Na konju s laptopom u bisagama

nogo radova (90 u časopisima i zbornicima), izdao 8 knjiga ponaosob i u saradnji i priredio 10 tematskih zbornika sa naučnih konferencija.[3] Većina toga se oslanjala na rezultate iskustvenih istraživanja (13 takvih), koje sam sâm ili sa saradnicima sproveo u čitavoj Srbiji ili, češće, u njenom jugoistočnom delu – tamo, gde je i najgušća koncentracija Roma. Paleta empirijskog izučavanja zahvatila je sve tri bitne strukturalne oblasti društva: socijalno-ekonomsku sferu, pravno-političko polje i područje kulture. Romska kultura, shvaćena u širem i užem smislu – od obrazaca svakidašnjeg života do verskih običaja – ipak je bila centar mojih romoloških preokupacija.
Celokupna aktivnost u romološkom prostoru – ne samo moja već i brojnih sociologa, politikologa, etnologa, lingvista... iz niške zajednice društvenih naučnika – ohrabrila je nisku kolega da zasnovano govore o utemeljenju posebne Niške romološke škole. Nije moje da sudim, ali ona jeste činjenica i za nju se već zna i van granica zemlje.
Kao i svaki uvod, tako i moj „Uvod u romološke studije“ (podnaslov monografije Na konju s laptom u bisagama), još ako je prvenac u konkretnoj naučnoj zajednici, neizostavno pati od manjkavosti. I u našem slučaju – ističem da bih predupredio zamerke – nepokrivena su dva nezaobilazna romološka mesta: romski jezik i istorija Roma. Za prvu slabost, da sam i nameravao da je izbegnem, jednostavno nisam imao rešenje – jer, niti sam jezikoznalac niti govorim romski. Zato svesrdno upućujem na studije Rajka Đurića, u svetu najistaknutijeg srpskog Roma, koji se doprinosom u izučavanju maternjeg jezika svrstao u red vodećih lingvista. Ni istorijskim putem Roma nisam se posebno zanimao, jer je i tu Đurić opet neprikosnoven – barem u srpskoj romologiji.
Spomenutu monografiju posvećujem celom romskom narodu, osobito znanim i neznanim Romima, tim divnim ljudima – subjektima izučavanja i pomogačima u radu – koje sam sretao svih ovih leta.[6] A bezbroj je susreta bilo, jer, prosto nema grada, sela, zaseoka ili romske male, groblja i kultnog mesta u zapadnoj, centralnoj i, posebice, jugoistočnoj Srbiji – od Ražnja do Preševa i od Knjaževca do Kuršumlije – a da tamo nije kročila moja noga sa stopalom nekog od istraživača NRŠ-e, koji smo direktno na terenu, koristeći niz postupaka i pomagala (informator, neposredno posmatranje, posmatranje s učestvovanjem, anketa, terenska anketa, vođeni intervju, fotografska metoda, kamera...), zabeležili ono što je bilo centar stručne okupacije.[7] Knjigu namenjujem i Aleksandri Mitrović poštujući njen pionirski poduhvat u sociološkom proučavanju Roma i ceneći podršku koju mi je nesebično pružila na početku romološkog stasavanja.
Moj Uvod u romološke studije, za koji bi voleo da mu je priličio i naslov „Uvod u romologiju“, izložen je u sedam poglavlja, a ona u većini, osim .prvog i drugog, sadrže po tri duže ili kraće teorijske i empirijske studije. Iza svakog poglavlja idu beleške i spomenuta literatura, dok su na kraju knjige dati predmetni i imenski registar, rezime na engleskom i biografija pisca. Skoro da su svi tekstovi ranije publikovani u više varijanti i na nekoliko jezika – srpskom, romskom, ruskom, engleskom i nemačkom – pa je potrebno da se navede kada i gde se to desilo. Organizacija tema, tj. poglavlja i potpoglavlja nije slučajna. Daleko od toga – ona je bar dvostruko uzrokovana: delom, pitanjima koja su preovladavala u istraživanjima i projektima i, delomice, mojim zamišljajem romologije kao sintetičke discipline u nastajanju. Čitalac će se uveriti da konstelacija tema sledi unapred zadatu logiku.

---

Obelodanjujem: monografijom Na konju s laptopom u bisagama – uvod u romološke studije želim da doprinesem razjašnjavanju nekoliko ključnih, a otvorenih, pitanja romologije i njenom ustoličavanju na akademski, univerzitetski nivo.
Šta je romologija pre svega i čime se bavi? Tu se ne treba posebno sporiti ili „mučiti“ u davanju zadovoljavajućeg odgovora, jer to gotovo lagano i jednostavno čini prof. Đurić: „Njen predmet istraživanja su Romi i njihov život. To jest, njen predmet je grupa ljudi, koji po svom etničkom i istorijskom poreklu, socijalnim, kulturnim, jezičkim i drugim osobenostima i istorijskoj sudbini i svesti predstavljaju jednu posebnu društvenu zajednicu.“
Gde su koreni romologije kao nove nauke? I ovde kao da nema nedoumica: etnologija, kako je pojmimo u savremenom izdanju, jeste nauka-majka romologije, što izričito potvrđuje vodeći nemački romolog Bernhard Štreh (Bernhard Streck) pišući o etnologiji kao disciplini-majci ciganologije.[9] (Đurić s puno prava ukazuje da baratanje nazivima „džipsologija“ – najraširenije u anglosaksonskom svetu – i „ciganologija“, koje još preovladava u Nemačkoj i kod Bugara, naših suseda, pogrešno je i nije politički korektno; ova imenovanja nemaju više nikakvu naučnu vrednost, osim, mi dodajemo, kada se opisuje delatnost nekog ranijeg romologa.[10]) Dakako da su podsticaji dolazili i iz istorije, lingvistike, književnosti, pravnih istraživanja... ali etnologiji pripada centralna zasluga.
Je li romologija multidisciplinarna ili interdisciplinarna nauka? Pojedini su tvrdili prvo, a ja sam među prvima u literaturi, koliko mi je poznato, tako odlučno isticao interdisciplinarnost romologije – sada uz to mnogi pristaju.[11] U jednom, često preštampavanom, eseju izričito velim: „Romologija, nalik kulturologiji i religiologiji, jeste interdisciplinarna nauka, što treba dvojiti od multidisciplinarnosti.”[12] Jer, „ova odrednica ’multi’, dakako, podrazumeva više disciplina koje se paralelno mogu baviti nekim fenomenom i predmetom istraživanja a da one nužno ne moraju sarađivati kao što lokalne policije pojedinih zemalja sarađuju sa Interpolom. Ovo ’multi’ ne mora to da podrazumeva, dok prefiks ’inter’ podrazumeva neku vrstu prožetosti i saradnje”.[13] Romologija, jer je interdisciplinarna, jeste i sintetizirujuća nauka.
Koje je mesto sociološkog pristupa u romologiji kao nauci? Jeste da je etnologija disciplina-majka romologije, no ona se sve više podvrgava kritici jer svodi Rome, njihov život i kulturu na folklor, na nešto okamenjeno što dolazi iz daleke ili bliže prošlosti, što spada u istorijsku starinarnicu i dâ se pokazati na izložbama arhivâ i muzejâ. U njenom prilazu fali dinamički momenat, razvojna perspektiva i briga o emancipatorkim mogućnostima romskog etnosa, a svaka činjenica, pa i istina o zajednici Roma – tome nas je još podučavao Karl Marks (Karl Marx) – jednovremeno sadrži ne samo ono što jeste, već i ono što može (i treba) da bude. U tom smeru razmišljanja važno je Đurićevo rezonovanje po kome proučavanja „koja se svode na opisivanje i tumačenje postojećeg stanja, ne doprinose unapređenju nauka, niti utiču na promenu položaja Roma. Istorija nauka, naročito društveno-istorijskih, dokazala je da "naučno polje" nije "polje čistih i svetih istina"“.[14] Na naučno-emancipatorskom drumu romologije – brojni se neće složiti s mojim izričajem – zalažem se za ono do čega mi je mnogo stalo: za tzv. sociologizaciju proučavanja života i običaja Roma, koja bi trebalo da upotpuni sliku o njima – do sada prvenstveno dolazeću iz, sva je prilika, uprošćene etnološke „kamere“ – kad joj se ne dâ da je preokrene. Sociologija, kao kritička nauka par excellence, poseduje goleme potencijale za ispunjavanje tog zahtevnog i ujedno časnog zadatka.
U kakvom su odnosu romologija i romistika? Izgleda da je i ova upitnost zadovoljavajuće raščišćena, jer sada se u toj relaciji – prema preovladavajućoj sistematizaciji – romologija javlja kao nauka-matica spram romistike: romologija obuhvata romistiku, koja se dalje grana na romsku filologiju i romsku književnost. Naravno da se uključivanje i podvođenje romistike pod romologiju nekima ne dopada, posebice filolozima, ali su oni u manjini. Za njih je problematičan i sam naziv „romologija“ za nauku o Romima: ona ima da se zove „romistika“. (Već sam izvestio o usputno saopštenom mi stavu o tome Ljubiše Jeremića, znanog književnog teoretičara i dugogodišnjeg profesora Filološkog fakulteta u Beogradu.)[15] Dotle Nedeljko Bogdanović, isto filolog i decenijski profesor Grupe za srpski jezik i književnost Filozofskog fakulteta u Nišu, pišući vredan tekst[16] u svrhu terminološkog razumevanja, bolje shvatajući „problem“ i želeći da potpomogne izgradnju i operacionalizaciju profesionalne nomenaklature, koju je zaista neophodno vrlo brzo sprovesti, oštro razdvaja romologiju od romistike. Ipak će biti – možda je to izuzetak u slučaju nauke o Romima u poređenju sa, primera radi, srbistikom, kroatistikom, makedonistikom, anglistikom... – da je romologija, kao kompleksna interdisciplinarna i sintetička disciplina, „krovna“ nauka i za romistiku, da je stoga u sebe uključuje (zajedno sa romskom filologijom i romskom književnošću), što apsolutno ne sprečava istovremenu obostranu univerzitetsku i profesionalnu institucionalizaciju. [Romistika će se studirati i razvijati na Filološkim fakultetima, romisti (diplomirani studenti – Romi i neromi, podrazumeva se) će predavati romski jezik i književnost, a naučnici, koji se bave romskim jezikom i književnošću, takođe se mogu zvati romistima – bez greške i romolozima. Romologija će se učiti i unapređivati pre svega na Filozofskim fakultetima, romolozi (svršeni viskoškolarci – Romi i neromi, svakako) radiće u adekvatnim jedinicama, agencijama i institucijama globalnog društva – u socijalno-ekonomskoj sferi, pravno-političkom polju i oblasti kulture, a načnici, koji su okupirani celovitim izučavanjem Romskog naroda, takođe su romolozi.
Na kojim se teorijskim pretpostavkama temelji romologija? Za osnove romologije kandidujemo dve teorijske paradigme[17] za koje se nadamo da nisu međusobno isključive, tj. ovu složenu nauku oslanjamo na ideju interkulturalizma i Maksa Vebera (Max Weber) šemu socijalne stratifikacije. Pretpostavljam da Romima odgovara teorija i praksa interkulturalizma i bezkonfliktnog napuštanja položaja etno-klase.Veza između interkulturalizma i Roma jeste davnašnja: oni su paradigma interkulturalnosti. Zašto? Zato što je praktični interkulturalizam, nezavisno od skrupuloznih teorijskih raspri, nešto što Romi već vekovima žive, svugde sa drugim etnosima i kulturama. Priča o “uzimanju” i “davanju”, o razmeni dobara sa okruženjem, najvidljivija je u kulturnom podsistemu. Romi kao transkulturna i transgranična grupa mogu biti paradigmatičan primer interkulturne prakse, koja, u njihovom slučaju, ne mora biti racionalno artikulisana i apsolvirana. Važnije od toga jeste da se živi na interkulturalistički način: da se bude otvoren za “druge” i “drukčije”, spreman za – upotrebimo terminologiju Marsela Mosa (Marcel Mauss) – razmenu darova, primanje i davanje. Dakako, Romi, poput inih manjina s ne tako jakim identitetom, u razmeni više primaju no što daju. Taj se raskorak smanjuje razvojem i jačanjem svekolikog identiteta. Stoji stav da je zalog opstanka i napredice manjina (i većina) razmena. Istorijski je nauk: traju oni koji “daju i primaju”, oni koji uzmu “nešto” i, kreativno ga propuštajući kroz filter sopstvenog identiteta, daruju druge, tj. unose ga u osnovu šireg kulturnog identiteta.
Romima odgovara bezkonflitno napuštanje položaja etno-klase. U uređenim zajednicama – veli Veber – položaj ljudi, kao pojedinaca i pripadnika različitih kolektiviteta, jeste određen klasom, moći i statusom, tj. trima golemim i strukturalnim segmentima društva: socijalno-ekonomskim područjem, pravno-političkim poljem i sferom kulture. To naprosto znači da se mi delimo po bogatstvu i ekonomskoj snazi, ugledu koji uživamo i moći kojom raspolažemo. Tako jedni, čineći uzak krug ljudi, jesu prebogati i poseduju više nego što im treba – drugi, najbrojniji, imaju nešto i dovoljno za egzistenciju – dok treći nemaju ništa ili imaju vrlo malo, žive na ivici bede i zavise od socijalne potpore. Neki su sa privilegovanim statusom, pripisanim od strane zajednice, većina je prosečno vrednovana, a tu su i oni bez ikakvog ugleda, prezreni i poniženi. Postoje moćnici u društvu koji donose ključne odluke za sve i o svima; gro ljudi nije u prilici da demonstrira moć, osim u neposrednom okruženju – puno je i pojedinaca bez šansi da ostvare svoje interese uprkos otporu. U društvu nisu svi ravnopravni, niti će ikada biti, ali su jedino Romi u svakoj državi etno-klasa, jer su oni: „treći“ koji „nemaju ništa ili imaju vrlo malo, žive na ivici bede i zavise od socijalne potpore“, „bez ikakvog ugleda, prezreni i ponižen“ i „bez šansi da ostvare svoje interese uprkos otporu“. U principu, za nerome i druge slojne i etničke grupe, važi da se otupljuje nejednakost, time i međusobna konfliknost, jer kriterijumi raslojavanja – obrazovanje, profesija, prihod, stil života, religija i konfesija, rasna i etnička pripadnost, politička snaga i ugled... – proizvode multidimenzionalnu osnovu stratifikacije: „Svaki pojedinac zauzima određeno mjesto s obzirom na svaki od tih kriterija, a privilegiranost u jednom često se poništava s neprivilegiranošću u drugom (Ivan Kuvačić).“
Unajkraće rečeno, možda je Božidar Đelić, potpredsednik Vlade Republike Srbije i ispred nje zadužen za Dekadu uključenja Roma 2005-2015, onako neakademski govoreći o prilazu rešavanja životnih problema Roma, ponajbolje izrazio suštinu romološkog odnosa prema ovoj ranjivoj grupi: „Kombinacija "srca" i "mozga" jeste realan pristup Romima i samo ona ima šanse na uspeh.“

---

Bilo kako, romologija opravdano „kuca na vrata“ srpske akademske, tj. univerzitetske zajednice i samo čas je deli od priželjkivanog priznavanja i ravnopravnog članstva. Bude li knjiga Na konju s laptopom u bisagama – uvod u romološke studije iole prinela ostvarivanju toga cilja, ni manje moje zasluge – ni veće lične radosti.