju autora ove knjige (i o tome kako je "Čombe" postao "Brka") i njegove generacije na periferiji Niša, grada koji se šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka ubrzano modernizuje.
MITOLOGIJA PERIFERIJE: Kadar iz filma "I bog stvori kafansku pevačicu" i ostatak kafane "Džerima"
SLUČAJ "DŽERIME": Koji su argumenti za gornju tvrdnju? Najpre je to izbor predmeta istraživanja. Samo središte knjige čini studija "životnog ciklusa", odnosno nastanka, trajanja i, konačno, nestanka krčme "Džerima" koja se nalazila na periferiji Niša, tamo gde grad prelazi u seosko naselje – Donji Komren. Knjiga je, međutim, daleko više od studije slučaja te jedne kafane kao lokalne društvene institucije par exellence. Analiza obuhvata još najmanje tri tematska kruga koji se međusobno preklapaju – prvi je kafana, drugi periferija, a treći i najvažniji, ljudski supstrat (vlasnici, osoblje, gosti...) kome pariferijska kafana treba da zahvali za svoje postojanje. Potom, od uobičajene akademske sociološke produkcije knjigu izdvaja i to što je u prvom planu "lična jednačina" istraživača koji, o periferiskoj kafani "Džerimi" pogotovo, govori iz ličnog iskustva i na osnovu svedočenja ljudi koji su predstavljeni imenom, prezimenom i često nadimkom. Reč je često o, kako bi Dalmatinci rekli, "oriđinalima", ličnostima koje su uspele da se nekim svojim osobinama individualizuju na izrazito osoben način i budu prepoznate i zapamćene kao takve. Jedna od takvih ličnosti je Radomir Živković Džerima, vlasnik istoimene kafane, koji o sebi, svom životu i svojoj kafani govori u iscrpnom intervjuu koji je sa njim obavio autor i koji čini završni deo knjige. Rečnik manje poznatih reči, izraza i imena koji je sastavni deo ove knjige sadrži, uz ostalo, više desetina lakonski sročenih "ličnih opisa" upravo takvih likova sa periferije.
Negde krajem šezdesetih godina prošlog veka francuski sociolog i utemeljivač sociologije svakodnevice A. Lefevr je napisao da "marksizam umire od dosade, u dosadi, s dosadom". Slično bi se moglo reći i za znatan deo naše, i ne samo naše sociologije. Ali ne i za ovu knjigu. Ona, baš naprotiv, svedoči o tome da sociologija nije nužno bornirana akademska disciplina. Kazuj krčmo Džerimo je uspela demonstracija temeljnog uverenja D.B. Đorđevića o vitalnosti sociologije kao nauke, izraženog još pre petnaestak godina naslovom jedne od njegovih knjiga koja se zvala – Sociologija forever.
Džerimine pevaljke
Džerimine pevaljke
Odlomak iz knjige »Kazuj krčmo, Džerimo« Dragoljuba B. Đorđevića
Sociologov zadatak je da, koliko god se može, nepristrasno analizira konkretnu pojavu, istakne njenu spoljašnjost i unutrašnjost, oblik i suštinu, lice i naličje, očigledno i skriveno... Tako i pevaljki, bez obzira na bespoštednu kritiku njene uloge u rađanju i rasprostiranju neofolk kulture, treba odati priznanje za širenje "sreće", koju inače daruju svi kafanski pevači. Jer, "srećni su ljudi koji umeju i znaju druge da učine srećnim. U ovim vremenima je čak, kako se kaže, umetnost biti srećan. Iako su sreće različite – na drugačiji način su srećni ljudi koji to drugima priušte od onih koji to zadovoljstvo pretvaraju u neku svoju, ličnu sreću".
Tu, nazovimo je "kafansku", sreću ponajbolje je opisao Toma Zdravković: "U kafani nisi popularni pevač, već prijatelj sa svima. To je u dugim noćima zajedništva bilo jedno društvo. Publika i muzika zajedno – postajali su drugovi... Ostaviš nekako čoveka koji sedi u uglu, veselog ili tužnog. Ne otvaraš usta, a pričaš sa njim. Razumete se bez reči."
(...)
Tri Mire – Davorika, Manastirka, Vlajina
Periferijska kafana sedamdesetih godina ne može se zamisliti bez muzičkog sastava – nema li muzike, kafana ne postoji. A krčmarski muzički orkestar se po pravilu sastojao od:
1. harmonikaša,
2. gitariste,
3. bubnjara i
4. pevaljke.
U periferijskoj birtijskoj bandi harmonikaš je po pravilu vođa orkestra. Na jugu Srbije često je to bio Rom. U slučaju "Džerime" slavni su orkestri Alije (Nišlija) i Hilje (Pukovčanin) harmonikaša, no sve je konce u rukama držao Đoka (Vranjanac) Bubnjar, kvalitetan pevač, koji je još tada imao snimljenu ploču, što je bio san većine bircuskih svirača, i koji je mogao da zapliva u dublje vode od položaja izvođača i instrumentaliste u kafani predgrađa.
Muzikanti kod "Džerime", ističem Hilju i pajdaše – da se poslužimo zgodnom formulacijom Ž. Simića o pratećim muzičarima Džona Hajeta – "sviraju kao vrhunska kafanska banda koja zna da uspostavi balans između dobrog štimunga i precizne svirke". "(A) Muzika klizi kao ‘džek denijels’ niz žedno grlo. Neki bi rekli kao svila preko ženske kože."
Rekli smo: pevaljka igra ključnu ulogu u periferijskoj kafani – ona je njena duša. Od fatalne Mice Trofrtaljke potiču periferijske pevaljke. Njena kompozicija "Davorike dajke", snimljena godine 1968. u Nišu, označava rađanje novog podžanra u tek stvorenoj novokomponovanoj muzici, koji nazivamo periferijskim, možda tačnije šoferskim, i koji je sedamdesetih ubedljivo harao mehanama na drumovima (primer Ibarske magistrale), u radničkim bircuzima (primer borskih) i periferijskim krčmama (primer niških). Tu periferijsko-šofersku pesmu, zaista niske muzičke vrednosti, a sa lascivnim, dvosmislenim stihovima ("Guram, guram, pa neće da uđe"), izvodila je njišući kukovima kao nekakva striptizeta – "Obuci se minimalno, da se vidi maksimalno!" Nametnula je i pesmu i stil ponašanja. Ubrzo je to bio standard za sve pevaljke periferijskih kafana, jer:
1. pevaljke su se cenile i angažovale u zavisnosti od toga kako plasiraju izuzetno popularnu pesmu,
2. njeno pevanje je vrhunac individualnog i grupnog "derta" u ponoćnim krčmarskim satima,
3. zarada orkestra i solistkinje jeste zavisila od nje.
Listom se tvrdi da su kod "Džerime" bile, među drugima, tri prvoklasne pevaljke – sve Mira do Mire: Davorika, Manastirka i Vlajina. One su održavale krčmu, bile od koristi gazdi i uglavnom su one privlačile većinu posetilaca. A gosti su bili:
1. meštani,
2. žitelji inih predgrađa,
3. seljani okolnih sela,
4. varošani,
5. šoferi s autoputa i
6. slučajni namernici
Kada sve utihne i zamandale se u čaršiji – naročito retki restorani i diskoteke – završi korzo u užem gradskom jezgru, onda se sa svih strana navali na periferijske kafane – najviše na "Džerimu".
Kad Mira Davorika, prva pevaljka s minićem na "južnoj pruzi", izađe u baštu krčme, a vide joj se gaćice, ceo Komren se sjati, tušta i tma ljudi džedži okolo, dreždi pred ogradom nastojeći da uđe i približi se ljubimici, koja i po stasu i po glasu sliči uzoru – Trofrtaljki.
Kada Mira Manastirka, preterana ljubiteljica tek izašle "Prokupčeve" šik rakije, dobra i darežljiva žena, ali kako to uvek biva tužne sudbine – razvedena, dete negde drugde, promeša na "Davorike dajke", nema tog noćobdije, posebno šofera-teškaša, taksiste ili žestokog momka, koji joj neće gurnuti u bujna nedra pogolemu novčanicu, i Donjokomrenca koji, zauzevši busiju, nestrpljivo čeka da se ljubimica lati mikrofona sa improvizovanog, rasklimatanog stalka.
Kad Mira Vlajinka, zalutala u birtiju negde iz istočne Krajine, tanušna devojka, krhkim i još nepohabanim glasom otpeva potpuri svežijih hitova, ustalasa se krv i eksplodira žudnja prigradskih mladića, koji samo što su stigli s korzoa ili tek otpratili cure kućama.
Nema šta, Džerimine Mire pevale su pohotno i bezobrazno, drsko i drčno, odlučno i opasno...
Poput svih periferijskih, i Džerimine pevaljke nisu bile svetice – ponašale su se u skladu s nepisanim uzusima krčmarskog zanata. Evo karakterističnih osobina i konstanti u njihovom postupanju. One jesu:
1. svagda bile orne za nastup,
2. manje zavisile u poslu od glasovnih kvaliteta,
3. više zavisile u angažmanu od poželjnog izgleda, toplesiranosti i pornografskog umeća,
4. "mešajući" kukovima mamile goste,
5. poštovale posetioce koliko i oni njih,
6. izlazile u susret gostima do uobičajene granice,
7. branile od neukusa,
8. štitile od "nacvrcanih" klijenata,
9. branile se od seksualnih nasrtaja,
10. izbegavale maloletne omladince,
11. ravnopravno odnosile i prema golemašima i prema ubogima,
12. znale sa "organima" – milicajcima i opštinarima,
13. prijateljevale s taksistima i žestokim momcima,
14. cenile stalne mušterije,
15. volele uviđajne, kulturne i obrazovane potrošače,
16. poštovale i do kraja "odrađivale" datu im paru,
17. borile kod gazde i posluge za prava naručioca pesama,
18. gajile stalne obožavaoce,
19. uvek imale jakog zaštitnika,
20. počesto se zaljubljivale u lokalnog momka,
21. tragale za regularnom ljubavnom vezom,
22. žudele za kućom, domaćinskom atmosferom i familijom,
23. pile,
24. zarađivale pristojne svote novca od angažmana i gostiju,
25. često menjale objekat,
26. vukle za sobom obožavaoce,
27. vapile za ikakvim priznanjem okoline,
28. čeznule za provodom,
29. raspoložene da časte i, nadasve,
30. bile poštenjačine.
Da ne bude zabune, nešto poput periferijskih pevaljki bilo je i mnogo ranije, još između svetskih ratova. Zvale su se sviračice i spominje ih Maksim Vujačić: "U Nikšić su tih godina iz svijeta dolazili u poznatu Vujičinu kafanu svirači. Bili su to izuzetni događaji za varoš i tada bi obično neko od građana bankrotirao lumpujući sa sviračicama (bankrotstva su se zbog sviračica dešavala i 1928. godine, kad je ovo pisano)." Sviračice su amaterske, samoinicijativne učesnice tih programa. I danas ih ima u modernizovanom izdanju. Vule Žurić, srpski beletrista u usponu i tiražni pisac, opisujući u romanu Narodnjakova smrt tipične pevačice devedesetih godina na primeru Rade Čokolade, u stvari predstavlja pevaljke iz sedamdesetih, tačno osećajući – premda nije sociolog – da one, danas, eksponirajući se preko pinkovizijskih ekrana, žarko pate za krčmarskom atmosferom i ambijentom periferijske kafane. Ali, i još jedno ali, međuratne sviračice, pevačice devedesetih i one iz prve decenije ovog veka nisu ono što i pevaljke sedamdesetih godina. One su jedinstvena pojava, čedo i osnova periferijske kafane. Kako te kafane više nema – nema ni njih.
***
Žak Atali veli da "treba da naučimo da jedno društvo ocenjujemo prema njegovim bukama, prema njegovoj umetnosti i svetkovinama, više nego prema njegovim statistikama". Naše su ekonomske, socijalne i demografske statistike loše, ako ne i očajne, i po njima smo opadajuća zajednica; nešto su nam povoljniji pokazatelji o umetnosti, slavljima i muzici, ne u tom iznosu i kakvoći da dovode do finog ugođaja i razigranosti naroda. Nije bilo tako u vreme pevača sa "južne pruge", Džeriminih pevaljki i periferijskih krčmi.
Branimir Stojković
