Toma Semafordžija

01.06.21

U najnovijoj knjizi Toma Semafordžija. Sociološki portret perača šoferšajbni, sociološki dvojac – Dragoljub B. Đorđević i Dragan Todorović –saopštavaju nam sagu o sudbini perača šoferšajbni, Romu, marginalcu koji „pleše“ ispred semafora na niškim raskršćima poput nebeskih svitki, zarađujući za koru hleba. Glavni junak ove „priče“ je Tomislav Asanović, dvostruki marginalac: Rom i šepavi, gluvonemi mladić, vredan i pitome naravi, koji „vrckavo igra“ i koga ćete prepoznati na njegovoj bluz ruti – od Suda do Mosta mladosti. To je njegovo „radno mesto“, deonica na kojoj svakodnevno dirinči u znoju lica svog taj reprezentativni niški „urbani rudar“, kako ga predstavlja i legitimiše gorespomenti majstorski par Niške romološke škole.

?olega D. B. Đorđević, znan u akademskoj zajednici i po nadimku „Brka“, vispreno, izborom tema i njihovom sociološkom interpretacijom, antejski prizemljuje sociologiju, da bi je onda vazneo kao poziv u visine. Na tom tragu nastale su njegove brojne monografije (od Na konju s laptopom u bisagama [Uvod u romološke studije], ?azuj krčmo Džerimo [Periferijska kafana i okolo nje], preko Pitao sam malog puža [Moja sociološka priča o Šabanu Bajramoviću], sve do poslednje o Tomi Semafordžiji). Zanatski umešno povezuje sociološki i etnoantropološki pristup i književnost u dramaturškom duhu, tako da iz njegove radionice izlaze zanimljivi likovi, u kojima su oličene određene socijalne kategorije, ali i poetske metafore. Time demonstrira da sociologija nije suvoparna pozitivistička nauka, već da „ima dušu“, tj. sociološku imaginaciju, te da sve do čega se pravi sociolog dotakne, kao i pesnik, istinski oživi, dobije krila i poleti ka nebu da se takmiči sa zvezdama.

Pokušamo li hermeneutički da dešifrujemo tajnu Đorđevićevog majstorluka u sociološkom zanatu, dolazimo do zaključka da se on (majstorluk) svodi na sposobnost da se pojavno obične teme iz svakidašnjeg života, sa svojim fenomenološkim koloritom i kontrastima, stave u širi okvir sociološke analize, kao i da se pod sociološkom lupom traga za specifičnim korenima individua i grupa koje se istražuju. Time se sociologija uspešno povezuje sa etno-antropologijom. A sve u duhu ?. Marksove dijalektike konkretnog totaliteta, čime se otkriva ne samo društvena već i ljudska suština pojava. Naime, iza brojnih socijalnih maski (klasa, kategorija, profesija, statusa, uloga...), kojima su pojedinci i grupe „kostimirani“ kao glumci u pozorištu nazvanom društvo, nalaze se živi ljudi sa svojim neponovljivim egzistencijalnim sudbinama. Otuda se nauka, sociologija poglavito, ne sme zadovoljiti pukim sociografskim opisivanjem, kvantifikacijskom geometrijom socijalnih pojava, već i objašnjenjem i razumevanjem – njih nema bez analize i sinteze, dekonstrukcije pojava u filozofsko-sociološko-antropološkom ključu. Bez spretne kombinacije načela totaliteta i personaliteta, celina i dela, u duhu Marksove dijalektičke sociologije i hermeneutike da je „koren čoveka sam čovek“, a društvo i istorija proizvod njegove kreacije u interakciji „naspram prirode i međusobno“, sociologija ostaje bez srži u svom poslanju kao najopštija nauka o društvu i kao kritički usmerena društveno-humanistička disciplina.

Vreme je da snažno obnovimo veru u saznajnu moć nauka i sociologije. Posao sociologije nije da igra ulogu animir dame u burdelju od društva koje truli i raspada se, već da koristeći svoja teorijska i metodološka svrdla, istražuje sve spratove društva i prevlada sadašnju podelu na privilegovane i skrajnute teme (čiji je izbor prioriteta često nametnut od centra moći, tj. najamnim kolonijalnim položajem nauke).

Vratimo se Rajtu Milsu i njegovim zavetnim porukama o radikalnoj refleksivnoj sociologiji i o pozivu sociologa kao kritičkom uzbunjivaču javnosti. Probudimo, u shvatanju našeg poziva i profesije, dostojanstvo etosa poziva nauke, ma koliko to u sebi nosilo i rizik. Jer, kako je još Petar ?očić, narodni tribun, upozorio: „?o ljubi slobodu, veliki je i hrabar kao Bog, a prezren i gladan kao pas.“ Valja istaći: samo služeći istini, sociolog je u službi slobode, borbe za uspravni hod čoveka, zdravlje društva i dostojanstven život.

I koliko god oportunistički život linijom manjeg otpora izgleda pragmatično privlačnijim novim generacijama, treba istaći da se u shvatanju misije poziva valja ravnati prema načelu vrline. Jer, kako je istakao Lav Tolstoj: „Zakonita svrha nauke je saznavanje istine koje služe dobru čovekovu i njegovoj slobodi. Lažna svrha je opravdavanje obmana koje unose zlo u život čovečiji.“ (Put u život, „?ultura“, Beograd 1990, 257). ?ada je u pitanju sociologija, sociolozi i njihov poziv, ovde treba podsetiti na misli Volerstina, Guldnera i Baumana: da se u sociologiji istraživanje istine nikako ne sme razdvajati od traganja za pravdom i slobodom (Volerstin, Posle liberalizma) ili, kako nas je svojevremeno Alvin Guldner upozorio: „Sociologija počinje oslobađajući svet od iluzija i nastavlja oslobađajući sebe. Nadolazeća kriza ne zahteva obnavljanje rutinske sociologije, nego obnovu i posebnu sociologiju: emancipirajuću sociologiju!“ (Za sociologiju, „Globus“, Zagreb, 1980). Ili, kako nam je u testamentarnoj knjizi ?akva korist od sociologije, Zigmunt Bauman poručio: „Alternativna sociologija predlaže radikalno preuređenje sociologije: da se od nauke i tehnologije neslobode pretvori u nauku i tehnologiju slobode: da se uspostavi kao nova kulturna politika u službi ljudske slobode!“

A upravo se kroz savestan i mukotrpan profesionalni rad brojnih pokolenja sociologa, te i ove naše koja rudari po vrletima i bespućima tranzicione savremenosti, ispisuje istina ne samo o jednom društvenom vremenu nego i o jednom pozivu.

Po istinskoj vrednosti tih zapisa bićemo prepoznavani kao pisci i ljudi, protagonisti „udvoričke“ ili kritičkohumanističko-emancipatorske sociologije, koja obmanjuje ili ohrabruje javnost da laž ili poluistinu prihvati kao istinu ili da se istinom, kao bakljom slobode bori za slobodu, zdravu ličnost i zdravo društvo, pravedan i dostojanstven ljudski život, rečju, za humani progres!

Uveren sam da i ovakve monografske studije o anonimnim ljudima sa margine i njihovim sudbinama služe uvećanju prostora slobode i podižu nivo naše empatije u razumevanju drugih kao nas samih, u uljuđivanju i ozdravljenju društva kao zajednice različitih, ali ravnopravnih slobodnih građana.

Jer, ko će proučiti i opevati i naslikati njihovu muku i tugu, životni bluz ljudi iz podzemlja, slamova, kontejnera, ispod uličnih fenjera, ako ne sociolozi i književnici. Sigurno to neće učiniti „alhemičari“ internacionale tajkuna i bankara, kazino „kapitalizma katastrofe“, koji kroje našu sudbinu po meri njihovih interesa, dok se licemerno legitimišu tobož velikom brigom za ljudska prava i slobode!? Zaboravljajući da je osnovno ljudsko pravo pravo na hleb (Mara), dostojanstven posao i dostojanstven kvalitetan život.

Zbog svega toga za naše sociologe ima posla da „rudare“ širom Srbije, Balkana, Evrope i sveta. Da iza blještavog „društva spektakla“, razotkrivaju sjaj i bedu savremenog bolesnog društva u tranziciji, da svojim studijama opominju, optužuju, šalju alarmna „signalna svetla“ (P. Burdije) anesteziranoj javnosti o tome kako je ljudski pružiti prometejski otpor protiv svakog oblika poniženja a za slobodu, dostojanstvo i čast svakog čoveka (bez obzira na pol, uzrast, status, versku, rasnu ili etničku pripadnost). Za takvom borbenom sociologijom vapi savremeno društvo. Ona je njemu potrebna kao melem bolesniku i ranjeniku.

Ovakve monografije razbijaju stereotip o sociologiji kao modernoj scijentističkoj salonskoj pudlici u službi političke korektnosti i legitimacije tekućih elita moći. One razotkrivaju drugo lice, iza pojavno-vidljivog, a suštinski potisnutog društva sa brojnim nejednakostima, protivurečnostima i egzistencijalnim problemima. Sudbinu marginalnih grupa i bedu i brigu običnih „ljudi sa dna“, koje je tranzicijski cunami ostavio bez posla, razdomio, podelio, prikovao na društveno dno, pretvorio u bedni talog.

U savremenoj sociologiji postoji rascep i dihotomija između globalne teorijske sociologije, koja se bavi pretežno makro problemima i mega pitanjima i, s druge strane sveta posebnih, primenjenih sociologija koje se najčešće bave mezo i mikrosociološkom analizom. Često ta disparatnost postaje isključiva i dovodi do neproduktivnog rivalstva i nesaradnje, na štetu razvoja sociologije kao jedinstvene, kompleksne, teorijsko-empirijske nauke.

Upravo opsednutost temama „velikog formata“ često dovodi do fenomena „da se od šume ne vidi drveće“ (morfologija likova i njihova dinamika u socijalnom prostranstvu). Zato istraživanja na mezo i mikro nivou imaju posebnu draž, jer otkrivaju identitet pojedinaca i grupa, kao aktera u socijalnim procesima i društvenim odnosima. Naravno, saradnja tih različitih grana sociologije je neophodna za njen razvoj kao nauke, kao što nema naučnog napredovanja bez jedinstva analize i sinteze u filozofskom umovanju o svetu i čoveku.

Najzad, valja istaći da je u sociološkom istraživačkom poduhvatu Tome Semafordžije, posle trideset godina gotovo prekinute komunikacije među kolegama iz sociološke zajednice na prostoru bivše Jugoslavije, ponovo uspostavljena profesionalna saradnja. ?ao saradnici na projektu našli su se: od sociologa akademika Ivana Cvitkovića (Sarajevo), do prof. dr Mirana ?omca (Ljubljana), prof. dr Ivana Markešića (Zagreb), do dr Vladimira Bakrača (Nikšić) i prof. dr Ružice Cacanovske (Skoplje). Oni su dali svoje reportažne zapise o delatnosti perača šoferšajbni u gradovima iz kojih potiču i o odnosu sredine prema njima. Iz njih zaključujemo da ovaj „poziv“ nije privilegija samo Roma već i izbeglica i inih marginalaca u borbi za uhlebljenje i preživljavanje u doba tranzicionog loma i nespokoja. Upravo tako je ovaj mikroprojekat postao makroprojekat još uvek žive „sociološke internacionale“ na prostoru negdašnje zemlje, što raduje. Takva saradnja je, podsećamo, postojala 80-ih godina prošlog veka na realizaciji makroprojekta Društvena struktura u Jugoslaviji.

U sociološkom postupku istraživanja ma kog problema mora se sa umešnošću i merom kombinovati teorijsko-empirijski pristup predmetu. Ono što je Urlih Bek nazvao „jedinstvo metodološkog individualizma i kosmopolitizma“ ili što se kolokvijalno među sociolozima naziva „žablja“ i „ptičja“ perspektiva u posmatranju i istraživanju određenih pitanja. Rečju, sociolog mora imati sposobnost orlovske perspektive i vidika u obuhvatu celine koju istražuje i geometra koji čvrsto stoji na zemlji i precizno premerava određeni prostor na mikro ili mezo nivou koji je predmet istraživanja. O tome Rudi Supek, u knjizi Zanat sociologa, između ostalog, piše, upoređujući sociologa sa arhitektom koji ima projekat celine zgrade koja će se graditi, ali i ansambla izvođača radova pojedinih deonica na terenu.

Sociološka radionica je pokretna. U njoj postoji kabinetsko-laboratorijski, ali i terenski rad. Stoga se mora posedovati sposobnost za sociološku imaginaciju (R. Mils), no i veštu metodološku tehnologiju empirijskog „osvajanja“ predmeta izučavanja. U tome je muka i draž našeg poziva i profesije. Zato najbolji među nama imaju moć prelivanja, tj. da u svom stvaralaštvu grade mostove između nauke, književnosti i filozofije. Da stvaraju dela koja su simbolično rečeno, svojevrsna simfonija Minerve i Orfeja, tj. koja nisu samo transdisciplinarna, ni suvoparna, te se mogu čitati i kao lepa književnost. Takav primer su u svetskoj sociologiji dela Rajta Milsa ili u nas Đure Šušnjića. A u istoriji književnosti dela Onora de Balzaka i Ive Andrića.

Monografija o Tomi Semafordžiji zasnovana je na empirijskom materijalu, ali je pisana kombinacijom naučnog i esejističkog stila kazivanja, što obogaćuje njenu vrednost. Njana vrednost, između ostalog, proizilazi i iz činjenice što su u realizaciji mini projekta jasno podeljene uloge između vođe tima i izvođača radova na terenu i što je uspešno ostvareno jedinstvo koordinacije i entuzijazma svih učesnika na strategiji metodologije participativnih istraživanja. Izvođački tim na terenu činili su, pored koautora knjige D. Todorovića, i dr Jelene Dinić, sociolog, docent Mašinskog fakulteta u Nišu, i Mladen Mitrović, turizmolog, doktorand na Fakultetu za turističke studije u Portorožu (Slovenija). Nadahnuti pogovor za knjigu je napisala dr Milana Ljubičić, vanredni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu. Monografija je ilustrovana minijaturama iz rudarskog života iz radionice poznatog akademskog slikara Miroslava Anđelkovića, penzionisanog profesora prestoničkog Fakulteta primenjenih umetnosti, tako i posebnim fotografijama koje prate izvođačke radove autora na terenu.

Čestitajući kolegama, mojim bivšim studentima, sada univerzitetskim profesorima, na uspešnom istraživačkom poduhvatu, uveren sam da će iz njihove majstorske radionice izaći još mnogo zanimljivih knjiga koje će pleniti pažnju ne samo sociološke nego i šire kulturne javnosti. Poželimo im na tom stvaralačkom putu srećan let i radostan povratak sa uspešnim „ulovom“ za bogatu intelektualnu gozbu za agape stolom!

Sociologija 4/2020, Ljubiša R. Mitrović

07.03.21 Danas

Dr Dragoljub B. Đorđević, ovoga puta sa sapiscem dr Draganom Todorovićem – obojica sociolozi, romolozi i uveliko kafanolozi sa Niškog univerziteta – nije nas iznenadio istraživanjem u još jednu knjigu ukoričenim a pod naslovom Toma Semafordžija.

Podnaslova na korici nema, ali on ukratko, a uveliko objašnjava i cilj i sadržaj ovog primer(k)a andergraund sociologije pošto glasi Sociološki portret perača šoferšajbni.

Knjigu-monografiju izdali su novosadski Prometej i Mašinski fakultet u Nišu.

Ona je pored Đorđevićevih njoj sličnih Kazuj krčmo Džerimo o sociološkom značaju kafana i Pitao sam malog puža o muzičaru Šabanu Bajramoviću, još jedan primer „gledanje neposrednog sveta sociološkim očima“, za šta se zalažu i svetski poznati sociolozi.

U ovom slučaju pogled na niškog perača šoferšajbni Tomislava Asanovića, koji je dobro upoznat i istražen kao paradigma mnogih uličnih rudarskih zanimanja.

I naravno, sa regionalnim primerima ljudi iz iste branše, te zato otkriva mnogo više od potreta njegovog sopstvenog života i rada koji gradi na tačno određenoj raskrsnici / teritoriji u Konstantinovom gradu.

Ovaj šoferšajbnovac, Semafordžija je osim romske, pripadnik i drugih manjina – hrom, gluvonem – a ipak i tipičan i izuzetan, kažu autori.

Potekao iz sredine uronjene u bedu solidno zarađuje, a ne zna se da li ga ko reketira.

Ali iznad svega je omiljen gradski lik.

I eto, ponovo je pred čitaocima naoko egzotika sa ilustracijama i fotografijama – retkost za uobičajenu prepisivačku sociologiju – a ustvari jedna vredna knjiga, takođe uronjena u život oko nas koji obično previđamo, pa se zato i na ovaj način, naučno, a popularno i živahno i taj život osmišljava.

Božidar Andrejić